Biciklom oko sveta -- Svemirski brod (Singapur)

*

Posebnom stazom za motorcikliste i bicikliste koja počinje odmah nakon maležanskog graničnog prelaza, ulazim u ostrvski grad-državu - Singapur. Duž staze nalaze se desetine šaltera granične policije, pa uprkos stotinama motora koji pristižu svakog minuta, ni u jednom redu nema više od tri-četiri dvotočkaša. Sve je tako organizovano da vozači ne silaze sa njih, osim što moraju da skinu kacige kada predaju pasoš ili identifikacionu kartu.

Samo na ček-pointu broj šest nastaje zastoj. Zbog mene, naravno. Osim što treba da popunim imigracioni karton, policajka me ispituje kod koga ću odsesti, koliko dugo, gde ću posle Singapura. Pita me i o putovanju biciklom, gde sam sve bila, zašto sam sama... ali u njenom izrazu lica i u njenom tonu nema ni naznake simpatije kakvu policajci na graničnim prelazima obično pokazuju kad me vide na natovarenom biciklu. Ova žena je strogo poslovna i šta god da misli, to odlično krije iza službene grimase. Neprijatno mi je što nekoliko motorista čeka u redu iza mene, pa se okrećem i izvinjavam se. A oni mi uzvraćaju osmesima, ničim ne pokazujući nervozu.

Najzad lupa pečat, vraća mi pasoš i ja ulazim u Singapur.

Desetominutno ispitivanje pomalo mi je pomutilo osećaj sreće što sam stigla čak dovde - dokle nisam ni pomislila da bih uspela da dopedalam. Ali to me prolazi već nakon prvih nekoliko stotina metara. Toliko je naime potrebno da sagledam koliko se u Singapuru sve razlikuje od drugih južnoazijskih gradova i zemalja. Svuda su održavani parkovi i travnjaci, zgrade u zapadnjačkom stilu su nove, planski građene, sa fasadama pastelnih boja, sve je gotovo besprekorno čisto. Gotovo - jer povremeno opazim neki papirić ili zgužvanu paklicu cigareta, koji me čak i obraduju jer mi govore da grad nije sasvim sterilan. To me razuverva u tačnost (samo srpskih?) stereotipa o strahu i trepetu od singapurske policije koja se skriva iza svakog žbuna odakle vreba kada će neko od prolaznika da baci papirić, žvaku ili opušak izvan korpe, da bi tada istrčali i naplatili mu drakonsku kaznu.

Kako je subota i dosta rano, na ulicama gotovo da nema ljudi a vozila su sasvim retka. (Kasnije ću saznati da automobila i inače ima veoma malo, zbog vrlo restriktivnih pravila za kupovinu, posedovanje i održavanje četvorotočkaša, čime se predupređuje mnogo toga: gradske gužve, zagađenje, saobraćajne nesreće.) Ipak, biram da vozim stazom za bicikliste i pešake koja prati bulevar. Odlično je obeležena, sa znakovima kojima se upozorava na ukrštanje sa drugim stazama, na pešačke prelaze, na raskrsnice i semafore. Prateći uputstvo na mom navigacionom uređaju, prelazim s jedne da drugu stazu, kojih ima svuda, duž svih ulica. Zbog raznih okuka, usporivača brzine na tlu, zebri, povremenih prolaznika koje zaobilazim, dosta sam sporija nego što bih bila na putu. Zato, kad shvatim da će mi tom brzinom biti potreban možda i ceo dan za četrdesetak kilometara koliko ima do juga ostrva, gde ću biti smeštena, sa žaljenjem silazim sa staze i nastavljam da vozim ulicom.

Vozači ne jure, niko mi ne trubi a na skretanjima ulevo, na kojima za njih nema semafora, obavezno uspore i propuste me ako se pogodi da baš tada presecam njihov put. Nakon haotične južne Azije u kojoj sam već  više od dve godine, Singapur mi se čini kao oaza ili, čak i pre, kao fatamorgana oaze -ne mogu da verujem da sam i dalje u Aziji, a teško mi je zamisliv i neki singapurski pandan u današnjoj Evropi. Zbog te izmeštenosti iz prostora i vremena, neodoljivo me podseća na svemirski brod koji se spustio na sam jug južne Azije. Parkirao se tu privremeno, povezavši se sa Zemljanima putem ona dva-tri mosta koji vode do Malezije a preko nje i do ostalog sveta. Činjenica da Singapurćani retko napuštaju svoj u državu-grad-brod, dok Maležani i svi ostali često dolaze u njega i nastoje da tu ostanu, samo me utvrđuje u tom utisku. Zaista je teško odupreti mu se.

*

Stanovnici sa planete zvane Singapur samo naizgled liče na ostale ljude u tom delu sveta. Osim što su začuđujuće tihi kada razgovaraju, takođe su i vrlo diskretni kad ugledaju samu ženu na natovarenom biciklu. Osmehnu se i eventualno neko mahne, ali niko i ne pokuša da vikne za mnom „Hellooooooooo!" najgrlatije što može ne bi li mi na taj način skrenuo pažnju na svoje bitisanje i ujedno iskazao nemerljivu radost zbog mog prolaska upravo pokraj njega kao da ga je direktno očešala zvezda repatica. Taman posla. Čak i oveća grupa biciklista čeka da ih najpre primetim i da pokažem želju da im se javim, kako bi mi uzvratili. A tek kada me ponovo sretnu, upitaće me da li sam se možda izgubila jer su nam se putevi ponovo ukrstili. Njihov engleski je prefektan.

Prateći najpre dvojicu iz grupe, potom jednog jer je drugi otišao svojim putem kući, a na kraju nastavivši ponovo sama (uz uputstvo da vozim samo pravo i onda uz obalu), popodne najzad stižem kod mojih domaćina - Marice i Miljana.

Iako nisu poreklom sa ovog svemirskog broda, u njemu su se nastanili pre skoro dve godine. Prethodno su živeli u Berlinu, pa u Minhenu, potom u Pragu i Amsterdamu, ali su svaki čas nekuda putovali. Zahvaljujući istoj strasti prema putovanjima, o kojima ja pišem na mom blogu a Marica na svom, nas dve smo se upoznale najpre virtuelno a sada i u realnom svetu.

Uvek mi je pomalo čudno kad neko ko je postojao samo kao osoba s druge strane monitora, na fotografijama i u tekstovima, odjedanput zadobije trodimenzionalno obličje. Tu je, stoji ispred mene sa osmehom koji poznajem samo u sekvencama što su uhvaćene na tim slikama, nalik sebi kakvom sam je zamišljala a opet drugačija. A zbog onog utiska da sam se obrela u kosmičkom brodu koji je došao iz stotine godina daleke budućnosti i ko zna koliko svetlosnih godina udaljene galaksije, Marica mi izgleda kao - naturalizovana Svemirka.

„Hej, dobro došla!", kaže mi na lepom maternjem jeziku iz davne prošlosti i jednostavno me pozove gore, u svoj dom.

*

„Zamoliću te da mi napraviš listu tvojih omiljenih delova Singapura koji nisu turističke must-see atrakcije", kažem Marici sutradan ujutru za doručkom.

Na to, ona uzima mapu i pokazuje mi put uz reku do centra, kao i nekoliko desetina kilometara dugačku stazu duž istočne obale ostrva. Kroz severoistočni deo, koji je najmanje naseljen, prošla sam juče dolazeći ovde.

Naoružana nejnim uputstvima i navigacijom za svaki slučaj, sada krećem kako mi je objasnila. I doslovno, već iza prve krivine, kako izađem na stazu uz obalu, vilica mi padne i tako otvorenih usta od oduševljenja, od ushićenja i sreće što sam tu -- hej! u Singapuru! - zapedaliram stazom. Dovoljno je široka da se biciklisti iz suprotnih smerova mimoiđu bez češanja i besprekorno je održavana, bez ijedne rupe ili oštećenja. Jedinu zamerku upućujem oštrim uglovima pod kojima se savija prateći krivulju obale.

Reka mi je zdesna a levo su prostrani podšišani travnjaci, nekad sa drvećem a nekad su samo poljane. Između njih i arhitektonski skladnih zgrada sa najviše pet-šest spratova, prolazi najmanje još jedna široka staza za pešake, džogere, bicikliste. Rano je jutro a i nedelja je, pa nema mnogo Singapurćana koji treniraju ili se igraju sa decom. No jasno mi je da se u ovom gradu-državi-svemirskom brodu mnogo drži do zdravlja i aktivnosti na otvorenom. Tome je sve prilagođeno.

I na vidikovcu na koji se uspinjem nakon prelaska reke, osim pogleda na centar udaljen svega nekoliko kilometara, u prvom planu je velika travnata zaravan na kojoj i odrasli i deca puštaju zmajeve. Ovde uvek duva vetar, a zmajarstvo je, čini se, vrlo ozbiljna aktivnost. Sportski obučeni muškarci i žene dolaze sa futrolama nalik na one za durbine, iz kojih pažljivo razvijaju upakovane zmajeve najrazličitijih oblika i potom ustrajno pokušavaju da ih vinu u nebesa. Dok gledam sa kojom predanošću se bave time i kako ozbiljno upravljaju svojim zamjevima kada polete, razbijam i poslednje zrnce sumnje da sam među ljudima s druge planete. Samo Svemirci mogu da toliko žude za letenjem.

*

Još dok sam vozila drugom obalom, preko reke sam gledala u najveće gradske znamenitosti: Marina Baj hotel i kazino, sa bazenom bez ivice koji izgleda kao da se sliva na grad, sa pedeset sedmog sprata, panoramski točak koji dominira u centru grada, ogromnu fontanu sa glavom lava koji personifikuje sam grad, čije ime znači -- lav. Neću se popeti na prvu, ni vrteti u drugoj, niti ću se izležavati u nekoj od besplatno dostupnih ležaljki s (meni neprivlačnim) pogledom na poslovne zgrade od čelika i stakla, a neću o njima ni pisati. Sve to, već je davno uslikano iz najboljih mogućih uglova i opisano u bezbrojnim putopisnim vodičima. I sve to me, zapravo, i ne zanima (niti bi me zanimalo ni kada bih mogla da izdvojim podebeli svežanj dolara za ulazak u svaku od njih).

Ono što uvek pokušavam da saznam i osetim jeste kako neko mesto živi iznutra, ispod površine koja se turistima nudi kao atrkacija. Zbog toga mi je žao što je Muzej Singapura zatvoren zbog rekonstrukcije, mada mi lakne što ću se brzo izvući iz Čajna tauna, u kome se muzej nalazi, i gužve na njegovim ulicama koja već postaje velika. Ne zna se da li ima više prodavaca, turista ili radnika koji pripremaju ovaj deo grada za predstojeću Kinesku Novu godinu. Iako ne pamtim kada sam poslednji put bacila pogled na neki horoskop, sasvim sam sigurna da ulazimo u kinesku godinu Koze jer su figure ove životinje postavljene posvuda. A kako sam slučajno i ja rođena tokom jedne od godina kojima je vladala, to me obraduje saznanje da će u 2015-oj meketanje biti podržano svim silama svemira.

Kako ne mogu da uđem ni u indijski hram u Maloj Indiji, jer se sprema velika proslava Thaipasama, koja počinje noćas, produžavam prema luci. Treba da proverim kad imam feri za indonežansko ostrvo Batam, sa kojeg ću potom drugim brodom preći na Sumatru. Navigacija me vodi putem koji se odvaja od glavnog i sužava se u jednosmerni koji se najpre blago a potom sve strmije uspinje. Ne čini mi se najlogičnijim da se do luke mora preći preko brda, ali okolo je samo drveće, nema ljudi ni vozila i sve je tako tiho, a i put me pomalo podseća na onaj do Avalskog tornja, da zaneseno nastavljam da okrećem pedale. Nakon desetak minuta, sleva ugledam kabine žičare. Iako ni to neću posetiti, znam da se spuštaju do Sentosa, ostrva koje je singapurski pandan Diznilendu.

Dok pogledom tražim gde da se zaustavim kako bih pokušala da fotografišem uspinjaču, prođem pored jednog bicikliste koji vozi sam tandem bicikl predviđen za jednog odraslog i pozadi dete. Učini mi se kao da mi se javlja, pa mu se osmehnem. Potom se zaustavim na platou ispred (verovatno basnaslovno skupog) hotela odakle se ulazi u kabine. Pokušam da nađem ugao iz kojeg ću sve to obuhvatiti snimkom, kad, eto ti onog bicikliste na tandemu.

„Hej! Ja tebe znam sa Fejsbuka, ja sam Sk Lah, odgovarao sam na neka tvoja pitanja na stranici  Warm Showers!", kaže predstavljajući mi se.

Wow! Svet je zaista malo mesto kada me i Svemirci iz Singapura već prepoznaju.

*

„Singapur je građen tako da su najpre projektovane zelene površine u delu u kome se gradilo. Najmanje 40% svakog kvarta mora da bude u travnjacima i zelenilu. Tek kada se oni izgrade, postavljaju se temelji zgrada", objašnjava mi moj poznanik Singapurac.

Ali dok se meni čini, a isti utisak imaju i Marica i Miljan, da je u ovom gradu sve prilagođeno pešacima, biciklistima i, uopšte, nezagađivačima čovekove okoline, dotle se moj kolega po pedalama žali kako nemaju dovoljno staza i kako se razna rekreativna udruženja bore da se izgrade i obeleže nove duž svih autoputeva gde ne postoje.

Od njega saznajem i da je život u Singapuru sve teži, skuplji i stresniji. Nemam utisak da se žali, već da mi samo prenosi kakvo je realno stanje u tom gradu-državi. On sam prilično je zadovoljan budući da vodi jedan hostel za cikloputnike i bekpekere, ali podrazumeva se da radi svaki dan po ceo dan. „Zato je", kaže, opet se vraćajući na temu biciklističkih staza, „neophodno da čovek može da izađe u prirodu i da se izduva i oslobodi od nagomilanog stresa. A kako je Singapur mali grad -- (ali veliki svemirski brod, pomislim) - prioritet mora da se da prostorima za rekreaciju."

*

Uveče me moji domaćini vode na zabavu Srba, Hrvata i privrženika ova dva naroda - jednog Francuza koji ne može da se odluči da li da uzme srpski ili hrvatski pasoš, jedne Indijke koja ovde radi kao bankarka i jednog Amerikanca srpskog porekla koji živi u Njujorku a u Singapuru povremeno predaje na univerzitetu.

Svi su u kasnim dvadesetim ili ranim i srednjim tridesetim. Različitih su struka: od mašinske i elektortehničke u kojoj su moji domaćini, preko arhitekata, do menadžera za prekfalifikacije iz suficitnih u deficitna zanimanja. Svi osim jednog --  koji je ovde došao zbog izričite želje svoje devojke - voleli bi da ovde i ostanu. Jeste život skup, skuplji nekoliko puta nego bilo gde u Aziji, jeste da se radi mnogo i da je stresno zbog velike konkurencije, ali svima je ovaj grad toliko prirastao za srce da sebe teško mogu da zamisle negde drugde.

Ne znam kako izgleda raditi u njemu, ali kada bih mogla da živim u milionskom gradu (a čini mi se da to više nikada neću moći zbog osećaja skučenosti i premalog komadića neba iznad moje glave) i na jednom mestu (što mi se takođe čini nemogućim, barem dokle me zdravlje posluži), dakle, kada bih to mogla, ovaj svemirski brod bio bi moj izbor. I to broj jedan.

*

Ali Singapur ima i druga lica, manje očekivana ili nepoznata većini posetilaca.

Srećan splet okolnosti udesio je da kod Marice i Miljana u isto vrme bude gošća i njihova prijateljica Tatjana iz Argentine, koja se pravi televizijske šou programe za latino-američko tržište. U trenutku mog dolaska uporedo je snimala dve priče - o pripremama za proslavu Kineske Nove godine i o hinudističkom festivalu Thaipasam. Za ovaj drugi, uspela je da dođe do singapurskog Indijca koji u svečanoj povorci nosi tradicionalnu masku na glavi. Ona je teška četrdeset kilograma a za telo se pričvršuće pomoću pojasa na koji se preraspoređuje težina, i brojnih pirsinga na grudima i leđima. Pristao je da ga snima dok se bude pripremao i potom sve vreme dok bude hodao u povorci od jednog do drugog hrama, u kome će se pomoliti i skinuti masku.

Koncepcija Tatjaninih šou-programa je zapravo prodaja sebe kao zvezde, pa joj je otuda neophodan snimatelj. No kako je ona ostala bez svoga, a s njim i bez kamere, to ju je svojom kamerom snimala Marica a Miljan im se pridruživao kada ne bi bio na poslu.

Thaipasam je padao u utorak, što je značilo da neće moći da računaju na njega. Ponudila sam se da ga zamenim, koliko da bih pomogla Marici, a još više što sam i sama želela da prisustvujem takvoj proslavi. Biće to dobar materijal za priču.

*

A ona počinje u tri i trideset ujutru, u hinduističkom hramu. Već je prepun Indusa koji su obučeni u tradicionalne boje - žutu i narandžastu. Najpre prinose žrtve vidu hrane i simboličnih novčanih priloga bogu Muruganu - bogu rata ali i mladosti, obnavljanja i principa dobrote. Ovo je njegov praznik, koji pada svake godine desetog meseca Tamila, u noći punog Meseca. Porodice odaberu mesto na tlu hrama, postave novine i potom poređaju darove, molitvene sveće i čančiće od razbijenih kososovih oraha, u koje sipaju mleko. Poneko postavi figuru boga Murugana, njegovog oca Gameše ili drugih hinduističkih bogova. Klanjajući se sa priljubljenim dlanovima, izgovaraju molitve, a kada se svi prisutni pomole, krenu da zauzmu mesto u povorci ili da pomognu u nečijoj pripremi za nošenje maske. Čim se oni udalje, neko od dežurnih u hramu dođe i pokupi one darove u smeće i pomete pod.

„Kakva organizacija!", udivljeno uzvikujemo sve tri dok se probijamo prema 'našem' momku.

On je dvadesetpetogodišnjak urbanog izgleda -sa frizurom koja mu dobro stoji i umetničkom bradicom. Možda noću svira u nekom džez pabu ili se bavi grafičkim dizajnom u stanu koji deli sa nekoliko cimera (što je uobičajena praksa u Singapuru). A sasvim sigurno uredno vežba, jer su mu mišići na telu koje je nago do pojasa perfektno definisani.

Sa njim su njegovi prijatelji i - majka. Takav ponos na njenom licu i u njenom stavu i rečima, a zbog sopstvenog deteta, viđala sam samo na svečanostima povodom nečijeg doktoriranja. Pošto je mladić, koji se zove Ašni, zauzet početnim pripremama a i razgovara sa Tatjanom, ja pričam sa majkom.

Od nje saznajem da je odluka da se za Thaipasan nosi maska velika stvar. Muškarci koji to reše, moraju da se zakunu bogovima da će to raditi do kraja života, svake godine za praznik. Potom, treba da osmisle izgled maske. Sve na njoj mora da nosi simboliku, da priča priču koja će svakom Hinudsu biti jasna.

„A zašto pirsinzi i probadanje tela iglama?", pitam jer sam već videla neke nosioce maske koji su isprednjačili sa pripremama. Po prsima i leđima imali su stotine kukica ili zabodenih iglica. Neki su na njih vešali voće, pa im je telo ličilo na pokretnu tezgu. Drugi su radije kačili razna zvonca i male svete posudice, zbog čega mi je izgledalo kao da nose neke čudne oklope. Videla sam i jednog kome su na leđima, iz stotina sitnih kukica pirsinzima prikačenim za telo, bili privezani kanapi; jedan čovek ih je sve prikupio i držao u rukama kao uzde. Dok se onaj sa pirsinzima upinjao da krene, ovaj ga je povlačio unatrag, pa se koža na čeđima upregnutog rastegla što je delovalo veoma bolno. „Zar ih to ne boli?", dodajem pitanje.

Žena mi objašnjava da su to površinski ubodi koji čak i ne krvare. Uz to, prethodno se sva mesta gde će biti pirsinzi ili probodi doro natapkaju belim puderom koji ima jako anestetičko svojstvo. Tako koža na tim mestima potpuno utrne.

„A zašto to rade? Šta znači to probadanje?", pitam je.

„Žrtva koju podnose u Božiju čast", odgovori mi kratko, s ponosom u pogledu prikovanom za svog sina.

*

Dok drugari pripremaju našeg momka, razgledam šta se dešava na drugim mestima. Čini se da je Ašni izabrao prilično nežnu varijantu jer njegove kukice na prsima više deluju kao ukras, u poređenju sa igletinama kojima se neki muškarci probadaju.

Šta god Ašnijeva majka pričala, jasno je da trpe bol. Dok stoje raširenih nogu i ruku radi održavanja ravnoteže, okruženi prijateljima koji na njihova tela i glave montiraju čudovišne maske, mnogi žvaću nešto što im neko od drugara stavi u usta. Primećujem da vrlo brzo počinju da kolutaju očima i da nogama daju ritam kao da se spremaju za ritualni ples.

I zaista, već se sa raznih strana čuju pesme i muzika koju izvode grupe Hindusa. Narod okupljen oko ljudi sa maskama, tapše dlanovima i peva, a nosioci maski, već se vrte počinjući da plešu. Sa napravama teškim četrdeset kilograma, na čijem vrhu su paunova pera i figure bogova, probodeni desetinama oštrih igala ili kukica, kolutaju očima i vrte se sve brže u transu. Narod im pravi mesta, a tu je uvek nekoliko muškaraca koji brinu da igle ne ispadnu i da se niko ne povredi slučajno se ubovši na njih, te ih brzo izvalče iz konstrukcije čim primete da se neka olabavila.

Pogledom tražim Maricu i tatijanu i vidim da su i one privremeno napustile Ašnija i da snimaju ljude koji plešu. Prilazim im i pitam ih za utiske.

„Neverovatno!", kažu mi obe.

Po njihovim licima vidim da delimo isto osećanje uzbuđenja što smo tu i prisustvujemo ovom ritualu, ali i da su pomalo u šoku kao i ja. On dostiže vrhunac kada vidimo kako se izvodi završni pirsing na licima nosilaca maske - probadanje obraza i jezika dugačkim iglama nalik na strele. Jedna se provuče kroz obraze i usnu duplju, a onda se drugom odozgo probije isplaženi jezik, tako da ne može da se uvuče nazad.

„Kako li sve ovo izgleda u Indiji!", upitam se više za sebe, dok sve tri pogledom - a Marica i kamerom - pratimo kako drugari jednog nosioca maske prave mesto za njegov siguran prolaz.

„Sigurno ima povređenih a možda i mrtvih", odgovara Tatijana.

*

Koliko je u pravu, odnosno koliko je u Singapuru ceo festival dobro organizovan (kao uostalom i sve drugo na tom svemirskom brodu), uveravam se kad najzad dođe vreme da povorka krene ulicama. Put kojim će prolaziti odvojen je od saobraćaja imrpovizovanim metalnim rešetkama. Policija koje ima na svakom koraku reguliše kretanje kolone. Kada neko učini bilo kakav pogrešan korak - krene u suprotnom pravcu ili pokuša da izađe iz ograđenog dela gde nije predviđen izlaz, uniformisani organi reda odmah reaguju. Ljubazno zamole tu osobu da se drži pravila, obajsnivši joj gde će moći da izađe ili je isprativši do tog mesta. Na pešačkim prelazima usklađuju naizmeničan prolazak vozila i učesnika povorke. Često se dešava da se kolona prekine jer je nosilac maske zastao i podstaknut nečijom pesmom ili muzikom počeo da pleše. Policija tada strpljivo čeka da ljudi ponovo krenu.

Nikada nisam o tome razmišljala na taj način, ali sada shvatam šta znači ne samo dobra ogranizacija, nego pre svega poštovanje različitosti od strane jedne države i njenih organa reda. Ne, oni definitivno nisu sa planete Zemlje...

*

Koloni je trebalo nekoliko sati da stigne do drugog hrama koji je udaljen svega pet kilometara. Tome je doprinelo i to što se u međuvremenu višestruko povećala, jer su novi ljudi dolazili pridružujući se.

Zbog velike gužve u hramu, biram da ipak ne uđem. Umesto toga, dok čekam Tatjanu i Maricu, obilazim mesto gde se Hindusi ritualno briju. Mahom su muškarci ali ima dosta i dece - i dečaka i devojčica koje su doveli roditelji. Neka su toliko nesrećna što će ih ošišati na nulu, da plaču i vrište na sav glas. No, nema im spasa. Mašinica u veštoj ruci frizera opisuje nekoliko polukrugova oko njihove male glave, i za par minuta, uplakana ćelava lopta ustupa svoje mesto nekom drugom.

Na izlazu iz ovog imrpovizovanog berbersko-frizerskog salona, mladići se ogledaju u ogledalu. Smeju se jedni drugima i sami sebi zbog novog izgleda. Mnogi na obrijane glave stavljaju žuti prah, što znači da su spremni da prime blagoslov od boga Murugana.

Ja pak ostajem na trvanjaku, uz imrpovizovanu tezgu gde se deli besplatna voda i kafa. Umorna sam od nošenja stativa za kameru, od ranog buđenja pre pet-šest sati, od stajanja i hodanja, a najviše od presnažnih utisaka. Zato jedva dočekam kada mi se pridruže Tatjana i Marica, saopštavajući mi da su završile sa snimanjem. Krećemo prema stanici metroa i kući, zaustavivši se prethodno da doručkujemo tradicionalnu indijsku hranu koja se takođe besplatno deli sa druge tezge. Dok mi jedemo sedeći na travi sa desetinom drugih učesnika, kolona ispred nas i dalje se lagano kreće. Čini se da sve više ljudi dolazi i priključuje se.

„Da, potrajaće ceo dan, do ponoći", objasni mi Tatijana koja je to saznala od Ašnija.

Pa, od nas - i za nas - i ovih nekoliko sati bilo je sasvim dovoljno.

*

Kao što sam svojevremeno nakon gledanja javnog spaljivanja mrtvih u Katmanduu, u hinduističkom svetištu Pašupatinah, osećala neodoljivu potrebu da potom vidim nešto sasvim suprotno, što u sebi sadrži samo sklad, mir i blagost te sam posetila tamošnju najveću budističku stupu, tako sam sutradan nakon Thaipasana, kada sam se naspavala i odmorila, krenula u vožnju istočnom obalom Singapura.

Za nju kažu i da je najlepša a svakako je jedina sa dugim nizovima plaža koji se protežu desetine kilometara, koliko je dugačak i Istočni obalski park. To je ceo kompleks koji je, kao i sve u Singapuru, projektovan tako da bude maksimalno praktičan i prilagođen njegovim korinsicima. Tako se iz peska, na svakih petsto metara, izdvajaju veštački sprudovi - mesta za sedenje, ležanje, sunčanje, ribolov, skokove u vodu. Uz plažu, vodi piroka staza za pešake, a duž nje su postavljene brojne klupe i stolovi. Nekada su natrkiveni jer su kiše ovde česte i neočekivane, ali traju kratko. Između staze najbliže plaži i druge, još šire, koja je najudaljenija od nje, proteže se zeleni pojas. Kada se pređe i ta druga staza i krene prema autoputu, koji takođe vodi duž linije ostrva, ulazi se u parkove. U nekima su veštačka jezera, drugi imaju poligone za vožnu sjektborda ili sprave za vežbanje. Duž parkova, na jednakoj udaljenosti, nalaze se javni toaleti sa tuševima, a nedaleko od toaleta su i automati za hladne napitke i kafu. Otkrivam da postoje i posebna mesta za roštiljanje. To su popločani platoi kružnog oblika, sa visokim betonskim stolovima u koje su ugrađene rešetke za roštilj. Mnogi su zauzeti i oko njih su veseli mladi Singapurćani koji su izašli da se odmore i zabave u parku. Duž staza ima i i kafea, 'fud kornera', ekskluzivnih restorana.

No najviše me ipak zainteresuju šatori koje ugledam u jednom delu iznad plaže. Otkuda oni u Singapuru, u javnom parku? Ispred jednog je čak parkiran bicikl, dok se ispred drugog sunčaju dvojica mladića. Prilazim i pitam ih da li kampuju samo tokom dana ili i noću. Na to jedan od njih ustaje, poziva me da sednemo na klupu i strpljivo me upućuje u tajnu kampovanja u ovom gradu.

Svako može da provede do četiri dana mesečno kampujući u Istočno-obalskom parku. Postoje dve regije gde je dopušteno kampovanje - sektor D i sektor G. Da bi se šator razapeo, potrebno je odobrenje. Ono je besplatno a može se podići na bilo kom AXT automatu koji se obično nalaze ispred prodavnica Mini-Mart. Ukuca se identifikacioni broj ili broj pasoša - i potvrda je gotova. Čuvari parka često proveravaju da li je svi kamperi imaju i da li je važeća. Kao i da li je oko kampa čisto - ali to se u Singapuru već podrazumeva. Niko drugi ne uznemirava kampere.

Ovo saznanje konačno me uverava da jesam na svemirskom brodu, među ne-Zemljanima. Jer kako drugačije objasniti ovu genijalno zamišljenu i izrgađenu državu Singapur, nego kao civilizaciju koja nam je došla sa neke udaljene planete da nam pokaže kako se na njoj živi. I kako ćemo možda i mi živeti jednom, u dalekoj budućnosti.

*

Umesto Epiloga ili - ništa nije slučajno:

U razgovoru s Maricom uoči mog polaska, sasvim slučajno otkrila sam da je u detinnjstvu maštala da postane konstruktorka svemirskih brodova. To saznavši, požalila sam što mi nije palo na pamet da i ostale doseljenike u Singapur pitam šta su želeli da budu kada porastu. Ipak, skoro da bih smela da se opkladim da su i njihovi snovi imali neke veze sa drugim svetovima i galaksijama.