Autor: Miroslav Janković
Često se u javnosti, ali i među samim novinarima/kama postavlja pitanje dokle se može ići u kritici političara/ki, a da to ne preraste u nezakonito i izveštavanje koje je protivno pravilima profesije. Ako mene pitate, kao građanina, sa obzirom na to kako političari rade svoj posao granica gotovo i da nema. Kao pravnik, dao bih vam nešto drugačiji odgovor.
Želim da vam kroz slučaj koji je po predstavci za kršenje slobode izražavanja vođen pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu ukažem na ono što po ovom pitanju predstavlja stav jedne međunarodne sudske institucije. Reč je o slučaju Lingens protiv Austrije. Predstavka je podneta 1982, a presuda je doneta 1986. godine.
Lingens vs Austrija
Novinar Lingens je tih godina živeo i radio u Beču kao urednik magazina "Profil". U jednom televizijskom intervjuu (intrevju vođen 1975. godine) vodila se žestoka diskusija između predsednika austrijske liberalne stranke Fridriha Petera i predsednika Jevrejskog dokumentaciong centra Simona Vizentala koji je tvrdio da je Peter tokom II svetskog rata služio u Prvoj SS brigadi, koja je u nekoliko navrata masakrirala civile. Peter nije poricao da je bio pripadnik ove jedinice, ali je naglasio da nije bio umešan u počinjena zverstva, na šta je Vizental uzvratio da to nije ni tvrdio.
Sutradan se i Bruno Krajski, predsednik Socijalisticke partije Austrije, oglasio rekavši za Vizentala i njegovu organizaciju da su "politička mafija" i da koriste "mafijaške metode". Ovde bih samo dodao da se pomenuti TV intervju dogodio samo 4 dana nakon izbora u Austriji i da je na pomolu bila koalicija između stranaka Petera i Krajskog.
Nedugo zatim, glavni lik ove priče - novinar Lingens, objavljuje dva članka. U prvom kritikuje Fridrih Petera za koga kaže da je zbog takve prošlosti neprihvatljiv kao političar i Bruna Krajskog tvrdeći da on iz političkih razloga štiti Petera i pripadnike SS-a. Lingens za Krajskog kaže: "da je to izrekao neko drugi, to bi verovatno bilo nazvano najnižim oportunizmom, ali je stvar u datim okolnostima još složenija jer Krajski veruje u ono što govori". U drugom članku Lingens ističe uticaj koji stavovi Krajskog imaju na javno mnjenje i kritikuje ga zbog podrške Peteru i predusretljivog stava prema bivšim nacistima. On dodaje i sledeće: "Jedna Austrija koja je proizvela Hitlera, Ajhmana i toliko drugih ratnih zločinaca, nije uspela da se pomiri sa svojom prošlošću, već je naprosto prešla preko nje, što nosi opasnost od toga da zemlja bude predata u ruke nekog budućeg fašističkog pokreta". Značajno je još pomenuti iz ovog teksta da Lingens smatra ponašanje Krajskog nemoralnim i nedostojnim, da se Austrijanci mogu pomiriti sa svojom prošlošću bez dodvoravanja nacistima, minimiziranja problema koncetracionih logora ili klevetanja Vizentala. Na kraju, Lingens kritikuje netaktičnost sa kojom se kancelar Krajski poneo prema žrtvama nacizma, a zatim i stav austrijskog društva u celini prema nacističkim zločinima i bivšim nacistima.
Slede dve tužbe koje je Krajski zbog klevete podneo protiv Lingensa koga austrijski sud proglašava krivim i kažnjava novčanom kaznom od 20 000 šilinga.
Nakon što je iscrpeo sva domaća pravna sredstva u pokušajima da obori ovu presudu, Lingens se žalio ECHR zbog povrede slobode izražavanja (član 10 konvencije). Lingens i Vlada Austrije nisu se sporili po pitanju da li je došlo do ometanja slobode izražavanja, jasno je bilo da je to učinjeno. Vlada Austrije je, za razliku od Lingensa, tvrdila da je to bilo neophodno u jednom demokratskom društvu.
Zaključci i stavovi koje je sud zauzeo u presudi su veoma zanimljivi i čini mi se da daju odgovor na pitanje koje se, kao što sam pomenuo na početku teksta, postavlja mnogima od nas. Izdvojio bih sledeće teze:
- Upravo sloboda štampe pruža javnosti jedan od najboljih načina da sazna ideje i stavove političara/ki i da formira svoje mišljenje o njima, a sloboda političke debate u srži je demokratije. Zbog toga, granice prihvatljive kritike šire su za političara/ku - koji se neizbežno i svesno izlaže temeljnom ispitivanju svake reči i dela od strane novinara/ki i javnosti uopšte - nego za druge pojedince/ke, te političari/ke moraju da ispolje veću dozu trpeljivosti
- Država može da "ometa" slobodu izražavanja samo u slučajevima koji su propisani zakonom i kada je to neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti radi sprečavanja nereda, kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. Nije dovoljno da ometanje slobode izražavanja bude propisano zakonom da bi bilo dozvoljeno, potrebno je i da to bude neophodno u demokratskom društvu
- Sud je smatrao da se kazna izrečena Lingensu od strane austrijskog suda može posmatrati kao neka vrsta cenzure jer bi ona u budućnosti mogla obeshrabriti i druge novinare/ke da pišu i time izvršavaju svoje zadatke kao dobavljači informacija i budni posmatrači javnih zbivanja
- Sud je istakao da se činjenice i vrednosni sudovi moraju pažljivo razlikovati. Postojanje činjenica može se dokazati. Tačnost vrednosnih sudova ne podleže dokazivanju. Sud je zauzeo stav da su činjenice na kojima je Lingens zasnovao svoje vrednosne sudove nesporne, kao što je to i njegova dobra vera
Sud je utvrdio da je Austrija prekršila Lingensovo pravo na slobodu izražavanja zbog čega je morala da mu isplati 284.538,60 šilinga.
Mislim da posle ovoga više nego ikada postaje jasno koliko je važno da novinari/ke tokom izveštavanja ukoliko iznose svoje vrednosne sudove, isti budu zasnovani na činjenicama i dobroj veri. Ovo je, takođe, argument u prilog bavljenja istraživačkim novinarstvom.
I na kraju, ne mogu, a da ne citiram jednu sjajnu Lingensovu rečenicu.
"Da je Bruno Krajski upotrebio lični ugled onako kako je to učinio radi zaštite Fridriha Petera, u svrhu otkrivanja te druge i bolje Austrije, pružio bi ovoj zemlji ono što joj je najpotrebnije da bi se pomirila sa svojom prošlošću - više samopouzdanja"
