Roditeljstvo

Čije je ovo dete?

/ 02.04.2015. u 01:52

Komentari: 112
Čitanost: 23219
/
Preporuke: 9539
/

Чије је ово дете на слици?
Не знам. Знам само да има Даунов синдром, који се лaко препознаје и види. Не знам му ни име, знам само да је насмејан, и то ми се допада.

Сад замислите једну другу слику. На слици је дете, није важно којег узраста, може бити и тинејџер, или чак младић, и он изгледа... он изгледа... хм... он изгледа као ваше или моје дете: сасвим обично. На њему се не види никакве физичке мане. Тек када покушате с њим да комуницирате, видећете да он то не уме као друга деца. Он вам, најчешће, неће ништа одговорити. Не зато што је глув, нити значајно оштећеног ума. Не, не због тога. Он има аутизам, стање духа које невидљиво живи у њему и онемогућава му да са светом нормално речима комуницира, и да научи и ваљано разуме све његове социјалне односе и конвенције. Он, тај дечак с аутизмом, кад га боље осмотрите, има поглед који негде промакне поред вас иако му се обраћате. Кад се узнемири, а неки пут и без видљивог разлога, кренуће да бесомучно понавља неке покрете руку или тела, да се љуља у пасу, да неуморно, сатима, понавља једну или две речи, које њему значе и објашњавају тачно шта му се у души догађа, али онима који га виде и слушају - не значе ништа. Он уме да плаче због нечега чега се сетио из давнина, неутешно, сатима. И ништа га не може умирити, јер ваше најбоље речи не умеју да пронађу разлог његове туге.

Познајем једног таквог дечака, име му је Алекса. Било би неумесно рећи да се с њим дружим, али се виђамо, јер његова мајка ради заједно са мном у фирми. Понеки пут га и доведе код нас након посла, није то баш онако закопчана фирма а и посао је леп јер окупља људе на једном месту, неким лепим поводима, најчешће због дружења. Научио сам на њега, на Алексу. Више ме не изненађују његови поступци и реакције. Мислим да се разумемо. Једном смо се и посвађали, и то сматрам лепим успехом. Био сам му рекао да нешто уради - он све разуме, и готово све ће послушати - али тада се био заблејио у мој компјутер, играо се на њему, и унео ми се у лице и дрекнуо је на мене. Ја сам се смејао и рекао му да је безобразан, и да се не фолира да ме није разумео, јер знам да јесте, и да ја не реагујем на те његове форе. Али, пустио сам га да се даље игра...

Алекса не зна, добро, наше социјалне границе. То је једно од испољавања аутизма. Тако се дешавало да Алекса, који воле да једе, устане од свог стола и приђе другом столу, и онима који тамо седе узме послужени колачић. Мени је то разумљиво - и ја јако волим да једем, и колачићи су укусни, једино... ја сам научен социјалном обзиру да није примерено узимати другима колачиће са тацне. Алекса није. То јест, тада још ту социјалну норму није био усвојио. Данас јесте, требало је времена. Како год, та његова безазлена „крађа" изазвала је у прво време скандал. За њим је трчкарао Слоба, који је задужен да све те људе услужи, и извињавао им се. Слоба се презнојавао, мрштио се, он је мали и дебељушкаст, и то његово презнојавање имали је неку, мени, и забавну димензију. Људи су, кад би им Слоба објаснио да Алекса је дете са аутизмом, прихватали „инцидент" мање више без проблема. И Алекса и Слоба су постепено очврсли, и Слоба се све смелије „договарао" с Алексом а Алекса све мање крао колачиће, док на крају није сасвим престао. Мислим да је Слоба Алекси данас друг.

Дешавало се, неки пут, да Алекса остане у нашем друштву а без својих родитеља или сестре поред њега, оних који боље знају његове тајне и танане комуникационе знакове и поруке. Једном је запало Влади да га причува. Влада је отресит, човек стаменог и лепог карактера, и сасвим довољно искусан родитељ. Ипак, у прво време тек је дрвено седео крај Алексе. Алекса не прича, и честа забава му је да лута светом користећи фантастично вешто на компутеру Google мапе или гледајући Youtube снимке вожњи колима кроз различите градове и крајеве. Узгред, и одлично зна енглески, разуме га и чита. Дакле, Влада је седео крај Алексе, и мислим да се Алекса окренуо ка њему и рекао му: „Ве Це". Просто, хтео је човек да иде у тоалет, а научен је да на јавном месту не иде сам, из макар једног доброг разлога - они који га сретну не знају по његовој појави да он с њима не може уобичајено да комуницира. Углавном, спустили су се њих двоја доле, у тоалет, и Влада се прво време мало презнојавао јер Алекса није затворио врата од кабине за собом, а спустио је скроз панталоне и окренуо се, тако, спуштених панталона да изађе из кабине у предворје ве цеа - мислим да је у међувремену и ову социјалну брљотину савладао и не понавља је - и кренуо неопраних руку да се врати горе. Влада га је прво фино подсетио да пере руке, а кад га Алекса није послушао, мало је подигао глас као што би то и свом детету рекао (сви то радимо, зар не?) - а Алекса... Алекса се на то разбеснео, и наљутио, и почео ритмички да му се уноси у лице и изговара нешто љутито, и неразумљиво, и бесно. Влада се, горе, са Алексом вратио сав црвен у лицу, зајапурен. „Ух" - рекао ми је - „какву сам сад сцену имао са Алексом!" Па наравно, мислим се ја данас, кад дижеш глас на дете ;-) Алексине комуникације с Владом наставиле су се у следећим доласцима, и, хајде, не могу баш да кажем да су данас најбољи пријатељи, али - лепо се разумеју. А Влада га воли.

Дакле, сада и Влада и Слоба знају да Алекса обожава помфрит са кечапом, и како се Алекса понаша и како треба да се они према њему понашају, и ја знам да Алекса воли и да се голица, а остали... они остали, који тамо раде и долазе, мало по мало научили су и навикли се на Алексу. Када би он направио неки „испад", прилазили су и тај испад посетиоцима „објашњавали" Влада или Слоба или Бојан или Раша или Станислав или Добривоје... Нико од њих више нема некадашњу одбојност према каткад чудном Алексином понашању и Алекси. Такав став прихватили су и многи посетиоци који у фирму долазе, и Алекса је мање више свима постао прихватљив. О аутизму се, такође, у тим Алексиним посетама све више учило, и мислим да је проблем који Алекса има многима постао далеко јаснији и видљивији. А нарочито важно - Алекса је свима постао далеко ближи, и посетиоцима и запосленима, и сећам се да сам једном видео како Алекса, помало нервозан, чекајући на вратима да крене кући, почиње да се ритмички љуља у куковима, и главу и тело истура напред, што значи да је баш узнемирен, и понекад изгледа као да ће да се у том љуљању превалити преко ограде или ударити у стакло - али и на то нико није обраћао нарочиту пажњу, ни редовни посетиоци ни запослени. Лепо, помислио сам.

Добро, сигурно није све било овако како сам ја упамтио, ја сам човек бедног памћења и склон извртањима, али ово је суштина приче, и надам се да ми ни Алекса ни Слоба ни Влада на њој неће замерити. Било је, такође, и оних који су се на Алексу и његове чудотворије мрштили, бунили се, има их, сигуран сам, и данас. Како год, она већина је Алексу прихватила, а и он, верујем, њих. И све оне његове необичности и „огрешења" у понашању. Ја најмање за њих десетак могу да кажем како Алексу данас сасвим другачије гледају. И ја са њима, наравно...

     Па зато, зато сам хтео да питам: чије је он дете?
     Стварно, чије је дете Алекса?
     Само његових родитеља, и сестре, и баке?
     Не.
    Јесте ли то рекли - Наше?
     :)

Срећан вам, свима - баш свима - дан особа са аутизмом. Научимо да живимо са аутистичним особама, јер и њима је јако тешко да науче да живе с нама. Ми их засад не можемо променити, „излечити", али их можемо прихватити. Ми и они, ми не можемо да живимо у два света. Јер два света не постоје.

P.S.
Зашто сам u у текст ставио слику оног дечак с Дауновим синдромом, а не неке аутистичне особе? Па - она момчина је мени прелепа, а и слика је провокативна, а и подсећа, у тексту о аутизму, на његову чудесну појавност: она не постоји. Аутистичне особе се својим изгледом не разликују од нас, и то је некаква „покварена" црта овог стања. Замислите како то изгледа неком Алекси: нешто са тобом није у реду, али се то споља не види. И онда сви од тебе очекују да се понашаш као и они, а ти то не можеш, чак ни да им кажеш да то није могућно. И људи се онда збуне... А ти то видиш, и додатно се осећаш немоћно, и удаљено.

P.P.S.
     Та забуна са аутизмом - то су особе које изгледају, ходају, смеју се, трче као ми - толико је велика да је Град Београд, Градска управа града Београда, Секретаријат за социјалну заштиту, секретар Наташа Станисављевић, укинуо „повластицу" да кола којима се превозе аутистичне особе имају право паркирања на инвалидска места. Образложење за овај поступак? Углавном, оно је такво да је из њега јасно да се не разуме шта је аутизам и каве све последице он има. Ево примера: Алекса воли да се вози аутобусом. Наравно, не сам. Али, има тренутака када у аутобус неће да уђе. Ни по коју цену. Зашто неће да уђе? Нико не зна, али ја мислим да тај аутобус који је по њега дошао тај дан нема некакву крпицу од прошлог пута, обрисан ретровизор, налепницу на оном истом месту где је Алекса замислио, а Алекса воли ред, и различите графичке структуре и обрасце, опсесивно, и када нечега од тог нема, рецимо, где он то очекује, свет је у хаосу, није у хармонији, и Алекса не жели да у томе учествује.
     Дакле, следећи пут када Алекса не буде хтео да уђе у аутобус, мислим да би вредело позвати ту госпођу која је решење о укидању права на повлашћени паркинг потписала, и дати јој прилику да објасни Алекси како "аутизам сам по себи није основ" за остваривање права повлашћеног паркирања и како оно Алекси не треба, него може да се вози аутобусом. Може, кад је све у реду. Али - има дана и кад није. А не би било лепо да причам како то изгледа кад се Алекса унервози јер нема места за паркинг, па се узалуд возика колима - а он је био зацртао у својој глави: кућа, кола, паркинг, Ада, бицикл - а тај ред и редослед је нарушен, и свет није у хармонији, а то је оно што он не подноси. Мислим да и тада треба звати госпођу Станисављевић, да објасни Алекси како њему не треба обезбеђено место за паркирање.
     Учините ми услугу: пишите градоначелнику господину Малом и госпођи Станисављевић, пошаљите барем вас неколико мејлове, и кажите да Алекса треба да има обезбеђено место за паркирање. И кажите им да то што Алекса сасвим једнако изгледа као њихово дете управо то и значи, да треба да се о њему брину.

postavite na |

Komentari (112)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

sneza.lazarevic 16:46 05.04.2015

Re: Мож' да бидне, не мора да значи

tasadebeli
sneza.lazarevic

šta je starije - kokoška ili jaje? Pitanje je da li takav odnos prema njoj (puštanje da satima gleda televizijske programe) uticao na to da ona razvije neke simptome koji liče na autizam, ili voli da gleda TV baš zato što ima te simptome (nisam sigurna da sam uspela dobro da objasnim šta hoću).

Јеси, како да ниси... Баш то и јесте оно што мене мучи... А моја запажања су баш лаичка, изведена из времена које проводим са том децом... И посматрања...

И некако имам предосећај, али заиста само предосећај и зато не смем ништа да тврдим, да су те три прве године живота итекако значајне, можда и пресудне, и за повлачење тог "окидача" после чега се и примети да је дошло до развоја аутизма.

Од раније већ знамо да су те три прве године живота значајне за много тога у развоју детета, па сам ето помислио да није можда (опет наглашавам, можда) тако и са аутизмом.

Рецимо, имам девојчицу у одељењу, (мој осми разред, одлична ученица /5,0 просек у свим разредима/ и баш добра душа, лепо васпитана), која није уопште говорила до своје пете године. Само је стајала поред прозора и посматрала другу децу како се играју.

Родитељи су тада ангажовали комшиницу логопеда и она је успела да дете припреми за школу за две године да би кренуло са својом генерацијом у први разред.

Znaš kako, o ovome mogu kao potpuni laik, ali ipak neko ko ima lično iskustvo kao roditelj deteta tipičnog razvoja, i deteta atipičnog razvoja. Neću da kažem usporenog, jer, koliko god da u mnogim stvarima zaostaje za svojom generacijom, i to je nekako sve vidljivije, toliko je u drugim stvarima bio napredniji od njih (na pr. naučio potpuno sam da čita i latinicu i ćirilicu, ubeđena sam, već sa dve godine - ali ne mogu da dokažem; sa četiri, kad je progovorio, zapravo je počeo da čita na glas).
Sigurno su prve tri godine života veoma važne, nema nikakve sumnje.
Samo, ja nekako sumnjam da kod dece koja se usporeno razvijaju, ili, kao deca sa autizmom imaju atipičan razvoj, šta god radio u tom periodu,ne možeš puno da postigneš ako dete za to što pokušavaš da ga naučiš nije spremno.
Hoću da kažem - možeš možda da ga izdresiraš, i to često viđam kod dece koja idu na intenzivne tretmane, ali se oseća da to nije usvojeno, već naučeno kao napamet.
Znači, vežbaš nešto, i vežbaš, i vežbaš, i na kraju, dete to usvoji, ali zapravo ne razume zašto nešto radi.
Sa druge strane, ako pratiš dete i uloviš taj trenutak kad je spremno i zrelo da nauči nešto novo, šta god to bilo, i kad god to bilo, naučiće brže i lakše.
Evo samo jednog primera - moj sin godinama nije umeo da zakopča dugme. Smatrali smo da je to važna veština, i uporno smo pokušavali da ga naučimo ali nije išlo. Mislim da mu je bilo besmisleno da vežba to sa nama, ali šta će jadan, mi ga teramo, a on proba ne bi li nam udovoljio. Ali nikako nije išlo.
U srednjoj školi, uključio se u hor. Na nastupima, dečaci nose bele košulje. I odjednom, dečko shvatio zašto je važno zakopčati dugme i naučio sam! Što ti je motivacija!

qqriq 17:14 05.04.2015

Re: Мож' да бидне, не мора да значи

milisav68
12:13 05.04.2015 / *novo
Re: Мож' да бидне, не мора да значи
mariopan
Још један и можемо да оснујемо клуб?

Klub obožavaoca detektiva Adrijana Monka.

mariopan 10:54 05.04.2015

...

@ Таса

Негде сам читала да много већи проценат људи на планети има неки благи облик аутизма.
Постојао је и кратак тест да сви можемо да проверимо себе и питања на том тесту била су обична, обухватала су неке свакодневне ситуације.

Ја сам једно време као дете пазила да не станем на пукотине, не из сујеверја него само онако, као Монк например.

И када почнем тако да ходам било ми је важно да до краја тротоара где има тих коцки или пукотина - не станем ни на једну, по цену извијања и падања.

Можда је било чудно али то су радила и друга деца.

Верујем да родитељи мале деце данас буквално пиље у њих не би ли реаговали на свако заостајање у развоју било које функцие код свог детета, бар они које ја познајем. Буде ту и претеране бриге и беспотребне панике....и боље да је тако него да се неки проблем запусти.

Ја бих пре свега поверовала у причу о отровима у храни. На који начин се сада узгаја сва храна, месо пуно хормона да би се пре утовило, пуно отрова на биљкама и њивама + генетски модификована храна којом се храни стока. Ми још не знамо пследице свега тога а деца су најосетљивија?

tasadebeli 15:17 05.04.2015

Re: ...

mariopan

Ја бих пре свега поверовала у причу о отровима у храни. На који начин се сада узгаја сва храна, месо пуно хормона да би се пре утовило, пуно отрова на биљкама и њивама + генетски модификована храна којом се храни стока. Ми још не знамо пследице свега тога а деца су најосетљивија?

Ако ово што кажеш не можемо да тврдимо са стопостотном сигурношћу за аутизам, онда сасвим сигурно можемо да тврдимо за изузетно (баш приметно) повећани број гојазне деце и младих људи.

У прошлој генерацији сам имао петорицу дечака у одељењу који су већ у шестом разреду били тежи од мене. И замисли сада ту масу од преко 90 килограма која јури ходником као мува без главе јер јој хормони пубертетски скачу до плафона. И при томе свака рука и нога своју политику води. Ја се сваки пут прекрстим и молим бога да не налети пуном брзином на неког шврћу од 20 кила из млађих разреда...

А таквих, гојазних и са слабом моториком имам све више у свакој генерацији.

П.С. - Свака генерација ме мољака да их водим у Мек кад год идемо у град (биоскоп, музеј итд.)

Не одбијам их. Одведем их и док гутају као пловке свој трећи или четврти хамбургер, ја их (са дозом пакости у гласу, наравно) питам:

"Је ли, а да ли сте приметили да овде око Мека и уопште око ових продавница брзе хране на улицама нема ниједног кучета? А требало би да их буде, ту се продаје храна... Нелогично, зар не?"

На ту моју тираду они стану на пола залогаја и с гађењем на лицу кажу:"Јао, бре, разредни!"

После тога ме најмање половина њих више никада не пита да их водим у Мек.

BebaOdLonchara 23:51 05.04.2015

Re: ...

После тога ме најмање половина њих више никада не пита да их водим у Мек.

džejmi oliver je imao fenomenalnu emisiju (više njih, tačnije), gde je pokazivao klincima šta, ustvari, jedu.
džejmi je kralj, btw.

mariopan 16:12 05.04.2015

..

@ Таса

Како ниски ударци

Ја са у Меку код Зелењака појела нешто тако одвратно ( први пут у животу ушла у Мек) и тако одвратно и одвратно да не знам како људи уопште улазе у тај Мек?
Журила а била гладна..

А што се тиче гојазности....па некад сам пилиће морала да храним три-- четри месеца да достигну тежину за клање, сада то постижу за месец ипо дана, и краће.
Ту лежи одговор на многа питања не само о гојазности него и општем здрављу људског рода.

BebaOdLonchara 23:37 05.04.2015

Re: ..

А што се тиче гојазности....па некад сам пилиће морала да храним три-- четри месеца да достигну тежину за клање, сада то постижу за месец ипо дана, и краће.
Ту лежи одговор на многа питања не само о гојазности него и општем здрављу људског рода.

gledala sam neku francusko/kanadsku(?) emisiju na tv vojvodini pre jedno godinu dana (i ne mogu da je pronađem na youtubu nikako

), ili više, o tome kako u neki delovima afrike i indije, gde se ne koriste pesticidi i savemena ishrana, nema ni dijabetesa, ni gojaznih, ni karcinoma.

па некад сам пилиће морала да храним три-- четри месеца да достигну тежину за клање, сада то постижу за месец ипо дана, и краће.

nadam se da ne jedeš te piliće? da ja imam mogućnosti da gajim piliće za sopstvene potrebe, hranila bi ih na staromodan način, i ne bih kupovala meso i jaja uopšte. (a gde su koke tu su i ćurke, patke, prase... :)

Predrag Brajovic 15:18 06.04.2015

Re: ..

BebaOdLonchara

па некад сам пилиће морала да храним три-- четри месеца да достигну тежину за клање, сада то постижу за месец ипо дана, и краће.

nadam se da ne jedeš te piliće?

Наравно да не.
Њих прода.

P.S.
Шалим се, шалим, Опустите се. И укључите се у нову аристократију и племство -- људи који се хране organic храном...

mariopan 19:05 06.04.2015

Re: ..

BebaOdLonchara
А што се тиче гојазности....па некад сам пилиће морала да храним три-- четри месеца да достигну тежину за клање, сада то постижу за месец ипо дана, и краће.
Ту лежи одговор на многа питања не само о гојазности него и општем здрављу људског рода.

gledala sam neku francusko/kanadsku(?) emisiju na tv vojvodini pre jedno godinu dana (i ne mogu da je pronađem na youtubu nikako ), ili više, o tome kako u neki delovima afrike i indije, gde se ne koriste pesticidi i savemena ishrana, nema ni dijabetesa, ni gojaznih, ni karcinoma.

па некад сам пилиће морала да храним три-- четри месеца да достигну тежину за клање, сада то постижу за месец ипо дана, и краће.

nadam se da ne jedeš te piliće? da ja imam mogućnosti da gajim piliće za sopstvene potrebe, hranila bi ih na staromodan način, i ne bih kupovala meso i jaja uopšte. (a gde su koke tu su i ćurke, patke, prase... :)

Моја деца су одрасла на домаћој 'рани, ја сам научила све о томе, била Беогрђанка која појма нема па сам научила.

А имали смо и услове ( велико двориште за испашу живине и просторије за прасиће) за све те животиње и нема шта нисам држала од тога..и коке и ћурке и пилиће ..зато и кажем колико је требало времена да порасту.
И сад имам све те услове али ме мрзи за мене једну да се гњавим ...а пилетину не једем, то што има да се купи то није пилетина.

Најтеже је нама који знамо какав укус и текстуру треба да има месо...него имам другарице у селу па наручим кад ми треба оне коке што трче по дворишту, јагањце или нешто друго....за мене увек има.

mariopan 19:09 06.04.2015

Re: ..

Predrag Brajovic
BebaOdLonchara

па некад сам пилиће морала да храним три-- четри месеца да достигну тежину за клање, сада то постижу за месец ипо дана, и краће.

nadam se da ne jedeš te piliće?

Наравно да не.
Њих прода.

P.S.
Шалим се, шалим, Опустите се. И укључите се у нову аристократију и племство -- људи који се хране organic храном...

Не продам јер више то не држим....али када сам имала па пуштала по дворишту да пасе траву и порасте на природан начин сав вишак би ми откупила фамилија ( Београђани) и нису питали шта кошта.
Имала сам инкубатор за 500 јаја, излежем пилиће, подигнем их до киле, киле ипо и пустим у двориште...било и по 200 комада живине..
.наравно да продам вишак.

Predrag Brajovic 20:08 06.04.2015

Re: ..

Има легендарна прича из Никшића, мислим 1979. или '80. године, са тамошње пијаце, где мој отац једном ревносном домороцу, који мени страшно гунђа како кромпир који продајемо баш ништа не ваља, лепо му каже: "Ми, господине, прво одвојимо кромпир за себе, па онда други део дамо нашој прасади, а оно што преостане донесемо овде на пијацу..."

mariopan 17:51 07.04.2015

Re: ..

Predrag Brajovic
Има легендарна прича из Никшића, мислим 1979. или '80. године, са тамошње пијаце, где мој отац једном ревносном домороцу, који мени страшно гунђа како кромпир који продајемо баш ништа не ваља, лепо му каже: "Ми, господине, прво одвојимо кромпир за себе, па онда други део дамо нашој прасади, а оно што преостане донесемо овде на пијацу..."

Има и виц кад сељак каже сину да не дира тај парадајз, тај је за пијацу а за себе да убере у башти ( не са њиве).