DS for dummies

Napisaću još nekoliko reči o problemu opozicije i daću svoje viđenje srži nevolje. Mislim, pisao sam više puta i nisam dobio čak ni nemušti odgovor od onih koje kritikujem. Moguće da je to zato što pišem besmislice kojima odgovor nije potreban, a moguće je da niko nije u stanju da napiše bilo šta smisleno ili, jednostavno, ne razume problematiku. Sad, šta je da je, pružam ponovo šansu svakom ko se oseti pozvanim da replicira.

Dakle, četvrtak je, gledao sam neko vreme prenos iz Skupštine i raspravu o amandmanima na nekakav zakon, ali nisam siguran koji jer se o zakonu nije ni govorilo.

Nije to neki problem. Skupština i služi da se vrše digresije. Da poslanici, naročito opozicioni, kradu televizijsko vreme za svoj nastup i na prikazivanje svojih ličnosti i ideja. Sve je to legitimno. Drugo je problem. To što sam po ko zna koji put zažalio što u poslaničkoj klupi, u delu gde sedi poslanička grupa DS-a, nema profesora Mićunovića, jer sam se uželeo da čujem obraćanje nekoga posle koga neću imati transfer blama. Nekog iz DS ko svojim mentalnim kapacitetom imponuje, ne meni, nisam ja tu važan, nego gledaocima skupštinskog prenosa. Zamorio sam se od onih koji misle da će klovnovisanjem substituisati nedostatak šarma, ili koji će praznoglavom nabusitošću dokazati svoju «opozicionost».

Nisam uopšte siguran, da budem iskren, šta ta «opozicionost» danas znači, a čini mi se da to još manje razumeju moji predstavnici u Skupštini, ili oni koji danas, igrom slučaja, vode DS.

Pajtić na svoj miting poziva one koji su «prava opozicija». Pre toga smo nebrojeno puta slušali neokomunističke tirade o «izdajnicima opozicije». Goca Čomić kaže, danas čitam, da je «opoziciji trebalo nedopustivo mnogo vremena da ukapira da je opozicija, a vlast još nije ukapirala da nije opozicija».

Sa Gordanom se slažem 50%. Naime, vlast zaista nije ukapirala. Ona i dalje forsira retoriku, u saopštenjima, a često i u nastupima svojih čelnika, koja jeste primerena onom što je bila pre 2012, ali koja je danas sasvim neumesna. Naime, opozicija, čak i kad je preglasna i kad koristi prejaku retoriku, to joj se nekako gleda kroz prste. Dočim, vlast ne sme tako. Zašto? Zato što vlast, za razliku od opozicije u svojim rukama ima instrumente sile, te zato njen vokabular mora da bude primeren, odmeren i ne sme da sadrži pretnje i razvrstavanje građana po političkom afinitetu.

Ali da li je opozicija ukapirala da je opozicija i šta je tačno ukapirala, o tome bismo morali da popričamo jer, bojim se, nećemo se složiti.

Do 2012 imali smo vlast i opoziciju i one su se između sebe ozbiljno razlikovale ideološki. U toj razlici ležao je izvor potrebe i za političkim sukobom.

Stanje u Srbiji, posle 2012, promenilo se, ne samo promenom stranaka na vlasti, već i činjenicom da je dotadašnji ideološki hijatus izbrisan pojavom nove stranke, SNS, koja je izabrala potpuno drugačiji politički put od svojih preteča. I sad, odjedared, imamo da u Skupštini sedi 250 poslanika proevropske orijentacije, a da su animozitet i mržnja jači nego dok su sedele stranke suprotnih vrednosnih nazora.

Zašto je tako?

Zato što vlast nikako da ukapira da više nije ona negdašnja opozicija i nastavlja sa stalnim vređanjem opozicije, dok opozicija ne razume svoju ulogu u novim okolnostima i svoju opozicionost dokazuje pariranjem u agresivnoj retorici.

I onda se ovo besmisleno stanje, dovede do usijanja nametnutom tezom da se sve u Srbiji ima meriti po tome da li si za ili protiv Vučića.

I sad, ako nisi uvek i po svaku cenu protiv Vučića, i onda kad krene u Brisel, i kad ga pozovu u Vašington, ukoliko misliš da je «Vlada u senci» nonsens, a mitinzi relikt prošlosti koji treba eliminisati iz političkog života, onda si neprijatelj slobode, izdajnik opozicije, loš drug i nečovek. Ad hominem politiku diktiraju oni koji od Demokratske stranke žele da naprave «DS for dummies», a to koristi jedino protivnicima evropske Srbije koji iz prikrajka strpljivo čekaju svojih 5 minuta.

Objavljeno u Našim Novinama na Veliku subotu godine gospodnje 2015.