Serdeira tog jutra

 

Možda i ne postoji drugi način. Usisani smo toliko precizno da kolege oko mene nisu svesne u kakvom kurčevom sistemu radimo. Valjda velike korporacije tako funkcionišu. Stvorene da od prvog časa uvuku polu poraženog čoveka, predstave svoje čiste etisone, velike prozore i stolove od po tri metra od kojih je jedan uvek tvoj i od drugog čoveka te deli zid u visini glave, obojen u zeleno radi navodnog odmaranja očiju, a ti jadnik pomisliš kako su fini uslovi rada. Na kraju si kao spermić, isturene glave i vrata. Neko te izdrka – prsneš, najradije bi izvršio ritualno ubistvo i sve što ti treba za rad je tu pri ruci ali se od tebe traži da ostaneš čovek kada te mažu govnima. To čime se služiš je kompletno nova oprema. Svako od nas, spermića, na kraju dobije svoju matičnu ćeliju i biva plaćen dovoljno da može da spere kiselinu koja je prethodne spermatozoide izbljunula. Imaš za pivo. Imaš za račune. Zovi to život. Nemoj ubijati druge radnike.

Bio sam sa dobrom ekipom, izolovani, na među spratu. Nas pedesetak. Jednom su nam ponovili da je tržište za koje radimo najdinamičnije u Evropi i to je bilo dovoljno da podivljamo. Odrađuješ a pritom se uživljavaš u posao jer ipak radiš sa ljudima, posmatraš i slušaš i izdržavaš uz pomoć alkohola. Piće, lake droge, mamurluci i flaše pune hladne vode. Delirijumi pre tuširanja, poremećen način ishrane. Od pedeset ljudi, pronašao sam pet istih sudbina sa istim danom isplate.

Peđu smo oterali deset metara ispred jer je celo veče jeo govna. Gde god da smo pili sa njim jeo bi ih u neverovatnim količinama. Mudroser bi toliko srao pogrešno da smo zbog njega često menjali ritam i brže praznili krigle. Ovu noć je trebao da dobije batine ali nije. Zato je išao deset metara ispred svih. Treznili smo se hodajući od crvenog krsta prema blokovima i odmah po stizanju u soliter, otključavanju vrata i polaganja ključeva na komodu, padoh u krevet. Alarm je trebao da zakukuriče kroz tri sata. Napunio sam flašu vodom i pripremio kafetin.

Žena je ostavila bojler uključenim tokom noći. Nakon dvosatnog prevrtanja po posteljini, stajao sam u kadi, svet je bio jedno odvratno mesto sa toplom vodom i sapunicom na kriznim mestima. Usmerio sam tuš da tuče u potiljak u iščekivanju bistrenja slike. I dalje sam bio pijan. Nikakav novitet ali narednih osam sati će me smožditi. Znam u najavi. Navlačim stvari na sebe, kupim propusnicu i ključeve, jurim ka tramvajskim šinama. Samo još jedna subota koja boli.

***********************************************************************************

Podižem slušalicu. Povraćam uvek jednu istu rečenicu. Nijedna druga ne postoji. Nijedna ne može bolje da opiše moje radno mesto. Predstavim se i pitam mogu li nekako da pomognem. Taj deo sa pomaganjem, to što izgovaram već skoro dvanaest meseci, mi nije jasan momenat, ali ga ipak forsiram. Tako su me dresirali. U glasu mi prosto odzvanja činjenica da trenutno ne mogu da nađem bolju šljaku.

Za koji im kurac služim ako ne mogu da pomognem? Zbog toga su i posadili telefon ispred mene.

… Tamo negde, gde više ne želim da odem, živi čovek, živi više njih, nesposobnih i tupavih. Tamo su ljudi kojima sve što treba stoji u telefonu ali oni ipak zovu. Tako su oni dresirani. Ipak, malo lošije od nas sa druge strane vode. Ponekad zalajemo jedni na druge ali razgovori uvek počinju njuškanjem.

Čujem : Euriko na vezi. Dobro jutro, P. Kako si?

-          Ne znam, Euriko. Mamuran sam. Pljusak traje od sinoć i osećam da mi je glava tri broja manja.

Gde si zaglavio - pita.

-          Išao sam sa kolegama na pivo, došao oko četvorke, mokar do gole kože i sada bih se najradije vratio u krevet… Ide mi se negde daleko, daleko od telefona. Tamo gde ne moram ništa da pričam do sutra.

-          Zvuči kao da imaš izazov, mali. Pregurati dan, mislim. Sećam se nekoliko posebno zajebanih u zadnjih tridesetak godina.

-          Ispričaj mi najgori, gospodine Serdeira, i onako me sigurno ne zoveš sat i po pre početka smene da bi prošao kroz današnji raspored, zar ne?

Čuo se kratak zvuk nalik mešavini krkljanja i smeha, nešto hrapavo i podmuklo. U njegovom stilu, u stilu pedesetrogodišnjeg bajkera sa zelenim Kawasaki ZXR šesticom koji je zamenio Portugalsku obalu prljavom Londonskom ulicom. Čudnovato miran lik koji ne pije vino se nasmejao. Onaj koji mi je pre par meseci rekao da je celim svojim bićem u pivu. Kaže – U redu, ispričaće onaj najzanimljivi.

… Bio sam na parkingu sa Rojem, počinje, ortakom iz srednje, iza jednog od Asda marketa. Sedeli smo na prtljažniku kola i drmali pivo i viski. Ušlogirali smo se. Zaboli smo dupeta u onaj lim i samo potezali iz flaše. Trebalo je da radim naredno jutro. Pričali smo o tome kako je sve teže pronaći curu od dvadeset i kusur kako gaziš pedesetu. Nisi više u formi a one ne postaju mlohave i brkate kao ona koju imaš kod kuće. One su sluđene internetom i kitama a ne kreditnim karticama, nisu toliko uništene jednostavno ali mi smo drtine. Mi smo matorci iz barova sa trideset godina starom fantazijom koja i dalje isto počinje. Povlačimo gutljaje ali ostajem pri stavu da mogu da pregazim dvadesetpetogodišnjakinju.

-          Zar takvih u Londonu nema kao salate? Armija jebačica – sačekuša… Siguran sam da možeš da ubodeš klinku bez nekih većih problema.

-          Znam da mogu. I dalje mislim da mogu.

I kažem mu, ipak. Kažem mu da bih preturio i preko dvadeset godina mlađu ko od šale. Znam da još uvek imam snage. Roj me podjebava tešenjem da brkatim ženama ništa ne fali. Onda se okreće ka meni sa onim odvratnim kezom na licu i ljubi me u usta.

-          Euriko, suviše je rano za ovu priču, govorim rezervisano ali se koncentrišem na njegov glas i gasim polako zvukove iz kancelarije.

Znam da držim dobru priču u ušima. Vidim parking i vidim naalkoholisani kez najboljeg ortaka i poljubac, izlazak iz ormara nakon pedeset godina ili udarac po sred usta nakon poljupca. Reci mi, Euriko, jesi li ti jedan od onih gej bajkera? – izgovoram na ivici da prsnem u smeh.

Čujem cerekanje u sedam ujutru po Londonskom vremenu. Rekao mi je, sa zadrškom od par sekundi, da mu je zviznuo takvu šamarčinu i da su se potukli čim se Roj sabrao. Završili su noć ispred Rojeve kuće sa novom flašom, oslonjeni od zid.

-          Jesi li im javio da si bolestan?

-          Naravno da sam ih nazvao i rekao da sam bolestan. Dva dana sam se treznio i skidao otok sa lica.

-          … ta tuča sa Rojem …

-          Da? - prestade sa smehom i ućuta.

-          Je li to bilo sinoć, Euriko? Zato me zoveš, pitam i cepam se na sav glas.

-          Ne pijem više, mali. To sa Rojem se desilo pre tri godine.

-          Drugovi ste i dalje?

-          Naravno. Dobar je Roj. Samo mu je žena previše brkata.

Kancelarija je počela da prati i gleda u mom pravcu. Na momente sam ostajao bez daha. Buljili su i odmahivali glavama. Čitao sam im sa lica i bilo je tačno da zvučim kao umobolnik u kišovitih sedam i nešto ujutru. Očajnih, kišovitih sedam i nešto. Sve što ikome od njih treba je moj piskav smeh. Ali nastavljam da urličem. Prvo javljanje na telefon koji će zvoniti narednih osam sati. Prvo koje će me naterati da izdržim do pauze za cigaretu jer znam da sledeći kome ću se javiti neće biti ni upola zanimljiv.

Kada sam uspeo da iskontrolišem napad, zahvalio sam mu se što mu što je. Rekao sam mu da me glava boli još više i da je prvi koji je prekršio zavet ćutanja. Niko još nije reč o sebi rekao a kamoli nešto vezano za porok ili mišljenje o nečemu. Sad znam da voli mladu ribu i da je podmukao toliko da ne verujem da se zajebao i napravio decu. Reče da ima dvoje ali da to nije mnogo promenilo stvari. Malo smo ućutali, možda sekund, ne više.

-          P, reci mi zašto me šalješ u Kensington? Znaš da ne radim tu oblast. Zato te zovem.

-          Moram. Nije hir. Znaš da je vikend i da vas je pola na odmoru. Imam samo tebe, Nizama i malog Džoša na terenu. Jedini imaš delove za prvi poziv a ostala četiri su ti na pola sata vožnje. Mogu da ti dam nešto u Slauu u povratku ako ti ostane vremena...

-          Samo nas trojica? Preterali su. Pozatvaraćemo sve pre ručka. Šta ćemo onda, T? Neće nas pustiti tek tako...

-          Možda ti ostane vremena za tri-četiri piva.

-          Znaš, ponekad sednem i poručim pivo u pabu par ulica od moje kuće. Ne popijem više od dva komada. Sedim i razmišljam zašto sam dao otkaz na prethodnom poslu. Imao sam šest i po hiljada funti godišnje više nego sada. Kupio sam kola i na pola otplate promenio šljaku. Sedim i nemam odgovor koliko god pokušavao da shvatim. Nekad se toliko zamislim da mi pivo izhlapi.

-          Šta si radio pre ovoga?

-          Poprilično isto ali sa više kancelarijskog posla.

-          Kažeš bio je to dobar i plaćen posao?

-          Svakako. Ali se nisam nalazio u tim papirima. Cvetao sam kad god izletim na teren. Ovde su mi ponudili beg od adminstrativnih sranja. Dali su mi kola i obuku i po osam sati mi ne bi zvonio telefon. Išao sam i popravljao. Onda ste došli vi Srbi i pravila su se promenila. Počeli ste da nam menjate raspored u samo jednoj sekundi i da zovete preko 20 puta dnevno samo da biste se uverili da idemo na pravo mesto i imamo sve što je potrebno za taj posao. Ali, navikao sam se na vas. Dobri ste ljudi. Veći ste alkosi od nas Portugalaca.

-          Euriko?

-          Da, P?

-          Pričamo već dvadeset i kusur minuta. Do sad si već trebao da pokupiš deo iz skladišta a još uvek se ne krećeš. Gledam ti treker u kolima i vidim da se ne mrdaš već dvadeset i pet minuta.

-          Jebote, kakav si robovlasnik, momče! Kako su te samo oblikovali! Evo me ispred, krećem čim se motor zagreje, smeje se. Idem u veliki svetli Kensington. Za Vas!

-          Pozdravi pičke iz marketa, matori!

-          Nadam se da će makar jedna biti vredna ždrakanja, smeje se i prekida vezu.

Sledeći koji me je pozvao tražio je blok od pola sata za sortiranje delova. Spustio sam slušalicu, izvadio kafetin iz fioke i posmatrao kolegu sa kojim sam noćas zaglavio. Držao je glavu u mlitavim rukama. Dodao sam mu tabletu i izvukao ga napolje na cigaretu.

Zašto dolazite unakaženi na posao?- čuli smo šeficu kako dobacuje u prolazu. Ispratili smo to kruškasto dupence sve dok nije ušlo u lift ne dobivši odgovor.

-          Jebao bih je.

-          Da, jebao bih je ali tek pošto povratim.

 

 Truli, 

I.Pelin