Pisac bez maske

О роману Иследник Драгана Великића (Лагуна, Београд, 2015)

Гласови мртвих нису мртви гласови.
Иван В.Лалић

Није ли свако писање подношење извештаја? Пре свега себи? Да ли се писац увек разоткрива? Зашто неке писце волимо више него друге? У којој мери учитавамо властите предисторије, и није ли најпоузданије мерило утицаја неког писца управо степен самосаживљавања? Ово су само нека од питања са којима се пажљивији читалац суочава већ с првим страницама новог, до сада најличнијег, романа Драгана Великића.

О људима са плаже

Јединственост Великићеве прозе свакако је у њеном ритму и атмосфери ─ умногоме условљеној специфичном мителевропском географијом која се у Иследнику простире на потезу од Солуна на свом крајњем југу, преко Будимпеште на северу и Пуле као западног граничника интимног координатног система романа. Тако и вест о смрти мајке писца затиче у Будимпешти ─ постајући повод за отварање емотивне црне кутије, расплитање вишеслојних прича и детективско проницање у свакодневицу времена прошлог (Колико дуго у слуху остају сачувани гласови ближњих?). Кроз причу о мајци, као минуциозном архивару и луцидном коментатору читаве епохе (била је економ света), Великић ислеђује превасходно себе. Временски продужен, разговор са мајком прераста у беспоштедно разрачунавање и са временом у ком живимо и његовим урушеним вредностима (Којем су то свету припадали моји родитељи? Како је жалостан тај призор данас. Тужан у наивној вери малог човека да правда постоји). Описујући карактеристичне призоре са пулске плаже Стоја, на коју је дечак Великић одлазио са мајком и сестром, кроз слику мајчиних претећих погледа према деци која вичу и јурцају наоколо, бацајући огриске од воћа на све стране, као и прекора упућених њиховим родитељима док пикавце од цигарета гурају у пукотине стена ─ писац даје психолошки профил читаве епохе. Сводећи рачуне, пола века касније, он сведочи: Победили су мама. Људи са плаже завладали су светом. Равнодушни, отупели од уживања, бауљају егзотичним дестинацијама. Ничему не знају вредност... Хорде простака у фирмираној одећи и обући, вуку фирмиране кофере и торбе по фоајеима хотела. Преплавили су аеродроме и железничке станице. Путују крузерима. На све стране ваљају се чопори туриста. Загадили су читаву планету. Роман о мајци и одрастању постаје аутопоетичка исповест али и повест о земљи и људима који ишчезавају. Реч је о топлој. Мудрој. Беспоштедној. Духовитој. Носталгичној књизи, са савршеним преклапањима првог, другог и трећег плана. Дијалогу личних прича са тзв. великом (политичком) историјом која из другог плана пресудно утиче како на ток радње тако и на судбине њених јунака.

У Иследнику, свакако више но у претходним књигама, поред разоткривања интимних детаља из породичне историје, уочавамо и неке од кључних елемената Великићеве књижевне поетике ─ попут опседнутости детаљима, рада на тексту, одговорности пред читаоцем, где ни једна ситница није препуштена случају нити произвољности. Ту на делу видимо пишчев поступак заснован на проналажењу сведока (најчешће је то он сам), али и важности тзв.секундарне литерарне грађе попут путописа, есеја, бедекера, календара, албума, туристичких водича, текстова из штампе ─ са циљем да се што прецизније проникне у свакодневицу времена у ком је смештена радња романа (Писање није ништа друго до дешифровање знакова у ткању свакодневице). Парафразирајући Набокова, и његову тезу да је код великих писаца најбољи сиже њихове литературе заправо сам стил ─ приметићемо да и Иследник садржи све оно по чему је Великић препознатљив: савршен осећај за детаљ, језичка прецизност, бриљантно избрушен стил. Огледајући се у свакодневици кодираној наизглед неважним подацима у Иследнику бивамо понесени и специфичним ритмом који унеколико одређује реченица Свако негде мора да буде, коју изговара јунакова мајка, која као својеврстан лајт-мотив понире и израња кроз читав роман.

Ритам тишине

Ипак, оно по чему се Иследник издваја је његов сасвим лични тон. Све што је унеколико најављено романом Бонавиа ─ у Иследнику досеже свој очекивани крешендо. Реч је о саморазоткривању. Писцу без маске. Завиривању у сопствену утробу које не може бити ствар никакве књижевне тактике ─ његова исходишта су дубље, суштинске природе. Аутентичном настојању да се проникне у хемијски састав ваздуха дисаног у детињству (Свако време има свој мирис). Призивању топлине осмеха старих преко стотину година. Ту су још и филмови који се стално репризирају. Мириси. Гласови. Звукови. Предмети. Реченице које нису изгубиле на звучности док, као менталне пројекције, утичу на пишчеву садашњост. Обриси и ехо давних доживљаја уписаних како у личну тако и у интимне историје градова кроз које се јунаци Иследника крећу у временском луку дугом читаво столеће. Сећању које производи само себе.

Аутентичан ритам времена дочаран је итекако живим, дубоком тишином озвученим, опсесивним призорима и сликама: детињства проведеног у Вили Марија, Вилерових гоблена као кључне уметничке опсесије пишчеве мајке, невидљивом присуству мајчиног дневника украденог у обијеном вагону на железничкој станици у Винковцима једне новембарске ноћи 1958, пожару у Солуну 18.августа 1917. као важној координатној тачки пишчевог детињства које ће формално започети тек пола века касније, урару из Титове резиденције на Брионима, непознатом драговољцу из Славоније који се деведсетих насилно усељава у породичну викендицу Великићевих на мору, старачком дому на Карабурми као последњој адреси пишчеве мајке, никад завршеној шетњи кроз непрегледне лагуме деменције... Уз пишчеву мајку, као несумњивог носиоца радње и њене главне јунакиње, кроз роман промиче на десетине других личности које обележавају пишчево детињство, одрастање, зрелост али и његову литературу. Међу њима посебну позицију заузима лик Александра Тишме, који се у књизи јавља као својеврстан Великићев коректив. Неко ко читавим својим животним и филозофским ставом доводи под сумњу темељне поставке пишчевог животног концепта, самим тим и васпитања стеченог у детињству. У никад довршеном дијалогу са мајком и Тишмом, јунак романа (наратор) постепено постаје свестан личних ускраћености и бројних фрустрација проузрокованих традиционалним васпитањем ─ истовремено преиспитујући и властиту улогу оца, супруга, писца... Бритке, јасне, духовите и дуго памтљиве Тишмине реченице поседују резонантност која чини да присуство овог новосадског писца (као мајчиног антипода) буде ненаметљиво уткано у читав роман.

Зашто волимо Великића

Уз наведено, Иследник је и књига о писању. О моћи и немоћи писане речи. Идентитетима. Интимној географији једне земље која више не постоји. Емотивним просторима који се, упркос физичком непристуствовању, заправо никад сасвим не напуштају (Место одрастања јесте гробље. Сваког часа искрсну негде кости прошлости). Историјски, културни и политички контекст Југославије, дат из визуре и перспективе малог, обичног човека, чини да ову књигу на моменте читамо и као својеврстан есеј о смислу и бесмислу историје која се, најчешће беспризорно, поиграва с појединцима као властитом колатерарном штетом. А пошто величина и господственост сваке литературе зависe управо од оних писаца који је целокупним својим деловањем таквима чине, уместо препоруке, остаје ми да закључим да је Иследник, без сумње, до сада најбоља Великићева књига.

Текст објављен у јучерашњем културном додатку Политике