(1)
клинци разговарују испред клупе на којој сам:
"која је она фолерка!?! две године нас дави како је страшно непристојно играти се телефоном и да не сме да ти зазвони кад разговараш с неким а камоли на часу а ако га узмеш у руке, ма само ако га погледаш одмах ти завали кеца... а сад кад је она добила самсунга по цео час га дрнда. само укључи таблу и каже "преписујте децо" а она се сакрије иза дневника и само врти... како ко? па хемичарка..."
(2)
устао сам с клупе да нађем мост да скочим. скупљам лопте и куцам тестамент у телефон, да не оставим неред за собом и слушам групу родитеља која се стационирала на клупи на којој сам био : "па ја јесам за то да им се купе слике, рекла сам то прва, оне су васпитачице нашој деци и треба да остане успомена али не ово... па ово шта је уопште? гледајте (вади телефон, показује)... ја стварно не знам. мени ово неко да поклони одмах би га бацила... знам, знам, свако има свој укус али ово... зато ја од слика само иконе купујем"
(3)
остала је дилема: парка или пакла? и зашто једноставно не бацим телефон са тог моста?