Sećarnik: April u Beogradu, `46.

Na neki način, šivenje Banetovog novog odela postalo je i politički čin. Krojač  je lako odabran, bio je to jedan od onih najboljih, koji mogu da izvuku odelo za čoveka visokog preko metar i 80 iz tri metra štofa. Izbor materijala je bio daleko složeniji čin.

„Kad ne znaš šta ćeš, kupi najbolje“, predlagao je Pera. „Nabaviću Ti kod Engleza pravi engleski štof, i ne mora da bude samo tri metra, 10-20 santimetra više, da bude i za široke revere i za manžetne“.

„Ih, bre, Pero, pa da me odma` proglase za engleskog špijuna, je l` znaš gde živiš? Kupiću kod „Teokarevića“, kad nadjem, i to na tačkice a ne na crno. Sad te svi proveravaju uzduž i popreko, stalno si pod lupom! Engleski štof je za one koji se snabdevaju u Diplomatskom magacinu a to su oni u čiju se ispravnost ne sumnja. Nije to kao kod tih tvojih Engleza, imaš pare pa kupiš šta `oćeš“, odgovorio je Bane poučno.

„Ponudjen k`o počašćen“, odgovorio je Pera sležući ramenma, „ samo, kad već govorimo o tome ko gde živi, nemoj da kažeš da kupuješ kod „Teokarevića“, to jako liči na žal za nenarodnim režimom“.

I tako je Bane kupio Paraćinski štof, tamnosivi sa jedva vidljivim prugama, tačno tri metra, i majstor je izvukao iz toga odelo, samo su manžetne bile malo uže, ali to niko nije primetio jer je, nekako tih dana, uhvaćen Draža Mihajlović i ljudi svesni mesta i vremena u kome žive nisu obarali pogled ka nečijim manžetnama da ne bi izgledalo da im je nečega žao.

To tamnosivo odelo, iako su se pruge na sakou i pantalonama savršeno poklapale, i uprkos tankim manžetnama, nije izazvalo nikakav utisak na Miomirovom ekspresnom venčanju, upriličenom sredinom aprila; mlada je bila toliko lepa da, pored nje, ne bi bio primećen ni burnus. Miomir se sa Marom upoznao na nekom žuru, nepune tri nedelje pre venčanja a njeno postojanje je familiji obznanio tek tri dana pred svadbu.

„Kakva ženidba nesrećniče, nemaš pos`o, nemaš stan, upoznao devojku pre dve nedelje, nit` znamo ko je ni šta je, ni ko su joj roditelji, jesi li poludeo, šta će svet da kaže“?, pištala je gospodja-Olga dok je tetka-Ruža malo nakrivila glavu da bolje čuje odgovor pa da na osnovu toga zauzme stav.

„Oni su iz stare dubrovačke porodice“, počeo je Mima, na šta je tetka-Mica skočila kao da je videla miša i uzviknula Hrvati!!, pa je tetka-Ruža morala da interveniše sa Većina starih dubrovačkih porodica je srpska..ali to nije ni malo ubedilo tetka-Micu koja je napravila izraz kao da drži živu žabu i tako ostala i dok je Miomir nastavljao sa „...ali su pobegli `41 jer im se povraćalo od Ustaša. Sad stanuju malo iznad Slavije, prema gore..“, Mima je počeo da se gubi u priči jer je gledao u tetka-Micino lice, „imaju lep veliki stan i ja se selim tamo, Boris je otišao u svoj stan..“, Koji, sad, Boris?, gotovo da je kriknula gospodja-Olga, pa je Mima morao da objasni da je Boris „..Marin stariji brat, igra u „Partizanu“, dobio od njih stan a u ovom njihovom stanu ostali samo Mara i otac“.

„Pa Ti hoćeš da se orodiš sa „Partizanovcima“?, zagrcnuo se Pera kao da mu šiklja krv iz grla, „zar sa partizanskim klubom? Ajd da igra za „Zvezdu“, ali..“Partizan“!!!?

„Ih,bre, Pero“, umeša se ujka-Milan, „ a bilo bi bolje da igra za Crvenu Zvezdu koja nije partizanski nego klub srpske OZNE“?, na šta mu je Mima bio beskrajno zahvalan jer je intervenciju shvatio kao podršku pa je nastavio; „ Oni su staro plemstvo, imaju de ispred prezimena i imali su veliku kuću na Stradunu..“, i taman je hteo da nastavi kad se ponovo umešala gospodja-Olga zluradom upadicom Mora da je taj Stradun ogroman, svi koji dodju iz Dubrovnika tvrde da imaju kuću na Stradunu, pa je jadni Miomir odustao i rekao samo „Uostalom, šta da vam pričam, sve ćete da vidite i sami, u četvrtak u podne u Reonu.

„Što u Reonu“?, hteo je da zna ujka-Milan. „Nisu valjda neki komunisti“?

„Ma ne“, Miomir je bio zadovoljan što može da opovrgne tako strašnu sumnju, „katolici su, pa ne možemo u crkvi“.

„Katooolici“?, glasno je prošaptala tetka-Mica, naglašavajući tu reč onako kako je naglašavaju Stari Pravoslavni Beogradjani  kad hoće da izraze gnušanje prema Hiljadugodišnjim šizmaticima.

„Samo po krštenici, nisu neki crkvenjaci“, pokušavao je Miomir da ublaži ukupnu sliku.

Nije izgledalo da ima previše uspeha.

U četvrtak, posle registracije, na maloj zakusci u Marinom stanu, Bane je počeo da shvata šta će biti glavni problem u tek sklopljenom braku; savršena kopija Elizabete Tejlor ostavljala je trag svog tamnocrvenog karmina po obrazima Borisovih saigrača brzinom kojom vešta službenica pošte pečatira preporučena pisma.

„Mara je prilično bliska sa ovim Borisovim društvom“, oprezno je komentarisao  Bane dok su  Rada i on pešačili ka Pravnom, posle.

„Izgleda, ali to ne mora ništa da znači“, bila je oprezna i Rada, „ ne verujem da je Mima primetio bilo šta, on, čini mi se, vidi samo svoju ženu i jedva čeka da se svi razidju i da padne mrak“.

„To verujem“, nasmejao se Bane, „mislim da on taj mrak čeka od kad ju je prvi put video i da i venčanje ne bi bilo tako na brzinu da je ona pristala da, makar malo, priguši svetlo“.

„Pa, videćemo“, mudrovala je Rada, „ako joj je cilj bio samo da stavi firmu, dobro je istrgovala. A možda smo mi samo zluradi, možda se iskreno zaljubila, pa Mima je lep k`o filmski glumac. U svakom slučaju, Mara neće biti snaja po ukusu Tvoje majke, smerna domaćica, kraljica kujne, sluga dečije sobe i senka svog muža“.

„O, da li ja to primećujem da poneka kap otrova curka iz tih lepih zuba“, šeretski se, kao nekad, oglasio Bane, „pokaži i jezik, da vidim da nije račvast“.

„Na jezik ćeš da sačekaš do uveče“, dvosmisleno je odvratila Rada, „sad idemo da vidimo šta nam je sa detetom, neću da nam sin prohoda u komšiluku“. Požurili su malo, taman da stignu, jer nedokučivi su putevi Gospodnji, da vide kako, kad su ušli na vrata,  Miša pušta  kažiprst komšinice Tonke i , sa radosnim usklikom Ma-ma, prelazi svoja prva dva samostalna koraka I hvata se za spasonosnu majčinu suknju. Posle se odvažio I da predje tri koraka do Baneta koji mu je pružao ruke, pa onda, u neobuzdanoj radosti zbog novopronadjene slobode, kod svakog ko bi  raširio ruke I pozvao ga; na kraju se već umorio pa se sapleo pre nego što je Bane uspeo da ga uhvati ali ga taj, prvi, pad nije uplašio; čim ga je otac postavio na noge, nastavio je da vitla od ruku do ruku, sve dok Tonka nije primetila da se mali trkač kupa u znoju.

„Zamalo da zaboravim“, rekla je Tonka dok je Bane otključavao vrata njihog stana a Rada, ponosno držeći sina,  još bila u hodniku, „ tražio vas neki čovek, tačnije, nije vas nego tebe, tako je rekao, Radu P..., to ti je devojačko, jel` da?, onako, suv, crnpurast..“

„Nemam pojma ko bi to mogao da bude“, rekla je Rada, sumnjičavo tresući glavom levo-desno, dok je Bane otvarao vrata. „Je l` rekao nešto“?

„Ništa, bio je prilično tajanstven, doći će sutra ujutro, tako je rekao“.

Rada je već ušla u svoje predsoblje kad je još jednom čula Tonkin glas.

„Kaže da je prijatelj Tvog brata“, rekla je nekako zloslutno.

Rada je zoru sačekala budna a kroz prozor su se videli teški, crni oblaci.

„Kakvu li mi to poruku šalješ, moj Bože“?, pitala je nemo, sva uzdrhtala.