B92 Blog

(LENINA) TENA i (TENINA) LENA
(na blogu Tene Štivičić)
31/12/2006

Nepoznata država. Nepoznat grad. Nepoznat dio grada. Ulica Laginjina. Nepoznat broj. Stojite u dvorištu jedne ugaone stambene zgrade nalik na veliku, uspravno postavljenu kutiju šibica i gledate levo-desno u potrazi za ulazom. Napokon ga spazite i laganim korakom idete ka ulaznim vratima. E sad, ja znam, ali me ne pitajte kako, ko je projektovao tu prelepu belu višespratnicu u koju upravo ulazite. To je Ivan Vitić, arhitekta i slikar, velikan, nekad jugoslovenske, sada hrvatske Moderne. Zgrada je poprilično oronula i zapuštena, lift je nažalost u kvaru, morate se penjati uz stepenice. Penjete se i penjete, noge vam otpadaju dok se penjete ali tako vam bolje dopire u svest činjenica da ste sve manje na zemlji a sve više u oblacima.

Konačno stižete na željeni sprat. Sve izgleda vrlo stvarno ali tek kada otvorite ulazna vrata stana shvatate da to nije uobičajen stan sa predsobljem, kupatilom, kuhinjom, trpezarijom i sobama već naprosto čista mašta i to bez ijednog stuba i unutrašnjeg pregradnog zida. Na spoljnjem zidu vidite samo ogromne francuske prozore kroz koje prodire nekakva blaga, nježna i ugodna svetlost.

E pa u jednoj takvoj mašti, treće nedelje u decembru, uz zvuke drugog programa državnog radija popile smo, moja prijateljica Tena Štivičić i ja, kafu skuvanu na pročišćenoj savskoj vodi… Zamislite još, tik uz prozore, dve fotelje, jedan mali sto na kojem su tacna sa šoljicama za kafu i činija puna bajadera i to je to…

(Radio Lena, zaboravila si radio…)

Ah, da. U uglu mašte je i radio-kasetofon marke “Boos” i upravo na njemu završava neka, meni užasno dosadna, radio-drama:

“ … - Je, istina je! Da se ne zna di je koji dio pokopan!
Sveti moj Ante, šta n''eš čut'!
Odnia đava i politiku. Pripilaše čovika, po - po…”

- Pol – pol! Pol – pol! – smije se Tena i prvo meni sipa kafu u šoljicu pa onda sebi, kako je i red, potom na trenutak zastaje da pažljivo posluša odjavnu špicu…

” …u emisiji “Panoptikum” slušali ste komediju Stanislava Pejkovića “Kako je komunizam pripila Antuku Šišmana”. Urednik dramaturg Kazimir Klarić, igrali su: Zorko Rajčić, Marija Kon, Ljubomir Kapor, Inge Abelt…”

- Čuj, nije loše, nije loše… Malo morbidno al’ je okej. Dopala mi se i ona prošla od Mioča, kak’ se ono zvala… “Povratak otpisanih”! E ta je baš bila krasna. Da li si slušala nešto od Mioča? – pita me dok lagano piri u svoju šoljicu sa vrućom “Frankovom”…

- Mioč, Mioč, Mioč? To mi je prezime nešto poznato…mmm - stavljam kažiprst na usne, mrštim čelo i pravim izraz lica kao da se prisećam nekoga ili nečega, a u stvari to mi je prezime u potpunosti strano i ja se samo pretvaram, da pred njom ne ispadnem potpuna neznalica.

- Sergej Mioč. Ma, znaš ga sigurno, napisao je onu popularnu komediju “Vratia se Šime”… Paško, Luce, pijana Ika, velečasni, “bukunić vinogradić”… - počinje Tena da mi nabraja likove, šta li, ne bih li se konačno setila.

- A pa da! U pravu si! - odgovaram i pucketam prstima iako uopšte nemam pojma ni ko je Mioč, ni ko je Šime niti odakle se vratio. O ostalim da i ne govorimo!

Smejemo se zajedno par trenutaka, potom ona pravi luckast izraz lica i sa ljupkim osmehom ljulja se levo-desno. Mrda u ritmu glavom i ramenima dok peva melodiju nalik na one što “pivaju” dalmatinske klape:

“Vratia se Šime!
Di je bia?
Niko pravo ne zna…
Neka ne zna!!!
Di je bia, da je bia
Lipo mu je bilo…”

Krasna komedija… Ah, obožavam taj dalmatinski humor… - dodaje naposletku.

- Da, da. Sjajno! Kažeš Mioč... E, skidam mu kapuljaču! – vešto se pretvaram da sam upućena.

- Najbolji mi je onaj Paško kad kaže svojoj ženi: “Luce ne pizdi! Ma, ne pizdi Luce!“ – smeje se Tena i dalje.

(Lena, izbaci to iz teksta! Nismo se tako dogovorili! Nisam za to da se na blogu psuje! )

/Ne brini, to je samo da Tena vidi kako je psovati na blogu…
Uostalom to je citat iz komedije…/

- A da li si skoro slušala neku moju radio dramu? – pita me dok popravlja kosu.

- Ne, nisam imala prilike. Jao Tenči, gdje si kupila ove prekrasne šoljice za kafu? Baš mi se sviđaju… - skrećem ja odmah temu na nešto drugo jer ako kojim slučajem nastavimo o tome biće mi neugodno jer nisam pročitala šta je pisala, a kamoli da sam slušala radio-drame ili gledala predstave režirane po njenim tekstovima.

- Ma, pusti ti sad šoljice Lena. Zbilja nisi pročitala niti jednu? – pita me kao da je upravo videla moje misli. Pročitala sam ja toliko toga, a evo sad kad treba, sve same gluposti mi padaju na pamet i ničeg zanimljivog da se setim, bar da skrenem razgovor na drugu stranu…

- mmm ne… - odgovaram i brže bolje gledam kroz prozor ne bih li tamo ugledala nešto što bi nam odvuklo pažnju sa teme.

- Ni “Nemreš pobjeć’ od nedjelje”??! Pa ta je bila više puta na radiju…

Napolju ničega. Odrično klimam glavom, šta ću.

- Nemrem vjerovat’ švestr… Pa baš me zanimalo šta misliš o mom radu…

Kroz prozor vidim kako se na vrh drveta u dvorištu penje jedan majmun sa kompjuterskim džojstikom u šaci i okačenom tablom oko vrata na kojoj piše:

“Abel mi ime.
Šturnia san iz knjige, ne iz Maksimira...
Tvrde da znaden da brojin od nula do devet.”

Vrpolji se majmun tamo-amo po grani i gleda u nas. “Šta ćeš mi sad, glupane?” – pomislim i pogled vratim unutra.

Tena najednom ima tužno lice, oborila je pogled na stolić između nas i zuri u “prekrasne šoljice”. Jasno mi je da se ne priseća gde ih je kupila. Baš je očigledno da sam ju razočarala i osećam se neugodno. Pokušavam da “izvadim” stvar:

- Jao, sorry Tenči, nemoj da se ljutiš. Znaš i sama kako je to sa nama piscima, stalno smo zaokupljeni samo svojim idejama, svojom maštom, nemamo mi vremena da se upuštamo u tuđe snove i svetove; ukoliko počnemo da pratimo šta to drugi pišu, nema nas nigde… Ni u dominama…

Dok govorim Tena potpuno mirno zuri u sto, ali kod mojih “domina” naglo se prenu i zacrveni u licu, kao da ju je uvredilo to što sam upravo odvalila…

Čekaj malo, curo, o čem’ ti to pričaš? Kakve domine? Upuštanje u tuđi rad?! Pisci zaokupljeni samo svojim idejama?! Ja, kao i sve kolege spisatelji koje poznajem, baš volim da čitam druge autore i da gledam upravo tuđe igrokaze… Jedino tak’ zapravo možeš da stekneš širu sliku, svoj položaj u cijeloj toj priči, o tome koliko još treba da se usavršavaš, radiš na jeziku, temama, dijalozima, likovima, razradi njihovih karaktera i slično… A sad, da ne govorim o tom’ kakav podsticaj dobijaš kada pogledaš neki zbilja kvalitetan igrokaz... Kao da letiš…

Dobro, Tena, baš super što je tako, jer upravo radim jedan tekst…

Kakav tekst? Kazališni komad, scenarij za film…? – neverovatno, odmah se zainteresovala.

Ne, ne, ništa tako ozbiljno. To je zbirka kratkih priča. Svaka je za sebe ali čine celinu. Kao roman. U svakoj od njih spominje se jedna mlada spisateljica koja živi i radi u inostranstvu... Htela bih da se konsultujem sa tobom jer ti…

O’ Kelly, može. – prekinula me. Sve može Lenić. Zbilja se veselim tome. Ali mi prvo obećaj nešto, važi švestr?

Potvrdno klimnuh glavom.

Dvije stvari – rekla je i zastala na trenutak da uzme bajaderu…

Pretvorila sam se u uho sa ogromnom naušnicom.

Tena me nježno pogleda pa me sledećom rečenicom neočekivano ošinu po tom probušenom uvetu da me je baš zabolelo:

Kao prvo, što prije zavrni ovaj svoj ventil i prestani da bježiš od pravih problema! “Alarm bells are ringing”, Lena!

Imala je veoma ozbiljan izraz lica, ali ja počeh odmah da se pretvaram jer pomislih: “Otkuda bi ona mogla znati bilo šta o mojim problemima?”

- Kakav ventil, Teno sestro, kakvi problemi? Nemam ja nikakvih problema. Pobogu o čemu ti to pričaš? – nasmejah se lažno, ali ona me i dalje tako ozbiljno gledala, da mi taj osmeh uteče u grlo. Zakašljah se, i odjednom mi dođe da plačem zbog svega. Jedva se suzdržah.

- Ovaj blogerski ventil, dakako! Tobožnji spisateljski! Znaš ti dobro o kojim problemima ja govorim! Lena, ne pretvaraj se, nisam ti ja tak’ naivna k’o što ti misliš…

Sada me opet nježno pogleda i blago doda:

- Lenić, urazumi se i poslušaj me. Otvorila si vrata i ušla u jedan svijet, koji zbilja jé divan i krasan ali zaboga, on uopšte nije tvoj i ja već vidim kako ti počinješ da se gubiš u njemu… Mislim da je vrijeme da zatvoriš ta vrata… I to sa vanjske strane. Hoćeš li? Inače, ništa od konsultacija ako ne obećaš da ćeš me poslušati…

- Dobro hoću! - rekoh naposletku jer je i onom majmunu na grani postalo jasno da Tena zaista nešto zna o stvarima koje mi se dešavaju mimo ove mašte u kojoj bezbrižno pijem kafu.

- Druga stvar. Obećaj mi da ćeš u dogledno vrijeme, ali samo kada ti to prilike budu dozvoljavale, pročitati bar jednu moju dramu i reći mi šta misliš o njoj… Može? - opet je imala onaj slatki smešak na licu koji sam jednom prilikom videla u novinama…

- Može. Obećavam! – slagah, i uputih se u kupatilo pod izgovorom da izduvam nos a u stvari da odmah, silovito i bolno briznem u plač…

Čim sam ušla u kupatilo, pustila sam vodu iz vodokotlića i odvrnula slavinu da šiklja, da me Tena kojim slučajem ne bi čula kako plačem. “Otkud ona zna? Otkud ‘Štivkić’ može da zna za ono?” - mislila sam plačući i pokušavajući da se zaustavim. U ogledalu iznad umivaonika pogledala sam kroz suze svoje uplakano lice. Bilo je potpuno ljubičasto: suze su mi umrljale maskaru, senilo za oči, plavi karmin mi se razmazao…Legla sam na itison i nastavila da plačem…

Napokon, posle nekoliko minuta, uspela sam da se saberem. Ustala sam, umila se i maramicama obrisala lice. Rukama, koje su se i dalje pomalo tresle od nervoze počela da popravljam šminku. Pošto sam završila, iz torbice sam izvadila beli papir sa zapisanom radnom verzijom priče i stavila ga na veš mašinu. Plavim karminom, kojim sam ponovo osvežila usne, ispisala sam svojim nervoznim rukopisom sledeće reči na ogledalu:

“Draga Tena, na ovom mestu,
ostavljam ti radnu verziju svoje priče…
Ukoliko ju kojim slučajem nađeš zamoliću
te da ju pročitaš i čuvaš za mene…

Tvoja Lena

p.s.

Sretna ti nova 2007. godina!”

Potom sam zavrnula slavinu, izašla i zatvorila vrata.


-------------------------------------------------------------------------------------------------

OGLAS
(na blogu Dejana Stankovića)
10/02/2007

Pre pola sata zove me telefonom glavni junak moje nove priče i saopštava mi, navodno teška srca, kako je odlučio da ju napusti i da iz nje odseli kod nekog drugog pisca, u neku drugu, njemu bolju priču. Zaprepaštena, stojim onako sa slušalicom u hodniku i zurim u pastelnu sliku na zidu, na kojoj su, crvenom bojom na žutoj podlozi, nažvrljane jednačine tehničke teorije savijanja pravog štapa u ravni:

(1) dN/dx = - p x
(2) dT/dx = - p y
(3) dM/dx = T
(4) du/dx = ε
(5) dv/dx = φ
...

Ne dešava se baš svaki dan da vas vaš rodjeni lik (!!!) napusti da bi prešao kod tamo nekog diletanta samo zato što se radnja njegove priče odvija na nekom lepšem mestu, u inostranstvu, ili što se njegove priče, koje uzgred budi rečeno niko živ ne čita, štampaju u velikim tiražima jer njegov otac poseduje fabriku, štampariju ili... Ali šta da se radi: i to je život. Pitam ga, tek onako, reda radi, zašto odlazi mada već znam šta će mi reći:

- Sestro lepo pišeš, ali, brate, gušiš, niko te ne čita... stalno opterećuješ priču nebitnim detaljima... A i nema grejnih tela, smrz’o sam se kao pička – u uho mi pljunu nesretnik da sam odmah osetila olakšanje što odlazi...

“Tako mi i treba kad zapošljavam rođake!” - otkucam u znacima navoda, brže bolje izmislim par radijatora u priči koju je upravo napustio i otvorim blog Dejana Stankovića na kojem se okuplja pristojan svet, pa postavim sledeći oglas:


T R A Ž I S E :

GLAVNI JUNAK
za jednu od Svilarevih “epizoda”
na blogu Tene Štivičić i to
pristojan, obrazovan i kulturan
sa lepim imenom
ali ne slatkim, već ozbiljnim, slanim.

Ponude slati na adresu:

www.blogB92.net
Tena Štivičić “Božić, mame i Hollywood”
(uz napomenu “Povodom oglasa”)

-------------------------------------------------------------------------------------------------

ANJIN TOP 15
(na blogu Duleta Nedeljkovića)
12/02/2007

Zdjavo djugaji., kako cte?
Moje ime je Anja i obisla cam camo tji kjuga oko Cunca.
Čika pisac mi je dao decet evja (!!!) da ce pojavim ovde
na čika Dujetovom bjogu i umecto njega
napisem cpicak pecama...

Čika Duje, kad pojastem obecavam da cu slucati neku ozbijniju gjazbu
kao vi, aji cada, kao i cva deca ja najvice vojim fjužn dez i pjogjesiv jok...

Evo pjejjiste koju upjavo sjusamo moja Bajbika i ja:

01. vital tectones - who knew
02. dave weckl band - hired wired
03. pat metheny - when we were free
04. jean luc ponty - new language
05. olga konkova - fifth corner
06. marcus miller - the king is gone
07. aziza mustafa zadeh - heartbeat
08. john patitucci - another world
09. hannes beckman - speedy edgar
10. weather report – corner pocket
11. gong - cat in the clark's shoes
12. keziah jones - million miles from home
13. the mars volta - l'via l'viaque
14. yes - roundabout


i za kjaaaj necto cto voli moja jutka Bajbi koja
upojno tvjdi da je jemek delo pa ce cvadjamo:

15. john surman – roundelay...

A sada cavo, jej mojam da idem sa mamom na pjato
kod fijozofskog fakujteta da si kupim jedan Fjogiston,
a majom bjatu od tetke čika Ajnctajnovu teojiju jejativiteta
(„Über die Spezielle und die Allgemeine relativitätstheorie“)
pocto je on joc uvek maji i tek uči da hoda pa
ne jazumije pjostoj-vjeme bas najboje....

-------------------------------------------------------------------------------------------------

pjogjesiv jok...

...kako ovo slatko zvuči...:)))

4. SVAĐA
(na blogu Duleta Nedeljkovića)
20/02/2007

Rođeni pisci ponekad mogu toliko da budu drski, grubi i na svoju ruku da vam tada prosto bude krivo što ste uopšte njihov junak. U tom slučaju ne preostaje vam ništa drugo nego da im pripretite. I to svojom ostavkom...

- Sutra ideš u Dubrovnik – rekao mi je maločas N. dok nam je kuvao kafu.

- Stvarno? Sjajno, čuo sam da je lep grad a nikad nisam bio tamo. Stradun beše ono šetalište u Starom gradu, je l' da? Ih, konačno da vidim Knežev dvor, Orlandov stup, Onofrijevu česmu...

- Imaš dole i par Dobrovićevih zgrada. Prošetaću te do hotela Villa Wolf i do Ferijalnog saveza na Montovjerni samo da vidiš kako je na fasadama upotrebio sličnu oblogu kao, kasnije, na Generalštabu...

- Misliš na raster fuga od maltera i na one crvene kamene „kocke“?

- Isti raster, iste dimenzije, sve, sve, sve, samo su bele... Posle šezdeset i kusur godina potpuno su čiste... Treba to da vidiš...

- Hej, super, ali – počešah se po glavi - sada je zima, majstore, kojeg đavla ću ja u Dubrovniku sada, u februaru? Sigurno ne idem na kupanje... Čekaj malo - prisetih se - zar nije moja Anja u jednoj priči nešto trebala da obavi u Dubrovniku?

Tišina. N. ćuti, zuri u ekran laptopa; u svoju šoljicu sa kafom upravo stavlja

NIJEDNU KOCKU ŠEĆERA.

- Trebala jeste ali ne može, ona je isuviše mala; ti mi trebaš... – odgovara mi naposletku...

- Kako mala, čoveče, pa uskoro će da diplomira... – čudim se ja.

- Anja sada ima tri godine.

- Molim?! – ne mogu da poverujem šta sam upravo čuo.

- Anja sada ima tri godine! Operi te uši, baš si lik, teraš me da kopiram tekst...

- Tr.. Tri godine? – promucah.

- Da. I lepo joj stoje, moram priznati. Samo da je vidiš: ima svoju malu lutku Barbiku sa kojom se druži, igra, a ponekad i svađa, gleda crtiće, sluša muziku, jednom rečju - uživa roditeljsku ljubav i pažnju kao sva deca. Baš joj je fino. Ih, kada bi i ja mogao da opet imam tri godine... – N. mi se naceri u lice kao poremećen. Meni više i nije do kafe, pritisla me bol u grudima, jedva dođoh do daha:

- Pobogu, što to uradi majstore? Kakve tri godine, bre? Otkud sad to?

- Pa otud. Lepo, promenio sam jer mi je tako „došlo“. Promene nekad dobro dođu. I nisam ti ja majstor, ja sam ti pisac, upristoji se već jednom vreme ti je... – odbrusi mi on.

- Tri godine... Moja devojka sada ima tri godine – hvatam se za glavu. Srce mi lupa od uzbuđenja.

Suzdržavam se da ne eksplodiram. Pa šta će ljudi na blogu reći? – pitam ga.

- Ništa. Ti misliš da će neko primetiti? Uostalom, odmah im se dopala... Vrlo je simpatična.

- ‘Ej, briga me za ljude, šta ću sada ja? A naša veza? A njen diplomski?

- Ma, šta se ti brineš, izbaciću onu ljubavnu priču o vama, diplomiraće neko drugi umjesto nje. A i ona će, čim ponovo poraste, kad za to dođe vreme. Čemu žurba, ionako, kako to neko reče:

„Bez diplome si Nula. Sa diplomom – Nula sa diplomom.“

- Pa čoveče zašto si ti svoje škole onda završavao? Da od moje devojke, dobrog inženjera praviš curicu da zabavljaš narod na blogu, majku ti ... – opsovah od uzbuđenja ali N. još glasnije uzvrati:

- E SADA JE DOSTA! Vidi ti njega! Ama, ko koga ovde piše, ti mene ili ja tebe? Kada ti, gospodičiću, budeš pisao svoje priče, molim lepo, široko ti internet polje, čini šta god hoćeš! Ali do tada ima da ćutiš i radiš ono što ti ja kažem! Jasno? Kakav bezobrazluk. Tako razgovarati sa rođenim piscem...– dernja mi se i dalje na uho...

- Majstore - prekidoh ga tihim i smirenim glasom - bilo bi ti bolje da pripaziš malo na taj svoj jezik, pa ti izgleda nisi čuo?

- Opet ti meni majstore, jesam li ti sto puta rekao da me ne zoveš tako i šta ja to tako važno nisam čuo?

- Lenin junak prešao kod drugog, boljeg pisca i sad joj nova priča zjapi prazna. Šuplja priča, veli narod u šali, samo vrag je pojeo tu pogaču. Lena više nema protagoniste, pa-pa. Otputovao lik... u inostranstvo. Zato, majstore, pripazi malo, nemoj da se i tebi to desi... Vraćaj mi Anju smesta inače i ja pakujem kofere i bežim iz tvoje priče!

- Bože svašta, kuda ide ovaj svet... – otkuca N. na blogu Duleta Nedeljkovića, vidno zabrinut...

-------------------------------------------------------------------------------------------------

CRNA TIPKA
(na blogu Srđana Mitrovića)
21/03/2006

Anja brije noge i razmišlja o dizajnu.

Jutros je ponovo rekla Jovanu da ide iz njenog srca, i da Tamo negde („Idi gde god znaš, uopšte me ne interesuje gde!“), ostane barem zauvek jer upravo toliko vremena je potrebno da se Stvari između njih zaista srede. Sve njene odluke koje njemu nisu po volji Jovan naziva - crne tipke.

- „I sama znaš da je ovo samo tvoje ‘fis‘ raspoloženje. Proći će te taj krivi tonalitet a kada se to desi, opet ćeš me na kolenima moliti da ti se vratim!“ – progunđao je pri izlasku na što mu je ona odgovorila:

- „Zbogom srećo. Vidimo se Nikad!“ i snažno zalupila vrata za njim.

Dok upravo brije noge, pevuši ona jednu pesmu o proleću i u njenoj glavi nije mart ove, već maj ko zna koje godine i privlačan portal knjižare sa velikim, lepo dizajniranim natpisom „Happy Books“. E baš u blizini, baš preko puta čuvene Gaudijeve Casa Mile. Kao i onomad, umesto u La pedreru ušetaće Anja i sada u taj svet „srećnih“ prelepo dizajniranih knjiga, gotovo mirisnih korica, raskošan, skupocen i lep i na brojnim policama satima odlučivati koju stručnu knjigu da pazari...

Eh, šta su sećanja: evo u glavi ponovo kupuje i po Barseloni
sama tegli dve velike i teške „Phaidonov-e kopiladi“!

Na poklopcu wc šolje, priseća se ona kako, istoga dana, u parku Güell, baš za vreme obroka na suncu u njenoj duši vri melodija za jednu staru Dučićevu pesmu. Molska, razume se...

„Dažd minu kao posle gatke,
svod sliči polju punom ruža
Odasvud glasi divlje patke,
zeleno brdo puno spuža...“

Crnkinja, na klupi do njene, uz osmeh,
pita ju šta to pevuši prepunih usta.

- „El Abril... La cancion corta en serbio...“ – slatko odgovara dok mrvi sendvič na skupocenu knjigu Hugha Pearmana...

Telefon u kuhinji zvoni, ali Anja uređuje nokte i ne pada joj na pamet da se javi i prekine ovaj izlet... Uostalom, ona zna ko zove. Jovan, a ko bi drugi...

Odjednom ona strasno grli hladno nago telo Kolbeove lepotice u Nemačkom paviljonu Ludviga Mies Van der Rohe-a a naravno da se usuđuje jer (na svu sreću) nikoga tamo sem nje i nema; mladić koji naplaćuje karte već dugo je u toaletu i ona vrlo dobro zna da mu se odmah „toliko“ svidela. U knjigu utisaka, u šali crta šturu perspektivnu skicu bezobraznog prizora koji zamišlja i u zanosu krade mali rečni oblutak iz pravogaonog plitkog bazena, u želji da tamo, gde je ono čuveno Manje zaista Više, ponovo dođe - da ga vrati...

I tako, da skratim, ovde, na dnu mog komentara, Anja sedi na udubljenom poklopcu wc šolje, polagano maže lice Nivea kremom i pred okruglim ogledalom smišlja novi troll Nikole Svilara...
Maštu na stranu, u odrazu nema ni traga od tog davnoga maja, od daleke joj Barselone: vidi se samo jedno bledo lice koje razmišlja na čijem blogu da ugnezdi svoje „fis raspoloženje“, crnu tipku, ovo čudno, kukavičije para-literarno jaje...

„Srđanovom!“ – odlučuje naposletku i gasi svetlo u kupatilu.
-------------------------------------------------------------------------------------------------

ODLOMAK (12/x)
(na blogu Gorana Markovića)
23/03/2007

lica:

LENA – obrazovana i lepa mlada žena, piše priče,
ali ponekad tako nevešto da joj sopstveni junaci beže iz njih;
najverovatnije autor ovog komentara

GLAS IZ SLUŠALICE – tajni identitet (Svi dalji opisi zabranjeni.)

(Evropa. Nepoznata država. Nepoznat grad. Prostrani dnevni boravak u nekom stanu. Putem internetа Lena u pauzi od pisanja jednog teksta, polagano pije belu kafu i čita interesantan post Gorana Markovića o Kalemegdanu na adresi www.blog.b92.net/node/4935. Odmah potom sa police sa knjigama uzima neku antologiju priča u izboru Vase Pavkovića, brzo pronalazi i počinje da prekucava odlomak iz jedne pripovetke Vidosava Stevanovića. Dešava se upravo sada, u petak naveče, dvadeset i trećeg marta 2007. godine...)

(Vreme u odlomku? U najmanju ruku - davno prošlo...)

“...Одвуљао сам се до Калиша, док су ми зглобови шкрипали и пуцкетали, као да вежбам за старца. Тамо је врвело од пензионера, мамица са децом, љубавника и провинцијалаца. Тискали су се и гурали, али самозадовољно. Свалио сам се на клупу и забленуо у равницу, двестоти пут за последњих двестотине дана.

(Lena se smeje i nastavlja da prekucava odlomak iz priče...)

„Било је облачно и пепељасто, а запарно и влажно. Дисао сам као да гутам влажне крпе за прање суђа. Некаква тамна и зелена светлост просијавала је ваздух и запљускивала ми очи. А у дну видика, изнад банатских шума, котрљале су се густе сенке и пушиле се мочваре, као да земља испарава зној и умор.“

(Lena na trenutak zastaje pred fantastičnim opisom.
Potom nastavlja da prekucava odlomak iz priče...)

„Неко ме је тешком руком опаучио по леђима, само што ми није сломио кичму. Замало сам прогутао догорелу цигарету. Нада мном се натквесио неки главоња – бркат, косат, ушат, носат. Све на гомилу. Заударао је на коњске ресторане, на подруме и поткровља, на празне собичке и мушку самоћу. Испод мишке био му је цртаћи блок, имао је панталоне начвакане уљаним бојама и вребао тренутак да ме шчепа у загрљај...“

(Lena se glasno smeje, zatvara knjigu i vraća ju na policu. Otvara Word 2000 i nastavlja da piše svoj tekst sa oznakom 12/x u naslovu... Malo zatim, telefon zvoni. Lena prekida pisanje, odlazi u hodnik i podiže slušalicu.)

GLAS IZ SLUŠALICE: Lena... (Didaskalija nema. Zabranjene su.)

LENA: Da?

GLAS IZ SLUŠALICE: Lena, Jovan... Jovan je višak. On mora da ode.

LENA: Da?

GLAS IZ SLUŠALICE: Lena, da li si me razumela?

LENA: Ali zar to nije preuranjeno? Pa, nismo još došli do zapleta, ja sam mislila...

GLAS IZ SLUŠALICE: Lena, da li si me razumela?

LENA: Da, jesam. Jovan mora da ode. Učiniću tako.

GLAS IZ SLUŠALICE: Hvala na saradnji.

(Glas iz slušalice prekida vezu.)

SEKUNDA
(na blogu Miće Markovića)
26/03/2007

Anja usisava stan i peva u 'scat' maniru (i to na sav glas) čuvenu molsku temu iz popularne tv serije 'Otpisani'. Samo osnovnu liniju, razume se. Da je kojim slučajem i Jovan tu, naterala bi ona njega da u intervalu otpeva drugi glas, u stavu mirno i to odmah, bez pogovora.

Nema šale, videla je maločas kako se čika Mića Marković pojavio ovde na blogu B92, a samim tim i u njenom domu, pa sad žuri brže-bolje da pospremi nered u kući, i polagano, u miru, uz plazma keks i šolju toplog mleka, pročita njegovu prvu priču...

Usisivač bruji dok negde u pozadini, verovatno iz kuhinje, dopire originalna muzika iz pomenute serije. Neko tamo konstantno secka wah-wah-om na gitari, Anja usisava dnevni boravak i u trenutku kada dolazi onaj posebno lep završetak teme, podiže u zanosu stopicu i cev ispred usta kao da drži mikrofon, peva tonove A, A, H, C, C, CIS i zamišlja Jovana kako ju istovremeno 'prati' sa E, E, FIS, F, F, E...

- „Kakva harmonija! Kakvo razrešenje!“ – rekla bi mu,
a on bi joj dobacio u šali: “Da, da, tek toliko da mol 'zagorči' na dur...“

Potom klavijature sviraju svoju melodiju i naravno, čuje se sada i šteket mitraljeza, ručne granate frcaju na sve strane, Voja i Dragan se probijaju u trpezariju, Kruger razbija ogledalo u hodniku, a Anja lupa po lusteru i pravi džumbus po kući, veći nego što je bio...

Ali, maštu na stranu, nešto baš, baš čudno se zbiva.

Ona je potpuno sigurna da njen plavi usisivač, marke „Clatronic“ model BS1226, potmulim zujanjem UVEK odaje čisti ton A, ali ton usisivača i tonalitet Markovićeve teme koju je maločas pustila na cd-playeru se uopšte ne poklapaju. Originalni tonalitet kompozicije je, kanda, malo viši. Za jedan polu stepen...

- Kako je to moguće? Bože svašta, možda cela stvar zaista i „ide“ iz B-e?! – pita se Anja dok vadi utikač usisivača iz utičnice...
-------------------------------------------------------------------------------------------------

ODGOVOR:

Poštovani Nikola i Anja,

Vaš komentar na pojavu moje malenkosti na blogu me je iskreno oduševio.

Možda manje zbog toga, ponavljam, manje zbog toga, što Vam se moja muzika dopala, ali sigurno više zbog toga, što ste jedini bloger koji je progovorio o jednom momentu u toj kompoziciji: o prelasku iz mola u dur.

Zakljucujem da ste muzički obrazovani, pa sebi dozvoljavam da Vam ukažem na sledeće:
Kada se u muzici dur pojavi kao razrešenje na kraju kompozicije koja je u molu, onda se to u muzičkoj teoriji zove pikardijska terca.

Međutim, ako se pažljivo sasluša cela kompozicija, koja se sastoji iz tri dela /uključići bridž/,onda će pažljivi slušalac koji je muzički obrazovan lako ustanoviti, da se dur u molu, doduše stidljivo s obzirom na ostinato bas, prvi put javlja već u devetom taktu glavne teme, kao nagoveštaj konačnog razrešenja.

Svestan sam, da govorimo o stvarima koje su vecini blogera
nepoznate. Ovo je isuviše stručno.
Da zaključim. Hvala Vam na zapažanjima.

Iskreno,
Mića Marković

p.s.
Originalan snimak je iz Be mola.

-------------------------------------------------------------------------------------------------

TELEFONSKI RAZGOVOR
(na blogu Dejana Restaka)
04/04/2007



GLAS IZ SLUŠALICE: Halo?

ANJA: (govori kroz kuhinjsku krpu na slušalici)

Neko je
Ugljenom
Nacrtao prav ugao
Znak
Koji je odgovor i vodič
Čin
Izbor
Jednostavan je i nag
Ali uhvatljiv...

GLAS IZ SLUŠALICE: Ko je to?

ANJA: (nastavlja da deklamuje ‘Poemu o pravom uglu' Le Corbusiera)

Učenjaci raspravljaju o njegovoj relativnosti i strogosti
Ali svesti
Zapravo to je znak
To je odgovor i vodič
Čin
MOJ ODGOVOR
MOJ IZBOR...

GLAS IZ SLUŠALICE: Dobro, šta je ovo? Ćirkovićev blog sa pesmama? Pitam, ko je to?

ANJA: (sablasno) Le Korbizijeeeeeeeee....

GLAS IZ SLUŠALICE: Le, ko?!

ANJA: (glasno) Ja sam protiv!

GLAS IZ SLUŠALICE: Ništa vas ne razumem. Protiv čega?

ANJA: Nije važno što me vi ne razumete.

GLAS IZ SLUŠALICE: Čoveče, koga vi trebate?

ANJA: (skida krpu sa slušalice) Trebam nekoga da me voli... Vratite mi Jovana.

GLAS IZ SLUŠALICE: Šta da radim? Kojeg Jovana?

ANJA: Jovana, mog momka, zbog vas je morao da ode...

GLAS IZ SLUŠALICE: Anja? Anja, to ste vi?

ANJA: Da, ja sam. Molim vas, vratite Jovana... (tužno)

GLAS IZ SLUŠALICE: Ne mogu da verujem!
Anja, otkuda vama moj broj?

ANJA: Ne smem da vam kažem.

GLAS IZ SLUŠALICE: Ponavljam, Anja, ko vam je dao moj broj telefona?


ANJA: Ne mogu vam reći. Obećala sam da neću reći.

GLAS IZ SLUŠALICE: Da li snimate ovaj razgovor?

ANJA: Naravno da ne. Recite mi gde je Jovan, da li je dobro?

GLAS IZ SLUŠALICE: (grubo) Vi, gospođice, ne poštujete rokove. Vi ste zaljubljeni, Vi ste neozbiljni. Vaša 'Audio zgrada' nije gotova. Neke veoma važne ljude ste pustili da čekaju...

ANJA: Ali vi ne razumete...

GLAS IZ SLUŠALICE: Ne, vi ne razumete. Anja, završite projekat! Imate još vrlo malo vremena! Zato, zaboravite Jovana i skoncentrišite se na posao. Govorim vam za vaše dobro!

ANJA: Ali..

GLAS IZ SLUŠALICE: Kraj diskusije. Ovo je gubljenje dragocenog vremena.
Ne zovite više. Mislim da znam ko vam je dao moj broj. Platiće zbog ovoga. Ponavljam ne zovite više.

(Glas iz slušalice prekida vezu.)

Glas iz slušalice...

CIGARETA
(blog Miće Markovića)
05/04/2007

Sjajni lak na desnom kažiprstu ti puca dok klikaš mišem i razmišljaš o postu čika Miće Markovića koji si upravo pročitala. U pozadini tiho, ali živo ‘struji’ dinamična kompozicija “Vagif” jedne prelepe dame, virtuozne jazz pijanistkinje Azize Mustafa Zadeh koju je komponovala zajedno sa ocem i koja nosi njegovo ime. Gledaš na sat u donjem desnom uglu monitora, uživaš u muzici i nekako znaš da briljiraju s njom čuveni bubnjar Dave Weckl i John Patitucci na akustičnom basu... Da, jeste, i ja se slažem da je post sjajan, kao i fantastična atmosfera u priči Taske Dane, ali nemoj ništa da komentarišeš, već plati kapućino i izađi iz internet kafea. Glavu gore. Raduj se. Ideš da pogledaš izložbu.

Zakopčaj kaput, prohladno je. Kreni prema trgu pa kod crkve pređi bulevar. Crveni čovek. Hej Lenić, pa stani, sačekaj malo, zar ne vidiš crvenog čoveka?

Pozelenio je, kreni. Idi desno. Skreni levo, idi pravo. Otvori vrata.

Učtivo upitaj službenicu galerije da li možeš da pogledaš izložbu.
Idi sad levo jer desno su izložene fotografije aktova a one te ne interesuju. Zašto? Zato što takve golotinje možeš da vidiš na svakom ćošku, bočna strana kioska je uvek „prljavija“ od prednje. Toplo je, skini kaput i prebaci ga preko ruke. Tako. Ne pitaj se ko je slikar i gde se školovao, o tome posle, sada samo posmatraj slike i tumači. Ovde si da se diviš slikarskom talentu, zanatu, idejama. Molim te, obrati pažnju na sadržaj, šta slika priča, formu, odnos svetlo-tamno, kolorit, kompoziciju... Opiši šta vidiš...

- Vidim...hm, ovo je... očigledno, mislim nema šta drugo da bude, ženski polni organ, skiciran uveličano, pa, negde oko 50 santimetara visine, crtež je u olovci , rad se zove...

Ma, kako će se zvati, idi dalje, molim te.

- Na sledećoj slici je takođe, nema sumnje, jedna velika vagina, ali sada je grafika u pitanju, visoka štampa, linorez...

Dalje.

Opet ženski polni organ, u olovci i tušu...

Čekaj malo, idi, idi dalje. Brže hodaj. Ženski polni organ, ženski polni organ, ženski akt, ženski polni organ, muški polni organ ulazi u ženski polni organ, ženski polni organ, oralni seks, ženski polni organ, ženski polni organ, analni seks, ženski polni organi... nekakvo hibridno telo sastavljeno od više ženskih polnih organa...

Stani, do đavola! Zahvali se službenici na ulazu i izađi iz galerije.

Obuci kaput, hladno je. Da, jeste, nervozna si, bolje bi bilo da si ostala u kafeu, uživala u jazzu i napisala komentar na Mićinom blogu. Cigareta? Hajde dobro, može, ali samo jedna. Evo klupe Lena, sedi na čas...

-------------------------------------------------------------------------------------------------

MRAK
(replika na komentar Čerevićana)
20/04/2007

Mesecima unatrag, skoro svakoga jutra između života i smrti birala sam smrt, palila ju šibicom i udisala kroz filter, uz blog B92 i toplu kafu. Beše lepa i ugodna ta smrt a dani bejahu puni dima i mašte, nestvarni i jeftini. „Lena je obukla vreću na glavu“ – govorili su zabrinuti prijatelji između sebe a ja sam ćutala i u toj vreći čeznula za još većim mrakom, baš gustom, mrklom i neprozirnom tminom u kojoj bi još bolje videla i razumela ono što sam oduvek želela što jasnije da sagledam i shvatim:

samu sebe.

Jednog svežeg i svetlog nedeljnog jutra, kada se crkva iz susednog bloka ostajući na istom mestu još više udaljila od mene a prekjučerašnji okrajak iz ljubičaste tupperware-ove posude postao prženica, ja nisam više želela da spuštam roletne na prozorima već umesto toga, samo sam u notepad-u otkucala rečenicu koja je glasila:

„Ponoć je.“

i zamislite g. Čerevićan, bila je ponoć iako sam upravo doručkovala paradajz sa belim lukom, jogurt, prženice i jednu simpatičnu blog pričicu o čoveku koga je prepolovio autobus negde u nekom selu u Vojvodini...

Umalo da se prevarim i pođem ravno u krevet, na počinak...
-------------------------------------------------------------------------------------------------

. . . .Lena je obukla vreću na glavu“ – govorili su zabrinuti prijatelji između sebe a ja sam ćutala i u toj vreći čeznula za još većim mrakom, baš gustom, mrklom i neprozirnom tminom u kojoj bi još bolje videla i razumela ono što sam oduvek želela što jasnije da sagledam i shvatim . . . .

жицом бодљикавом
у црној врећи сапет
утехе напретек бар има
као и храбрости да одем
желећи боље
ил
другост . .. . различитост
док нападно светло
разиграва колце могућег заборава
у ком ево лебдим
без намере да слебдим
и искамчим шифру
саприпадности ништавилу
ко деобу правде - ритуал неумерености

ил
смисао склада - бесмисао истине

.....

BLUES U PARKU
(na blogu Olge Medenice)
22/04/2007

Prestonica. Prostrani park. Dobro znaš koji, samo nećeš da kažeš. Dva mladića na klupi do tvoje na akustičnim gitarama sviraju Točkovu „Hitopadezu“ iz H-mola i ti uživaš slušajući duge improvizacije u blues maniru. Kroz guste prepletene grane krošnje kestena gledaš u sunčano plavo nebo, potom zaškiciš očima sve dok prizor koji vidiš ne krene da podseća na action painting Jacksona Pollocka. Potom opustiš oči. Još uvek ne znam koliko imaš godina ali znam da ti je stao sat. Vreme ti stoji, Lena. Stalo je i u toj knjizi Mome Kapora koju si ponela sa sobom da čitaš...

Dečak stazom vozi mali iznajmljeni džip i uz veliku buku prolazi pored tebe i muzičara koji odmah prestaju da sviraju. Kao da instrumental i dalje traje, ti nastavljaš da slušaš...

YAMAHA: Hej, mališa, đavole mali, pokvari mi solo!

DEČAK U MINIJATURNOM DŽIPU: (okreće se i dovikuje) Brmmmmmm!

Nisam ja majisa, ja sam vozac! Brmmmmmm! Straha zjaka pjam! Ebacu vam kevu!

MUZIČKA NAKLADA ZAGREB: (Smeje se) Dobro je, pusti dete, neka nas je prekinuo, taman da napravimo pauzu...

YAMAHA: Gde ti vidiš dete? Je si li ga čuo? Idi, bre, to je kriminalac...

MUZIČKA NAKLADA: Ostavi gitaru, daj da 'smirimo' po jednu...

YAMAHA: Nemam. Nisam poneo.

MUZIČKA NAKLADA: Nema veze, poneo sam ja. Evo.

(Ostavlja gitaru, vadi iz džepa karirane košulje cigarete i nudi prijatelja.)

YAMAHA: Neka, hvala, ne mogu. Ustvari, ostavljam duvan.

MUZIČKA NAKLADA: Otkud sad to?

YAMAHA: Tako. Počelo da mi smeta... I ti bi trebao da se okaneš pušenja.

MUZIČKA NAKLADA: Mogu uvek da prestanem, ali ne želim. Jak sam. Kad nešto odlučim – sprovedem bez oklevanja. Uvek se setim mog pokojnog dede koji je bez prekida pušio punih pedeset godina i jednoga dana prestao.

YAMAHA: (Smeje se.)

MUZIČKA NAKLADA: Ma ne, čoveče, nije umro, živeo je posle toga još desetak godina.

('Muzička naklada' puši i gleda u daljinu. 'Yamaha' tiho prebira po žicama. Osvrće se i na trenutak pogleda u tebe. Motri tvoje grudi. Ti se pretvaraš da čitaš Kapora.)

MUZIČKA NAKLADA: Napisao sam Jovanu mail...

YAMAHA: (Vraća pogled i prestaje da svira) Šališ se, kako možeš... Jovanu da napišeš pismo?

MUZIČKA NAKLADA: Lepo. Pa, još uvek ima adresu na hotmailu, zar ne?

YAMAHA: Da, dok mu ne ukinu. Šta si mu napisao? (nastavlja da svira)

MUZIČKA NAKLADA: Ništa posebno... Stvari.

YAMAHA: Stvari?

MUZIČKA NAKLADA: Tako neke... (strasno uvlači dim) male stvari, znaš. Onako, tu i tamo, ništa posebno, kao da pričamo uz kriglu točenog...

YAMAHA: I?

MUZIČKA NAKLADA: I, ništa.

YAMAHA: Idi, bre, šta si mu napisao?

MUZIČKA NAKLADA: Pa, svašta... Više se i ne sećam... Važno je samo da sam mu pisao...Mislim, eto, pisao sam mu da ponekad sedimo ovde u parku i sviramo stare Smakove pesme, da sam počeo da treniram, kako je Medenica napisala jedan tužan blog, onako, u molu, ali nisam stigao da joj napišem komentar, da me pre neki dan oduševio Peter Eisenman...

YAMAHA: Matori lisac...

MUZIČKA NAKLADA: ...da, matori lisac je rekao je da su Palladijeve knjige daleko važnije od njegovih vila, koliko ih je samo ljudi čitalo... Zgrada ili knjiga, knjiga rekao bi Eisenman... I tako neke pričice-stvarčice, evo, kao što tebi sada govorim...

YAMAHA: Kao da je još uvek živ?

MUZIČKA NAKLADA: Baš tako... Kao da je još uvek živ.

(Ustaješ sa klupe, polagano kupiš svoje stvari. Mladić koji svira Yamah-a gitaru motri tvoju zadnjicu...)

MUZIČKA NAKLADA: Hej, čekaj malo, poznata mi je ta tema. Šta to sviraš?

YAMAHA: Himna „Hej Sloveni“, ali u molu...

MUZIČKA NAKLADA: Dobar štos. Nastavi, samo sviraj, sad ću i ja, samo da...
-------------------------------------------------------------------------------------------------

NAPUŠTENA PRIČA
(na blogu Dejana Stankovića)
02/03/2007

Ovog trećeg martovskog jutra niko se nije probudio u krevetu u ovoj priči.

Niko nije oprao zube niti proverio poštu na internetu a kamoli napisao odgovor na pristigla pisma. Niko nije skuvao kafu sa mlekom, pušio cigarete i u tom dimu posetio Blog B92 pa sa zadovoljstvom pročitao novi post Dejana Stankovića ili priču Čerevićana hrabro umetnutu u nečiji blog kao kukavičije jaje u tuđe gnezdo...

Ništa se od toga nije zbilo; a trebalo je. I još mnogo toga.

Bez obzira što tog dima uopšte nema, ovde je veoma zagušljivo jer danima prozore niko ne otvara da bar malo provetri ovu Leninu epizodu... U njoj nema nikoga da zalije cveće, opere posuđe i uredno složi “drugare” na policama:

Loosa pored Le Corbusiera,
Milankovića pokraj Hawkinga i Segana,
Jarmuscha na Lyncha,
Šantića uz Popu, Kohena, Paula Celana,
Mojovića pored Milene Pavlović-Barilli,
“Proces” do “Zamka”’-a
„Danteov trg“ do „Astragan“-a...

(Neke knjige su razbacane i po podu... Verovatno Pavićeve... )

Napokon, nikoga ovde nema da ugasi televizor koji danima neprestano radi. Trenutno, na njegovom ekranu, Iggy Pop i Tom Waits piju kafu i razgovaraju o nečemu, vrag bi ga znao o čemu jer, pogađate, nikog nema da to kako treba sasluša...

Čujem zvuk frižidera iz kuhinje i toplu vodu koja burla kroz cevi radijatora i razmišljam o tome kako priča nema trbuh da sama rodi svog junaka i da upravo ovako dosadno, zamorno i glupo mora izgleda ona kojoj pisac dodeli takvog da je u stanju da istu napusti.

Subota je. Ovde se ništa ne dešava. (A trebalo bi. Mnogo toga.)

Tom Waits pravi vrlo smešan izraz lica. Iznad njegove glave, na televizoru,
stoji nemarno ostavljena nečija kartonska fascikla na kojoj piše:

“AUDIO ZGRADA”

Verovatno je Anjina...
Ali o tom potom...

spolja..?

iznutra..?

lepo je sve ovo videti i pročitati ponovo na jednom mestu.

srdjan

Nikola & Jarile
mala zamerka : previše komaTa odjednom.

ovi tekstovi sadrže jako mnogo tema koje ti dotakneš, ali ih elegantno zaobidješ i ostaviš nama, čitaocima na milost i nemilost. A ti znaš kakvi smo mi: odmah od toga ispredemo neke svoje, potpuno nove, šašave priče.
Lepo si to smislio. I uopšte, tekstovi su ti vrlo lepi, zanimljivi i neobični.

Ipak meni nedostaje trunka "začina". Možda malo dramatičnih obrta ili romanse, nekih izuzetnih dogadjaja.
Moj mali doprinos dramatici i romantici: insert iz filma "Veliki diktator", muzika iz baleta "Romeo i Julija". :)))
Koji kontrast!!! Ili nije?

jer sam "ispucao" bonus :) ovde ali evo

hvala
lepo je sve ovo videti i pročitati ponovo na jednom mestu.

hvala tebi s. sto radis to sto radis.

Nikola & Jarile
mala zamerka : previše komaTa odjednom.

thx unf, zamerka itekako stoji i bili smo svesni toga

Ovaj post je zaista preopširan i ja iskreno sumnjam da će baš svi zapisi biti pročitani

(da broj tekstova vise odmaze no sto pomaze)
ali nekako, ideja je bila da svi izabrani tekstovi budu na jednom mestu. vrlo dobro
sam znao gde sam ih postavljao i uprkos tome bilo ih je tesko pronaci u obimnoj
arhivi starog bloga.

p.s.
ostavio sam ti repliku na spirijevom blogu o ekv-u ali obrisase
(nista lose nisam napisao, cak sta vise) na temu muzicka scena
beograda posle ekatarine - istakao sam vasila hadzimanova
i autorski rad njegovog fusion benda. to je zaista velika dragocenost
posebno poslednji treci album... ako volis fusion obrati paznju.
izuzetno zanimljiva mi je bila ona diskusija koji si vodio kod bogavaca
na temu veterinarskog fakulteta i "stroge" profesorice i nesretnika koji se ubio.
ne znam da li se nastavila kod tebe ali eto dobre teme za blog.

ovi tekstovi sadrže jako mnogo tema koje ti dotakneš, ali ih elegantno zaobidješ i ostaviš nama, čitaocima na milost i nemilost. A ti znaš kakvi smo mi: odmah od toga ispredemo neke svoje, potpuno nove, šašave priče

Ipak meni nedostaje trunka "začina".
Možda malo dramatičnih obrta ili romanse, nekih izuzetnih dogadjaja.

sonja, zaista od srca hvala na lepim recima i autenticnim foto prilozima
naravno, ovaj "prelazak" literarnog sveta beleznica na blog treba zaista
shvatiti kao ad-hock, pripovedanje na licu mesta, iz glave. znaci
nista preterano ozbiljno. naravski, u samom romanu - stvari su
mnogo drugacije, mnogo literarure je ukljuceno, konstantna iscitavanja,
korekcije i sl.

boldovana recenica u citiranom komentu - cak mi i jeste cilj...
pisao sam vec o tome...

p.s.
hvala svima na komentarima
citamo se

Nikola, hvala...hvala...hvala :-)
Citala i uzivala ...pa ponovo. I sve kao sto kaze Dracena , mogli bismo , svako od nas da se prepoznamo , makar na cas, u tvojim pricama. :-)))
Hvala za posvetu .

p.s.
ostavio sam ti repliku na spirijevom blogu o ekv-u ali obrisase
(nista lose nisam napisao, cak sta vise) na temu muzicka scena
beograda posle ekatarine - istakao sam vasila hadzimanova
i autorski rad njegovog fusion benda. to je zaista velika dragocenost
posebno poslednji treci album... ako volis fusion obrati paznju.
izuzetno zanimljiva mi je bila ona diskusija koji si vodio kod bogavaca
na temu veterinarskog fakulteta i "stroge" profesorice i nesretnika koji se ubio.
ne znam da li se nastavila kod tebe ali eto dobre teme za blog.

Nikola, ybt ...imaš pregled Igre k'o Veliki Brat, zapanjen sam !
Odo' odma' da se malo samobičujem fusionom... ; )))), pa se vratim - nisam zalazio onamo par dana...
Što se profesorice tiče - nije se nastavila diskusija - što ne znači da neće, predpostavljam da man rey skuplja dokazni materijal. Nije mi palo na pamet da pravim blog od toga, ali ne znači da to neću ponuditi man rey ...?!?!?! (zamisli scenu da banujem gošću sa njenog bloga .. - ono, natrlja mi dokazima nos, a ja serbski...po pevalici....malashala, surova - ofkors ....) Bila je to dobra diskusija, prokleto dobra, rekao bih...
Čitamo se.
p.s. - ovaj Jaril...baš se ućutao ?

imaš pregled Igre k'o Veliki Brat

"Brzo citanje" - Toni Buzan

:)