Take The Power Back: pristup informacijama od javnog značaja

Gost-autor Zoran Karić

Pravo slobodnog pristupa (ekološkim) informacijama od javnog značaja je u osnovi dostizanja ekološke pravde (ravnomerne i fer raspodele ekoloških vrednosti – pravo na život u zdravoj životnoj sredini, korišćenje prirodnih resursa, čist vazduh, kvalitetnu vodu, zemljište,… i ekološkog rizika) i regulisano je sa više zakona. Pravni okvir je Arhuska konvencija[1] u Srbiji verifikovana Zakonom o potvrđivanju Konvencije[2]. Deo iste regulative je i Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja[3], ali i Zakon o zaštiti životne sredine[4]. Treba svakako pomenuti  i odredbu člana 74 Ustava Republike Srbije, kao najvišeg pravnog akta države, („Sl. glasnik RS“, br. 98/06), u kojoj je definisano da „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju“. Bez dileme, pravni okvir, kada je reč o pravu građana na pristup ekološkim informacijama je više nego dobar.

Ali... šta je zapravo ekološka informacija?

Iako u zakonodavstvu ne postoji sveobuhvatna definicija, jasno je da je to informacija koja pripada rodu informacija od javnog značaja i koja se odnosi na mnogobrojne elemente životne sredine vodu, vazduh, zemljište, floru i faunu, emisije zagađujućih materija, upravljanje otpadom, energetsku efikasnost i sve ono što utiče na životno okruženje. Dakle, sve ili gotovo svaka informacija koja je u posedu organa javne vlasti (u bilo kom obliku), koja je nastala tokom njegovog rada, sadržana u nekom dokumentu (opredmećena), a bavi se aspektima životne sredine. Ovde treba voditi računa da ukoliko ne postoji dokument ne može se zahtevati takva informacija. Na primer, ne možete zahtevati od organa javne vlasti da vam uradi „analizu uticaja zagađene vode na zdravlje ljudi“ (osim u slučaju ako postoji nekakav takav rad – dokument u posedu organa), ali možete zahtevati dokument koji sadrži analizu sastava vode.

Istina, postoje i malobrojni slučajevi kada organ javne vlasti može da uskrati informaciju, ali su oni specifični, a čak i tada je organ vlasti obavezan da dokaže da postoji neki pretežniji i legitimni interes, recimo da je u pitanju odbrana zemlje, nacionalna bezbednost, opasnost po zdravlje i bezbednost ljudi u slučaju dostavljanja informacije i sl.

Zašto?

Važno je istaći da „javnost ima opravdan interes da zna“ odnosno građani imaju pravo da znaju (gotovo) svaku informaciju, a pogotovo ekološku. Tačnije one i pripadaju građanima, stoga ne mora i ne treba da se dokazuje (interes) zašto je ona potrebna i na koji način će se dalje koristiti (možete slobodno podneti prijavu inspekciji na osnovu informacije koju ste dobili od organa javne vlasti, ako smatrate da je prekršen neki propis). U slučaju da organ vlasti zatraži razlog traženja informacije, u prekršaju je i treba se obratiti Povereniku za pitanja od javnog značaja[5]!

Koga pitati?

Dakako, organe javne vlasti. Prilična je konfuzija oko definisanja organa javne vlasti koji podležu zakonu o pristupu informacijama. Jasno je da su to svi državni organi tipa: Vlada, ministarstva, Narodna skupština, sudovi, tužilaštva, pa i organi lokalne samouprave (sekretarijati, predsednici opština, opštinski organi uprave...). Ali i organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja (agencije za telekomunikacije, životne sredine, fakulteti, instituti i druge ustanove). Manje je jasno da su to i javna preduzeća, koja neprihvatljivo često sebe ne prepoznaju kao deo javne uprave i odbijaju da postupe po zakonu. Da ne bi bilo zabune spisak: „Katalog organa javne vlasti, u smislu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja“[6] dostupan je na sajtu Poverenika.

Kako?

Iako su predviđeni različiti načini komunikacije sa organima javne vlasti mora se voditi računa o mogućnosti da organ vlasti ne odgovori na zahtev u roku ili uopšte ili da odgovori na način za koji smatramo da nije prihvatljiv, pa se mora imati dokaz kada, kako i kojim zahtevom smo se obratili organu vlasti. Na sajtu Poverenika postoji formular za pristup informacijama[7] koji može poslužiti kao vodič. Naravno, zahtev ne mora biti takav, ali je važno da bude uredan i potpun, odnosno da sadrži sve detalje koji su neophodni za informaciju koja se traži. Uprkos predviđenoj mogućnosti slanja zahteva i elektronskim putem, savet iz prakse je da se to ne radi, već da se zahtev podnese u pisarnicu organa vlasti, obavezno napravi kopija zahteva, uzme broj i datum pod kojim je zaveden ili se pošalje preporučenom poštom uz čuvanje dokaza o slanju.

Dostava informacije se može tražiti na bilo koji način. Poštom, e-mailom, faksom. Ako je suviše velika informacija moguće je tražiti i samo uvid ili kopiranje dela. U svakom slučaju zakonodavac je predvideo da pristup ekološkim informacijama bude što manje formalan i da one budu lako dostupne.

Šta ako ne dobijemo traženu informaciju?

Organ javne vlasti može „izbeći“ da pruži traženu informaciju na više načina. Prvo je da ne odgovori uopšte, što se kvalifikuje kao „ćutanje organa uprave“ i pravno je isto što i odbijanje zahteva za pristup informacijama. Drugo je da odgovori da ne poseduje traženu informaciju, ali je u tom slučaju dužan da uputi tražioca na onoga ko je poseduje. Treće je da ne dostavi informaciju na način na koji je zahtevana.

Kako god, pravni lek je isti, kada prođe zakonski rok od 15 dana ili ukoliko se dobije odgovor za koji se smatra da nije adekvatan može se podneti žalba Povereniku (najbolje opet preporučenom poštom) uz kopiju zahteva za pristup i dokaz o njegovoj predaji kako bi Poverenik mogao da usvoji žalbu i donese rešenje o prinudnom dostavljanju informacije (primer žalbe je takođe dostupan na sajtu Poverenika)[7].

Šta raditi sa informacijom?

Šta vas je volja... možete je koristiti za pisanje stručnih radova, analize, čitanje pred spavanje.... ona je Vaša i pripada Vama. Iako u ovoj zemlji mnogo šta ne funkcioniše, a naročito u oblasti životne sredine, moram još jednom da naglasim da su prava građana po pitanju informisanosti u vezi ekoloških stvari velika i da postoje mogućnosti po ovom pitanju koje se ne koriste u dovoljnoj meri.

Korisne informacije i linkovi:

[1] Arhuska konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi sa pitanjima koja se tiču životne sredine (25. jun 1998. godine na IV ministarskoj konferenciji „Životna sredina za Evropu“ održanoj u Danskom gradu Arhusu, pod pokroviteljstvom Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu),

http://ec.europa.eu/environment/aarhus/

[2] Zakon o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu žaštitu u pitanjima životne sredine („Sl. Glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 38/09), http://www.merz.gov.rs/lat/dokumenti/zakon-o-potvrdivanju-konvencije-o-dostupnosti-informacija-ucescu-javnosti-u-donosenju

[3] Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ("Sl. glasnik RS", br. 120/2004, 54/2007, 104/2009 i 36/2010), http://paragraf.rs/propisi/zakon_o_slobodnom_pristupu_informacijama_od_javnog_znacaja.html

[4] Zakon o zaštiti životne sredine ("Sl. glasnik RS", br. 135/2004, 36/2009, 36/2009 - dr. zakon, 72/2009 - dr. zakon i 43/2011 - odluka US), http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_zivotne_sredine.html

[5] Poverenik za pitanja od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, http://www.poverenik.rs/

[6] Katalog organa javne vlasti u smislu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, http://www.poverenik.rs/sr/zakon-i-podz-akti-.html

[7] Pristup informacijama - formulari, http://www.poverenik.rs/sr/formulari.html

[8] Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, ("Sl. glasnik RS", br. 135/2004 i 36/2009), http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_proceni_uticaja_na_zivotnu_sredinu.html