Na petogodišnjicu sramote Srbije, objavljujem integralno tekst Vladimira Popovića, specijalno napisan za ovaj dan i ovaj blog.
Biljana Srbljanović
ATENTAT NA DRŽAVU
12. Mart 2003.
Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati pošto su mi javili da je pucano na Zorana. Iako mi je bilo apsolutno jasno da je Zoran ubijen i da je u Urgentni centar odvezen mrtav, tek da bi se odložio trenutak suočenja sa istinom, trudio sam se, vozeći se zajedno sa Ružicom ka bolnici, da u to ne poverujem. Beskonačno duga vožnja, obeležena zvukom policijske sirene i Ružicinim rečima da se, nakon svega kroz šta smo prošli u prethodnih petnastak godina, po prvi put stvarno plaši, prošla mi je u razmišljanju o Zoranovim neprijateljima. O onima koji su ga u prethodnih desetak godina, a posebno u poslednje dve, neprestano napadali, surovo vređali, otvoreno priželjkivali njegov kraj i nestanak. Mislio sam na sve one koji su samo petnaest dana ranije ismevali priču o atentatu kod Limesa, mislio na one koji su atentatore pustili iz zatvora, mislio sam na Vidu Škero, sudiju Ivoševića, tužioca Simića, kao i na desetine njihovih korumpiranih istomišljenika u najvišim pravosudnim organima, koji su 12. marta postali saučesnici užasnog zločina. Mislio sam na one članove vlade i DOS-a, na Čovića, Isakova, Velju Ilića, koji su do funkcija došli zahvaljujući Zoranu, a onda ga napadali i klevetali, svesno ili ne, pomažući onima koji su mu radili o glavi. Jasno sam video sve one naslovne stranice novina u vlasništvu i službi atentatora koje će uslediti, unapred sam znao sve te vulgarne, senzacionalističke naslove, mnoštvo uvredljivih i klevetničkih tekstova, koji već čekaju pripremljeni da nastave sraman niz prostačkih i lažljivih napisa, pa čak i otvorenih pretnji, upućenih prvom demokratski izabranom premijeru Srbije. U tom nezvaničnom takmičenju urednika srpskih medija, u disciplini ko će više oklevetati Zorana Đinđića, učestvovali su svi podjednako, od "Identiteta" do "Vremena" i za mene tu nije bilo dileme.
Zlokobnu tišinu Urgentnog centra i jasno vidljiv strah na licima svih prisutnih, prekinuo je dolazak lekara, njegov oboren pogled i izajvljivanje saučešča. U tom trenutku strašnog otrežnjenja i bolne nemoći, pomislio sam šta sada radi ona grupa ljudi koja je Zoranovo ubistvo mesecima priželjkivala, najavljivala, proglašavala spasom za Srbiju, a većina među njima ga čak i neposredno organizovala. Znao sam to onda, kao što znam i sada, da su Vojislav Koštunica, Ljiljana Nedeljković, Zorica Radović, Bulatović, Aco Tomić, Tijanić, Gradimir Nalić, Nikitović, Jočić, Maršićanin i još nekoliko desetina saučesnika (imena, njihove podatke i ulogu u ovom zločinu znam, i u tome nisam jedini) vest o Zoranovoj smrti dočekali kao spas, kao ispunjenje tajne želje i paklenog plana. Nekoliko godina kasnije, saznao sam da su naručili viski i naredili obezbeđenju da ih ostave same u kabinetu, kako bi vest proslavili sami.
Suviše dugo i suviše očigledno su ovi ljudi vodili hajku protiv Zorana da bi bilo ko od Zoranu bliskih ljudi imao dilemu ko politički stoji iza tog ubistva. Tada smo već znali za više pokušaja ubistva, znali smo da Zorana prate kriminalci kojima su upravljali visoki oficiri državne i vojne bezbednosti. Nedeljama je trajala ta igra živaca i pokušaj jednog dela vlade (onog, koji je u javnosti, zahvaljujući sistemskoj kampanji kontrolisanih medija, proglašavan mafijom) da tu zločinačku mašineriju razbije, da demontira i rasturi leglo zločina i obelodani sve veze koje su stvorili Miloševićev režim i njegova tajna služba a Koštunica i njegova tajna služba ih radosno nasledili nastavljajući da podržavaju i koriste sistem koji je, pod izgovorom nakaznog nacionalnog interesa, godinama stvaran uz pomoć mafije, regrutujući u njenim redovima ratne zločince, sponzore genocida, vojnike službe državne bezbednosti i masovne ubice "za dobro Srbije".
Nekoliko meseci su trajali naši pokušaji da kroz akciju "Svedok" pridobijemo makar jednog zakonski prihvatljivog svedoka koji bi omogućio otpočinjanje dugo očekivanog obračuna sa tim zločinačkim Miloševićevim sindikatom smrti - monstruoznom tvorevinom Jovice Stanišića. Sve je to trajalo veoma dugo jer su nas u toj borbi sprečavali svi oni koji nisu želeli da se istina sazna, da se ta banda raskrinka i pohapsi, svi oni koji su želeli da nastave sa politikom Miloševića, a pre svih Vojislav Koštunica sa svojom strankom, uz ogroman uticaj nametnutih mu članova kabineta, dugogodišnjih saradnika ili radnika Državne i Vojne službe bezbednosti.
Izlazili smo iz bolnice, vraćali se Zoranovoj kući, da bi deci majka saopštila da im je otac ubijen dok je stvarao nešto za svoj narod i svoju državu. U kolima, Ružica je, više za sebe a ipak se obraćajući meni, rekla da sve izgleda kao u lošem trileru ali da se u ovom ubice nikada neće otkriti. Rekao sam joj da to neće biti tako dokle god ima živih Zoranovih prijatelja. Ništa mi nije odgovorila, ali mi je delovalo da u to mnogo ne veruje.
Ja sam i dalje mislio samo o jednom - o organizatorima ubistva i o tome kako je sve očigledno, i s mržnjom sam, priznajem, pokušavao da predvidim šta će dalje biti.
Stajao sam nemoćan, dok je Ružica deci saopštavala da im je tata ubijen. Osećao sam se krivim što ubistvo nisam sprečio, iako sam bio svestan da ništa više od onoga što sam do tada uradio nije bilo moguće. Koliko god da sam osećao obavezu da u tom trenutku ostanem uz porodicu ubijenog prijatelja, dobro sam znao da je ubistvo bilo samo prvi korak zaverenika u preuzimanju vlasti i da se neće završiti samo na tome, a da će u vladi verovatno nastati strah i haos na koje zaverenici i računaju. Zbog toga odlazim u Nemanjinu 11.
Nekom iznenadnom ogromnom energijom pokušavam da nateram sve Zoranu odane ljude da nastavimo sa onim sto je on započeo i da odbranimo državu od puča. Hrabrost i odanost Zoranovih prijatelja, njegovih poštovaoca, u delu vlade prevladava; uspevamo da proglasimo vanredno stanje, policijsku akciju "Sablja" i uz pomoć gradjana odbijemo prvi talas državnog udara.
Vojislav Koštunica, nekoliko sati nakon ubistva, dok je Zoranov leš još topao u mrtvačnici, objavljuje da je to bio obračun mafije i poziva na obaranje vlade i formiranje koncentracione vlasti sa Radikalima i Socijalistima. Zoranov ubica predaje snajper saučesnicima na sakrivanje, vraća se na radno mesto u jedinicu državne bezbednosti, glavni organizator Milorad Ulemek pije kafu na svojoj terasi, a ostali zaverenici spremaju preuzimanje vlasti.
Ono na šta nisu računali jeste strahovit odijum, šok koji prerasta u masovni revolt građana Srbije suočenih sa užasom ovog zločina. Narod se masovno okuplja ispred zgrade Vlade, izlazi na ulice, pali sveće premijeru za koga su, do pre samo par sati, ćuteći slušali kako sam izmišlja atentate na sebe. Građani se otrežnjuju i sve im postaje jasno. Koštunica, njegov kabinet, banda zaverenika biva primorana da se povuče.
Nikada Zoran nije bio tako voljen i popularan, kao na dan svoje sahrane. Nikada mu više ljudi nije javno odalo počast, kao toga dana. Zoran Đinđić je morao biti ubijen, da bi građani Srbije shvatili njegovu pravu vrednost i strahovit gubitak koji je u državi usledio. To prokletstvo građani još nisu savladali. Ta griža savesti i osećaj nemog posmatranja zločina koji prolaze nekažnjeno u godinama ratova u bivšoj Jugoslaviji, sada su došli po svoje.
"Sablja"
Dane koji su usledili obeležila je "Sablja". To je bila apsolutno čista, profesionalna policijska akcija rasturanja organizovanog kriminala, i za nju je sam Zoran, neposredno pred svoju smrt, dao zeleno svetlo. Politički organizatori zločina u tom trenutku bivaju jasno markirani, i njihova uloga u zločinačkom nasleđu prošlosti postaje više nego jasna. To su upravo isti oni ljudi koji postaju najglasniji u osudi Sablje, tvrdeći da je to politički motivisana akcija, korišćena za obračun sa političkim neistomišljenicima.
U Sablji politike nije bilo. To je bio akt države protiv ubica predsednika srpske vlade. Zakonska akcija Vlade Srbije protiv onih koji su pokušali da ovim ubistvom izvedu državni udar. A ako je među pučistima, kriminalcima, ubicama i zaverenicima bilo članova partija i ako su još imali mišljenja različita od legalno izabrane vlasti u Srbiji, to ništa ne menja na stvari. Zakon bi morao biti isti za sve, pa i za članove kabineta Vojislava Koštunice.
Zahvalnost Tadića i Demokratske stranke
Od tog dana i moj je život dobio drugi tok. Sve što radim i čime se bavim od 12. marta 2003. ima samo jedan cilj - da ubistvo najboljeg i najdemokratskijeg političara kojeg je Srbija imala u svojoj istoriji, a ne manje važno i mog dobrog druga, ne ostane nerazrešeno, a naručioci i organizatori prođu nekažnjeni. To sam radio i dok sam držao brifinge, dok sam davao podršku i pomoć svakom časnom policajcu ili inspektoru tokom akcije "Sablja", to sam radio i onda kada je neko morao da donese političku odluku da se policijski potpuno jasno završen izveštaj o tome ko su učesnici neposrednog atentata, pretoči u saopštenje i pusti u medije.
Radio sam to i onda kada sam pojedine novinare otvoreno optuživao za stvaranje atmosfere u kojoj je bilo poželjno ubiti "kriminalca i izdajnika". Radio sam to i onda kada sam, u Ružičino i svoje ime, pisao onom oficiru UDBE zbog sramnog govora koji je prevarom pročitao nad Zoranovim odrom, čak i onda kada sam se, prvi put nakon ubistva, video oči u oči sa Koštunicom i ostalim organizatorima, na Zoranovoj sahrani, i sprečio ih da priđu porodici i stanu kao ožalošćeni. Da sam pravilno postupio povrdio mi je jedan od tadašnjh potpredsednika DS-a, Boris Tadić, koji je sve to posmatrao zajedno sa ostalim potpredsednicima stranke dok su davali poslednju počasnu stražu. Tadić mi je posle završetka straže prišao, stegao mi ruku (srećom kamere su sve snimile) i skupljenih usana rekao: "Hvala ti na onome što ih nisi pustio, Demokratska stranka ti to nikada neće zaboraviti".
I nije! Tri meseca kasnije, Demokratska stranka u rukama novih ljudi, počinje da me ruši, da me u javnosti predstavlja kao tiranina, diktatora medija i opasnost za slobodu štampe. Zbog lične uvređenosti, kratkovidosti, zbog odsustva smisla za sagledavanje šire slike, ovome se pridružuju i mnogi novinari koji dele ubeđenje da je atentat gnusan i opasan po državu, ali nemaju snage i vizije da išta u borbi protiv tih posledica sami doprinesu. Ko je na koga vikao preko telefona postaje glavna tema novinarskih krugova, istina se zamagljuje i previđa a forma zamenjuje suštinu.
Nakon otrežnjenja dolazi i mučan period deobe plena, čak i oni koji su Zoranovim ubistvom zgroženi, njegova stranka, ipak počinju borbu za prevlast, za njegovog „naslednika". Vladu niti jedna stranka tog momenta nije interesovala. Nas je zanimala policijska akcija i formiranje uslova u pravosuđu, čime ćemo omogućiti da se procesuiraju najopasniji i najmoćniji kriminalci iz redova državne bezbednosti i državnog vrha. Demokrate se bore u stranci oko funkcija, DSS se u strahu konsoliduje kada Sablja stiže do Koštuničinog kabineta, pritisci, ucene i politička trgovina preuzimaju primat nad prvobitnim elanom. Aco Tomić i Rade Bulatović, Koštuničini ljudi u vrhu vojne i državne bezbednosti (koji su to i dan danas), a na osnovu jasnih indicija i dokaza koji ni do danas nisu oboreni, bivaju uhapšeni. Koštunica u panici kreće u odlučni protivnapad koristeći inertnost članova Zoranove stranke zaokupljenih otimačinom i novom preraspodelom mesta.
Od tog trenutka, politički pritisak, intervencija američkog ambasadora (koji mi nudi visoku funkciju u zamenu za ćutanje) i medijska manipulacija počinju da pobedjuju i Sablja staje, da bi ubrzo zatim i bila okončana.
Ja zatim biram da odem iz vlade, da odem iz zemlje.
Ali svoju ličnu, privatnu borbu za dokazivanje prave istine o ubistvu Zorana Đinđića, i sada, punih pet godina kasnije, nikada nisam napustio.
Svi moji javni nastupi i intervjui, sve ono što godinama radim, služi samo jednoj svrsi - da građani Srbije saznaju istinu o tome ko je i zašto ubio Zorana Đinđića, zašto su to ubistvo pokušavali da prikažu kao mafijaški obračun, kakav je strah terao Koštunicu i njegovo okruženje da ruši optužnicu i opstruira sudski proces, i na kraju, kakva je to smetnja, i čemu, bio Zoran Đinđić da je morao da bude uklonjen čak i fizički.
Danas su, verujem, većini građana odgovori na ova pitanja vidljivo jasni. Očigledno je da se iz ove današnje perspektive i državne politike koju sprovode Tadić i Koštunica, jasno vidi zbog čega je Zoran morao da bude "sklonjen". Međutim, u onom mraku i strahu nakon dolaska pučista na vlast i njihove osvetničke i bahate strahovlade, lako je moglo da se desi da njihove laži postanu deo sudske istine. Zato sam nošen onom istom strašću skupljenom 12. marta 2003. pristao da odem u emisiju "Insajder" i prvi kažem sve ono što je većina nas učesnika "Sablje" odlično znala, a to je da iza ubistva Zorana Đinđića stoje one iste mračne strukture koje su vladale ovim narodima poslednjih pola veka a koje čine, pre svega, ratni zločinci, profiteri, tajne službe i njihovi agenti među akademicima, vladikama, piscima, rediteljima, potpomognuti vojnom službom bezbednosti uz koordinaciju frakcije ruske obaveštajne službe. Svi oni bili su okupljeni oko kabineta Vojislava Koštunice jer su na taj način dobili institucionalni okvir i taj zločin pravdali nacionalnim interesima. Rekao sam to javno očekujući da će javnost, ili makar Demokratska stranka, na tragu činjenica koje sam izneo, insistirati na otkrivanju pozadine Zoranovog ubistva. Ali, jedina reakcija stranke ubijenog premijera bila je njihovo priključenje horskoj kampanji vređanja i diskvalifikacija, kojom su zaverenici, valjda, mislili da sakriju moje optužbe. Na njihovu nesreću, one se, protokom vremena, sve do jedne pokazuju kao tačne.
12. mart 2008.
Danas, 5 godina kasnije, većini građana je sve oko tog ubistva, siguran sam, jasno. Posebno, zašto je Zoran uklonjen i ko su politički profiteri tog ubistva. Čak ni oni sami to više ne kriju. Štaviše, gotovo svakodnevno pružaju nove dokaze, kako politikom koju vode tako i svojim postupcima i izjavama. Ćutanje Koštunice i nemušto protestvovanje Tadića na gotovo zvaničnu izjavu ruskih vlasti da je Zorana i trebalo ubiti, jeste odobravanje tog stava i nemoćno i ponizno nezameranje novim "demokratskim uzorima" srpske političke elite.
Nerazumno poklanjanje državne imovine i podaničko ponašanje prema onima čiji je najveći demokratski potencijal Polonijum-210, onima koji stepen demokratije društva mere Gajgerovim brojačem, najbolji su dokaz da je Srbija na potpuno suprotnoj strani od one gde ju je vodio Zoran Đinđić, i da je to glavni razlog njegovog uklanjanja.
Nije Vojislav Koštunica krio svoju mržnju prema Zoranu ni za njegovog života, kao ni kasnije. Kroz izjave i postupke, kako svoje tako i svojih savetnika i saradnika, dokazivao je tu bolesnu tvrdnju zaverenika, da je ubistvo Zorana bilo nacionalni interes. Naručio je taj zločin i stvorio atmosferu poželjnosti takvog čina na isti način na koji je stvorio atmosferu mržnje prema zapadu i poželjnosti paljenja i uništavanja njihovih ambasada. U ovim danima kosovske euforije, možemo da se podsetimo metoda i sredstava koje su, pre šest ili sedam godina, koristili Koštunica i ljudi okupljeni oko njega: saopštenja njegove DB stranke, izjave političkih jastrebova i potplaćenih analitičara, pa razrada kroz mafijaške medije i "anonimne" izvore i njegovo ćutanje. Na kraju, tu je i ono histerično urlikanje samog Koštunice, kojim targetira "neprijatelje srpstva".
Godine 2002. bio je to "premijer kriminalac", tu je "vladu trebalo oboriti", "DS počistiti", a preko svojih savetnika je poručivao da "ako Đinđić preživi, Srbija neće".
Godine 2008. neprijatelji su Amerika i Evropa (bez Španije i Rumunije), njihovu imovinu treba počistiti, a čujemo i da su "dobro prošli kako su zaslužili".
Pred ubistvo Zoranovo ministar Ilić nam je objašnjavao kako je Zoran mafijaš i da ga, zbog spasa Srbije, treba skloniti, a ovih dana nam poručuje kako je demokratski paliti zgrade i ubijati. DSS je imala puno razumevanje za serijskog ubicu Ulemeka, kako pre tako i nakon što je ubio Zorana, kao što i danas imaju razumevanje i opravdanje za "gnevne građane, spontano okupljene" sa ekslpozivom u jaknama. Pokazali su nam Koštunica i njegovi tokom februara 2008. kako su spremali mart 2003. Očiglednije nisu mogli. Na nama je odluka, šta sa tim da radimo. Ja sam tu odluku doneo još 12. marta 2003.
A vi?
Vladimir Popović
