Skadar na Bojani, buć.

U tom filmu
Klinac kaže ocu:
Sam si mi rekao -
Ne postoji razlog što je umrla.
Jednostavno,
došlo je njeno vreme.

Ko sa 15 godina
Može tako da presloži smrt?
Niko, bre.
Ja je evo preslažem već 45.
Skadar na Bojani, buć.
Čilo ustajem ujutru
I ništa manje čilo
Uskočim u jarugu uveče.

Što manje o tome pričam i mislim
Naglas
To više
Nedovršenih razgovora
Unutra
Vodim.

Ništa im nisam oprostila.
Ni zaboravila.
Ljubav ponajviše.
Malo je duže potrajalo,
Ali onaj klinac je odmah shvatio:

Svi naši mrtvi su imali svoje vreme.
Kad tad moraš da prestaneš
Da ih koristiš kao
Alibi.
Ili štaku.

I da kao veliki
Sačekaš svoje vreme.

________________________________________________________________________________

(„Realno, niko se ne bavi poezijom iz spokoja." - Ognjenka Lakićević - Ljubavna pisma Guglu)

...za one koji ne otvaraju linkove:)

Mekdonaldsova ponuda meseca

I dalje ponekad odem tamo
Naručim koka-kolu, pomfrit i još ponešto
Sve kao i ti
Tako integrišem ličnost
dok dugo gledam u ambalažu
tih raznovrsnih predmeta koje jedemo ćutke
svako u svom svetu

McDonald's
piše tim bezazlenim, humanim fontom
Na poslužavniku papir sa hvalospevom o kvalitetu hrane
I, baš kao i tvojim očima,
skoro da poverujem sve

Odem ponekad u taj tvoj hram, da znaš
Kao omaž nama posvetu tebi
Ali, nije bezbedno
To što je prošlo toliko godina, u meni ne menja ništa
Nadam se ipak da više ne jedeš tu
Jer ako nije tako, onda cu da naručim sve
Nečeš se samo ti trovati
Radiću na tome da umrem prva
Jer svet bez tebe je koncept koji ne prihvatam
Koji niko ne sme da prihvati
Naručujem sve
Sve kao i ti
Gutam pomfrit i pohovani sir umačem u sosove
Naručujem još jedan sos za posle
da ga držim u džepu
da ga mažem na hleb me podseća na tebe

Takmičimo se mračno takmičimo se oduvek takmičimo se zauvek
Ko je bolji čovek a ko gori ko je moralniji ko koga razume više ko ce ređe u Mek ko će više da pojede
Takmičimo se zauvek takmičimo se oduvek takmičimo se bahato neodgovorno
Gde li sam ja videla izlaz za nas
Onda kada sam ga videla

Postojani prizor tvojih leđa u koja opsesivno sipam reči
Nikad ne zaboravljam
Dokumentujem svaku usamljenost Svaki monolog
Tvoja usamljenost je ipak trijumfovala
Ti imaš moć onoga koji ćuti

Jedem redom sve predmete
Kroz zube cedim ukus hemijskih formula
I nadam se da više ne jedeš tu
Ali ono čega se sećam sugeriše mi drukcije

Ovde slavim naše godišnjice
Popunjavam praznine u sebi ali nekad ni sto Big Mekova nije dovoljno
da osećanja bolje dihtuju
I dalje molim sve za malo ljubavi, voli me voli me voli me
Prosjačim po ulici
Pa ko naiđe

Nadam se da si našao neku koja se brine o tebi
ne odobrava brzu hranu ali popusti ponekad
tiho a beskopromisno utiče na tebe
ne glasno i neuspešno kao ja
temeljna je
a ne kao
ja samo proizvodim beskorisne reči koje se odbijaju o tvoja leđa
U tome sam jedino uspešna

Ali ona ne zna ono šta ja znam
Vremenom ce početi da te nervira taj tihi teror dostojanstvenih žena
u koje se zaljubiš zbog postmodernističkog smisla za humor i lepote
koja se menja u zavisnosti od tebe, naravno
Ipak nadam se da si našao neku finu
ako ništa, bar neku oslobođenu težine beskorisnih borbi koje sam vodila
da bih kroz tebe pripitomila sebe
Ali ono čega se secam o tebi sugeriše mi drukcije

Nadam se da si našao neku koja odobrava
onako generalno
kad eventualno prezire, to radi elegantno
kroz postmodernistički smisao za humor
dok prekršta vitke listove kojima te kontroliše
I misliš to je to prihvatanje o kojem sam pričala
Nije, to je ta pitomost o kojoj si ti pričao
Vremenom ce početi i ona da te nervira
jer ce se usuditi da traži ljubav svakog dana
ali onu ljubav koja se vidi a ne pretpostavlja

Ponekad tako odem i sa njim
Kod njega se sve vidi, ne možeš da me kriviš
Nekad kao i njemu da nedostaješ koliko saoseća sa mnom
Ti to neceš nikad razumeti, koliko jadan čovek može da bude
I tako gledamo sve te ljude
Valjda jer ne možemo same sebe

Češće odlazim sama
Učini mi se ponekad da te vidim
Dok cekaš u redu
Mali sin pored tebe kojeg pridržavaš za kicmu
Ona je lepa a ja sam besna
što i decu dovodiš ovde
Oduvek smo imali različite doživljaje
pitomosti porodične nedelje
Ona ne sikće pored kako je hrana ono što jesi
i kako nije dobro da jedemo đubre i kako nije fer da jedemo životinje
i kako smo uništili planetu koja je ionako odvratna ali nismo imali prava na to
i kako cemo se ugušiti u plastičnim kesama koje dave male foke i pametne delfinčiće
i kako treba drukčije da živimo
I pomenem jebene zdrave recepte zbog kojih su naivni pomišljali da mi se nešto posebno živi
Ali sve je to bilo zbog tebe
Samo tada sam se radovala životu
Ipak ne zaustavljam se
Mek Donalds je MTV, režim, ne mogu da kontrolišem svoj ton
i pričam dalje, iako si davno prestao da slušaš
Čuješ samo šuštanje prekida programa i želiš da nisam tu
Pričam onda kada bi svako stao, neponosna na to, ali meni je zapisano u zvezdama da komuniciram sa zidovima
pa proširujem područje i prenosim sve na vezu
od koje si odustao još onda kad sam ti se predala
Moramo da komuniciramo, kažem
a ti samo još više zacutiš

I posle svega zamišljam kako se osmehuješ
Ti si na redu ali odlaziš od pulta odustavši od porudžbine
Napuštaš sve
Prilaziš meni i kažeš tek sad sve razumem
Nagradicu tvoj ljubavni trud, naučiću da te čujem
naučićeš da se ne boriš za dah da bih te čuo
Hajdemo odavde i pružaš ruku zauvek
Poljane brokolija se raduju šargarepe se grle suncokretima suze oči
Potpuno sama na spratu u Meku na Slaviji
Haluciniram od pomfrita