Farbanje

Problemi farbologije jajčanog poštovanja velike, vavilonske boginje Ištar, usvojena opšte radosti radi od strane hrišćanstva, bili su mnogo manji u dobra stara vremena. Uzmimo na primer moju baba Daru, prema kojoj se petak, a naročito veliki, mogao i zatvorenih očiju napipati na godišnjem kalendaru.

Najpre je danima iz kokošinjca dopiralo panično dranje kokošaka i pominjanje svih svetaca od strane babe koja je redovno čeono udarala o niski dovratak kokošijeg prebivališta. Izmučena svim oblicima reume, uz podršku artritisa, baba je skoro četvoronoške izbauljavala iz kokošijeg, kiselkastog mirisa, dramatičnog dranja. Potom se u petkovo jutro čuo šušanj strpljivo čuvanih ljuski crnog luka, zveket veš-lonca o izmučenog smederevca, i ponovno babino pominjanje semena i zapata svima koji vodu nisu doneli, pa sad ona mora da gaca po nju i, pljuskajući je po umornim, krivim nogama, dovlači u letnju kujnu. Onda je sedala na tronošče i, nad crnom kao ljuljaška raširenom među kolenima keceljom, strpljivo brisala jaja komadičkom krpe koja je već vekovima bila izbačena iz porodične upotrebe. Da se ne baci, za nešto će već valjati, sve pa i ta dronja od krpčeta. Umivena jaja je stavljala pažljivo na hladnu, natopljenu vodom lukovinu, gvireći u lonac voničkih dimenzija odozgo, kao u krater. Zatim bi lonac, poslednjim snagama, odgurala u ćoš šporeta i ostavljala ga zaboravu, bar poludnevnom. Ta lončina koja je posle dva-tri sata počinjala da strujanjem šapuće, bila je neopisivi izvor zanimanja sve, u to vreme, prisutne sitne dece. Da nam na pamet ne bi palo da se ošurimo kao prasad, pokušavajući da vidimo šta se u loncu radi, baba je strpljenjem Sfinge dremala pored šporeta i štapom zaustavljala sva naša prišunjavanja.

Taman kada bi svi već zaboravili i na petak, i na jaja, razmišljajući kako da prežive ukidanje mesožderske hrane za taj dan, baba je izlazila na vrata kujne i počinjala da zapomaže. Naravno da su se sa svih krajeva imanja dolomatavali članovi proširene porodice, obarajući državne rekorde u disciplini Trčanje preko rupa sa preponama uz stimulans koprivama i trnjem. Baba je, naime, zvučala kao da je pred ulaženjem u fazu testamenta. Srećni pobednik porodične trke je, kao nagradu, pored predinfarktnog stanja, dobijao i čast da podigne lončinu u kojoj su pućkala ofarbana jaja, spusti je na patos, i poslednjim snagama odahće ostatku pristigle familije da je baba živa i ne misli da mre. Bar ne dok komadičkom slanine ne udari visoki sjaj jajima.

Kusur petka i pristiglu subotu je baba kerberski čuvala ofarbana jaja, koja smo tek u uskršnju nedelju mogli da dobijemo. Kome se nije sviđala monotonija lukovaste, braonske boje, mogao je da primeni tehniku Pljuni pa zalepi, što smo mi zdušno i radili. Na jaja smo lepili listove, travke i cvetove, diveći im se taman onoliko koliko je sloju masti, kojim je baba impregnirala jaja, bilo potrebno da odbaci svaki višak sa svoje ekologičnosti. Jer, to je bila čista ekologija, jedino što niko tada nije ni znao da ista postoji.

A onda su se pojavile boje za jaja. U kesicama. Crvena, žuta, zelena i plava. Sreća što se tada, kao ni ekologijom, niko nije bavio zdravom hranom, jer je samo proizvođač znao od koje teške hemije su te boje pravljene. Bile su sposobne da ofarbaju ne samo ljusku jajeta nego da prodru sve do žumanceta, doživotno oboje lonac u kom su se kuvale, ruke svih prisutnih, akvarelišu doveka pod i ostave smurgave uspomene po zidu i šporetu. Baba ih je tiho mrzela. Bile su kupovne, a sve kupovno je bilo krajnje sumnjivo. Možda potrebno, ali ipak su mu falili glavni kriterijumi babinog poverenja – da rodi ili poraste u okviru njenih zemljoradničkih i stočarskih ingerencija. Zato je baba protestno, sve dok ju je zemlja nosila, u malom loncu, naravno u lukovini, i dalje bojila jaja onako kako to jedino treba i pristojno je.

Za bojama se pojavila i novost nalepnica, sasvim malim, sa slikama razdraganih kokošaka, pilićima koji su izbegli kuvanje u fetusnom dobu, zečevima u jatima, obučenih u sve moguće kreacije najživljih boja. Naravno, nije falilo ni cveća, korpica, mašni i behara. Te nalepničice je malo ko uspevao da odlepi i zalepi na jaja, a da ih pritom ne zgužvulja ili bar presavije. Zato je zečevima na njima falio bar po jedan ekstremitet, naročito u ušnoj zoni, kokoške su ostajale bez glave ili nogu, a pilići se pretvarali u žute, pregojene insekte, prosto jer su bili premali da vizuelno prežive suviše tanki materijal na kom su prikazani.

Od tada se farbologija razvila do neslućenih razmera, jer deo civilizacije se posvetio nauci bojenja jaja koja se mahom može definisati rečima – ono što vidiš na kutiji ili kesi nikada sam izvesti nećeš. Tako se pojavila mermerna tehnika, zahvaljujući kojoj su jaja na slici boja za istu ravna lepoti najlepših mermernih hramova koji krase istoriju umetnosti i arhitekture. Naravno da će vaša, d'izvinete, jaja ispasti kao nepoželjni rođaci i sramota mermerne, jajčane porodice.

Tu su i raznorazne bojice i specijalni flomasteri za jaja koji vam garantuju da ćete vi i vaša deca, bar još godinu dana, izgledati kao pripadnici ekstravagantnog indijanskog plemena, dok će objekti farbanja, jaja, biti izbledelo i jedva vidljivo išarana. Posebno su zabavne bojice koje rade samo u dodiru sa vrućim jajima. Zahvaljujući njima možete smanjiti i telesnu težu, što vam omogućava polusatno poskakivanje na obe ili na svakoj nozi pojedinačno i naizmenično, dok pokušavate da umirite bol u ošurenim prstima. Istovremeno se pomenuta boja nekontrolisano topi i boji vaš stoljnjak kroz sve slojeve novina, prokapava na parket ili dodaje apstratktne momente tepihu u zoni gde se jaja farbaju.

Sasvim poseban doživljaj su šljokičaste boje i jajčani flomasteri, koji vam omogućavaju da jaja ostanu kakva su i izležena, ali zato vi poduže vreme caklite kao dobra vila. U čemu vas prati i ostatak prostora u kom je tehnika gliterisanja jaja pokušavana.

Tu su, jasno, i tehnološki uznapredovale nalepnice, pozlaćene, srebrne, šarene preko svih mogućnosti spektra boja, sa vizualizacijom cele raspoložive na ovoj planeti flore i faune. Jedino što se i dalje tako fino odlepljuju da vam omogućavaju da se zec, prilikom lepljenja, pretvori u ćopavu antilopu, kokoška dobije izgled oposuma ukrštenog sa beloglavim orlom, a cvet postane brat blizanac vasionskog broda. Pored toga, možete odmah da rezervišete produženi vikend u nekoj banji za mentalne ruine, u koju možete da krenete odmah nakon što protestno pojedete proklete nalepnice koje ni dinamitom ne mogu da se skinu sa matičnog papira na koji su prilepljene.

Naravno da je, u međuvremenu otkrivena, ekologija uzvratila udarac. Uz lukovinu su se pojavile i druge biljne ideje za bojenje jaja. Možete ih u zeleno obojiti koprivama. Jeste da su jaja skoro crna, ali su zato vaše ruke crveno ožarene. Šargarepom možete da obojite jaja u narandžasto, dobro možda ne baš jaja, jer ona ostaju kao od kokoške rođena, ali zato ćete vi biti narandžanstveni još koju nedelju. Ona gornja zelena može da se dobije i kuvanjem brezovog lišća, pod uslovom da su breze olistale i da je neko njihovom lišću to javio. U suprotnom, jaja dobijaju neku tugaljivu zelenjikavu boju, vidljivu samo pod mikroskopom, zbog čega izgledaju kao da su se upravo teško razbolela. Srebrnkasta boja se, navodno, postiže kuvanjem u ljuskama i ostacima suvih pletenica belog luka. Dobro, ne baš srebrna, ali musava sigurno. Žuta boja jaja se dobija kuvanjem istih u kurkumi. Taj  začin kod nas u goste stigao iz Indije, i zato radosno ožuti sve domaćine, ali jaja malo teže. Sem ako kolumbovski ne krenete u kolonizaciju tog kontinenta i sebi obezbedite vagon kurkume za desetak žutih jaja. Uprkos svemu nabrojanom, crno vino radi. Kuvanjem u njemu jaja dobijaju izgled mutiranih šljiva, a vaša kuća miomiris birtije po kojoj plutaju destilacijska isparenja. Tu je i dalje, vekovima isprobavana, lukovina, ali inovirana najlon čarapama koje, u kombinaciji sa lišćem i malo konca, daju jajima neodoljivi izgled umetničkog herbarijuma. Jasno da je to uslovljeno metražom vaših živaca koji treba da izdrže strah od smrskavanja jaja, gubljenja drugog kraja konca, gužvanja listova i trava, cepanja najlonke u veznom momentu, i mogućnosti da prilepljeni maslačak na kraju ipak liči na otisak noge još uvek nepronađenog dinosaurusa.

Posebna zabava, relativno skoro inovirana, je dekupažiranje jaja. Njega posthumno podržava Prokleta Jerina koja je na belancima Smederevo sazidala. Kako je to uradila, postaće vam jasno kad vam se belance, jače od bilo kog lepka, prilepi za sto, prste, pod...To, naravno, pod uslovom da ne završite u haljini s mašnama na leđima nakon tuče sa tanušnim, šarenim slojem na salvetama koji bi trebalo da skinete, primenjujući i poslednju mrvu svoje fine motorike, dok vam se pred nosom prilepljenim za salvetu lepo sve muti i pogled postaje ravan šarenoj morskoj bolesti.

Za to vreme moja, već pokojna baba Dara, sedi pod ruku negde na nebesima sa onom Ištar kokošijih nogu, i cerekaju se srećno. Prva jer zna da samo lukovina obezbeđuje obojena jaja i psihičku stabilnost, a druga zato što ćete, prilikom pokušaja da joj odate poštu bojenjem jaja, skinuti sa neba sve svece i bogove po spisku, samo ćete nju ostaviti na miru. Nju i svemir koji stane u jaje. Naročito ako je čokoladno, kojom prilikom je boja jajeta sasvim nebitna, kao i ko koga tu farba.