када бих покушао да дефинишем шта ми смета у србији,
то би се углавном сводило све на смрадове из партија и медија, мале отровне људе убијене декадама различитог послушништва, скрнави систем шалтеруш(оид)а којима шефови дају апсолутну моћ.
али, не гледам на све то. јебе ми се живо за њих. не могу упрљати мој свет. израстао сам, моћан, јак као црна земља, утемељен у глобалном протоку финансија. сам саам себи финансирао све. радио сам од чистача до саветника корпоративног бизниса. моја деца одрастају на дунаву, срећна. читам само спортске странице, тамо је све лепо. вучићоиди и деес(ес-еспеес)оиди не искачу у мојој реалности, нисам их свестан.
србија је лепо место у којем моја деца одрастају без додира са затрованом културом негације. они се радују, пливају, трче, уживају на сунцу, расту као мали чамугари, у зноју и прашини. уче се љубави према свету и поимању својих талената.
свет је лепа будућност испред нас.