Izbrisano (Self-Destruction)

Bocvena
... ni ja nisam pročitala nijednu knjigu čiča žorža:)

Ma to je OK, verovatno si zato neke druge pisce čitala i po dva-tri puta, he, he, he.

Sigurno je da ima mnogo boljih pisaca od Simenona, ali je moja skromna namera bila, postavljajući ovaj blog, da skrenem pažnju na njega. Nisam slučajno na kraju zapisao: Čitajte Simenona. Dobro, ja sam u ovom blogu najpre dao osvrt na njegovu knjigu koju sam poslednju pročitao, u kojoj seksualnost dve osobe u braku ima važnu ulogu, a onda sam, provokacije radi, pisao malo,u svojoj začuđenosti, o Simenonovoj ličnoj hiperseksualnosti. Znao sam da je šokantno čuti da je neko bio toliko hiperseksualan, baš kao što niko ne voli da čuje kako se neka nimfomanka hvali svojim uspesima. Međutim, uzmimo da je on bio - takav!

Pri tome sam, kao što sam više puta isticao, vodio računa da ne preteram u davanju suda (ko sam ja da mu prosuđujem, iako nikako ne bih voleo da sam bio u njegovim cipelama kada su žene u pitanju). Ponavljam, da i pored takve njegove seksualnosti, on nije bio „nenormalan čovek“, još manje nekakav psihopata i bolesnik, a što je najvažnije bio je dobar pisac.

Ponoviću i da su ga mnogi veliki književnici cenili, a to se u esnafu književnika širom sveta ne događa često. Njegovi savremenici, Andre Žid, Žan Kokto i Henri Miler javno su izjavljivali da Simenona posebno cene – da je bolji od njih samih (Ses contemporains, André Gide, Jean Cocteau et Henry Miller le considéraient comme le meilleur d’entre eux). Usput da kažem da je sa svoje strane, Simenon cenio Žida, ali potajno nije voleo njegove knjige, jednostavno mu nisu ležale. Svaki pisac je pisac za sebe.

Međutim, i pored mnogih dobrih knjiga, Simenon nije dobio Nobela (a Žid jeste). Bilo mu je žao zbog toga. Pa ipak, on je postao veličina na području književnosti pisane na francuskom.

On se prilično razlikovao od tzv. literarnih romanopisaca. Njegove knjige su uglavnom kratke, lake za čitanje, on nije koristio reči koje bi čitaoce terale da traže njihovo značenje u rečnicima. Izbegava tzv. retoričke efekte, pa i metafore i slično. Pri pisanju, mislio je prvenstveno na običan svet (les petites gens) kao svoje najmilije čitaoce, pa je nastojao da piše tako da ga oni razumeju. Nije Simenon vodio računa, poput Flobera, da mu se, recimo, jedna reč (osim pomoćnih glagola) ne nađe dva puta na jednoj strani i tako to... Opet, njegove knjige nisu „laka literatura“, jer u većini ima dobrih psiholoških analiza, odnosno dubokog sagledavanja unutrašnjeg sveta protagonista. Uvek je davao manje značaja onome što se dogodilo nego onome zašto se to dogodilo, zašto je nešto učinilo da ljudi budu zli i povređuju druge ljude.

Sam Simenon, u mnoštvu knjiga koje je napisao, delio ih je na "ozbiljne romane" (les romans durs) i krimiće. Ovih prvih je daleko više,dok je o inspektoru Megreu napisao "samo" osamdesetak knjiga, ali je činjenica da je on u svetu literature najviše poznat po - Megreovim romanima.

Njegovi krimići su uglavnom psihološki (psychological thrillers), čini mi se u većoj meri nego i kod Agate Krisiti; takav pristup, na neki način, nalazimo kod američke književnice Patriše Hajsmit (Patricia Highsmith), koju ja, takođe, cenim.

Da kažem i da je dosta njegovih knjiga prevedeno na S/H.

Ja bih lično preporučio ove njegove knjige iz serije sa Megreom : Megre i telo bez glave (Maigret et le Corps sans Tête); Megreovi skrupuli (Les Scrupules de Maigret); Pietr Letonac (Pietr-le-Letton); Megre se brani (Maigret Se Défend); Moj prijatelj Megre (Mon Ami Maigret); Megre na odmoru (Les Vacances de Maigret); Megre u školi (Maigret à l’école); Strpljenje Megrea (La Patience de Maigret); Megre na Monmartru (Maigret a Montmartre); Megre se koleba (Maigret Hésite), Plava soba (La chambre bleue).

A među onim drugim: Pismo mom sudiji (Lettre à mon juge), Mačka (Le chat), Prljavi sneg (La neige était sale), Mali svetac (Le petit saint) itd.

Video sam da je njegov sin Džon, koji vodi brigu o sveukupnoj Simenonovoj književnoj zaostavštini, napravio ovakav izbor očevih knjiga: Gradonačelnik Firna (Le bourgmestre de Furnes); Istina o Bebi Donž (La vérité sur Bébé Donge); Pismo mom sudiji (Lettre à mon juge); Prljavi sneg (La neige était sale); Dno boce (Le fond de la bouteille); Tetka Žana (Tante Jeanne); Belina smrt (La mort de Belle); Mali čovek iz Arhangelska (Le petit homme d’Arkhangelsk); Plava soba (La chambre bleue); Nestanak Odile (La disparition d’Odile) i Nevini (Les innocents).

P.S.
Simenonovi poklonici u Holandiji podigli su spomenik policijskom inspektoru Megreu, čijem otkrivannju lično prisustvovao Simenon:



Maigret statue by Pieter d'Hont in Delfzijl. The unveiling was made by Simenon himself on 3 September 1966, at the place where he had written the first Maigret novel, and was attended by Maigret actors from various countries