Mali i veliki levičari

Svi su ljudi jednaki. Za neke ljude, ipak, kažemo da su „veliki", zbog širine optike kojom posmatraju svet i događaje. Za neke ljude kažemo da su „ograničeni" zbog uske prizme njihovih pogleda. Voleli Aleksisa Ciprasa ili ne, slagali se sa njegovom politikom ili ne, moramo mu priznati da je, svojim neuobičajenim potezima, proširio optiku evropske politike. Čovek koji se u većini interpretacija doživljava kao neki rigidni levičar, zapravo je srušio podelu na levicu i desnicu. Pocepao ih je bespovratno.

Zapravo, Cipras ne bi ni dogurao dotle dokle je dogurao da se „kao pijan plota" držao školskih levičarskih ideoloških priručnika, koji su dobri za studente što štampaju fanzine i piju pivo ispred zgrade čekajući svetsku revoluciju, ali koji su loši za praktičnu politiku. Nasuprot tome, Cipras je pokazao talenat za političku igru, odnosno drskost da uradi ono što se od njega najmanje očekuje. Jer političar koji uvek radi ono što se od njega očekuje je lak za čitanje i savladavanje. Cipras je, najpre, da bi postao premijer, formirao parlamentarnu većinu sa jednom konzervativnom desnom populističkom partijom, pretpostavljajući pragmatični sentiment ideološkom. Potom se tokom pregovora sa tzv. Trojkom nije libio da, kao kontrabalans, okrene neke telefone sa „crne liste", što opet niko od njega nije očekivao i čime je opet pokazao da mu je pragmatizam, a ne neko romantično levičarstvo, omiljena politička ideja. I, konačno, odbio je do daljnjeg predloge kreditora i raspisao referendum o postavljenim uslovima, što je zapravo pragmatičan, a ne nepromišljen čin. Jer otvara mogućnost za nastavak igre, koja bi bila završena da su uslovi iz prve prihvaćeni. Kakvi god da budu rezultati referenduma i kako god da se završi Ciprasova igra, grčki premijer će ostati istorijska ličnost, koja je pomerila političke, a posebno ideološke granice.
Cipras, naime, vidi da dominantna podela naših dana nije ona na levicu i desnicu, već ona na moćni globalni centar (levi i desni) i, na drugoj strani, populističku periferiju (svih boja), i u skladu sa tim deluje i pravi svoje saveze. Na žalost to ne vide oni levičari, romantičarske provinijencije, koji se i dalje drže studentskih ideoloških priručnika, verujući u neku pravovernu levicu i neku pravovernu desnicu, koje bi bile koherentne i složne, dok su u stvari pocepane različitim političkim gravitacionim poljima.

Na tezu, koju sam izneo, da podela na levicu i desnicu nije više bitna i određujuća za objašnjenje političke stvarnosti i konkretnih grupisanja u svetu, Evropi i Srbiji, te da umesto ove u 21. veku zastarele podele imamo novu na centar (levi i desni) i margine tj. periferiju (svih boja), dva puta je u Politici reagovao Ivica Mladenović, mladi doktorand sociologije. U svojoj poslednjoj reakciji na moje dodatno pojašnjavanje iznetih teza i kritiku njegove za mene, odviše naivne pozicije („Naivnost jednog levičarstva", objavljeno 25. 6.) Mladenović odgovara u replici pod naslovom „Nije sve za isti koš", koja je objavljena 27.6.

U svojoj replici I.M. priznaje da je „Neven Cvetićanin u pravu kada kaže da poslednjih decenija „moćni centar" koji čine liberalizovana socijaldemokratija i liberalno-konzervativna desnica, apsolutno dominira političkim spektrom, te da je za razumevanje i objašnjenje konkretne prakse on bitniji od koncepata levice, odnosno desnice". Međutim, I.M. smatra da, „ma koliko grupacije političkog centra trenutno bile međusobno bliske i komplementarne, političke grupe tzv. populističke periferije, s druge strane, nemaju apsolutno nikakav zajednički ni vrednosni sadržaj ni delatni potencijal", te da ih zato ne bi trebalo stavljati u „isti koš". No, nisam ni tvrdio da grupe tzv. populističke periferije (levi i desni radikali) imaju zajednički vrednosni sadržaj i da menjaju dresove, već sam tvrdio da je „vrednosni sadržaj" kao takav (s levim i desnim predznakom), shvaćen na romantični način na koji ga shvata I.M., u svetu u kome živimo upravo manje bitan od konkretne političke prakse koja se rukovodi pragmatičnim ekonomsko-energetsko-bezbednosnim interesima. Kad se ostave po strani romantičarski i mladalački shvaćeni „vrednosni sadržaji" i kad se obrati pažnja na konkretnu političku praksu, može se uočiti da tzv. populistička periferija ima minimalni zajednički delatni potencijal i to ne iz ljubavi, već zato što ih sve zajednički stiska ovaj „moćni centar". Što se dobro može videti, na primer, iz glasanja u Evropskom parlamentu gde klubovi „levih" i „desnih" populističkih margina glasaju veoma slično po nekim pitanjima - po pitanju odnosa prema Rusiji, kao i po pitanju ograničavanja liberalnih ekonomskih mera i tzv. bankokratije izvesnim stepenom ekonomskog intervencionizma i kontrole. Jednostavno, sve dok npr. i francuski „desničarski" Nacionalni Front i grčka „levičarska" Siriza imaju drugačije mišljenje o Rusiji i tamošnjim zbivanjima od evropskog političkog mejnstrima, te su spremni da se u različitim političkim situacijamna oslone na Putina, među njima, uz svu njihovu ideološku različitost, postoji „zajednički link".

No, ovaj „zajednički link" tzv. populističke periferije, bez obzira da li nosi „levi" ili „desni" predznak, najbolje se može videti na primeru grčke krize, možda najvažnijem događaju naših dana, koji definitivno sahranjuje staru okoštalu podelu na levicu i desnicu u svakom smislu, bez obzira da li posmatramo populističku periferiju ili moćni centar. Kao što smo već rekli, vođa levičarske Sirize Cipras je parlamentarnu većinu koja ga je izglasala za premijera oformio sa jednom konzervativnom, izrazito desnom, populističkom partijom. Potom je tokom pregovora kontrabalans zahtevima tzv. Trojke stalno pravio kontaktima sa ruskim predsednikom Putinom. Naposletku, bio je veoma stiskan da prihvati ponuđena rešenja, ne samo od konzervativne Angele Merkel, već i od socijaldemokrata poput Martina Šulca, predsednika Evropskog parlamenta iz čega se jasno vidi da su u sukobu „dve levice" (radikalna i socijaldemokratska), a da je jedna od tih „levica" (radikalna tj. Siriza) pomoć potražila kod jedne „desnice" (one konzervativne partije koja joj je uopšte i dala parlamentarnu većinu). Pri svemu tome ova radikalna „levica" (Siriza) je osigurač potražila kod čoveka koji više nego iko drugi simbolizuje paradigmu starih klasičnih carskih imperija (Putin), čime sve stare klasične ideološke podele, a pogotovo ona na levicu i desnicu, padaju u vodu.

Svet je za mladog doktoranda sociologije Ivicu Mladenovića nepopravljivo jednostavan i on veruje da u njemu ima još neke pravoverne levice i desnice. A ima samo komplikovanih ekonomsko-energetsko-bezbednosnih interesa, što se najbolje vidi iz grčke krize i globalnih „želja i pozdrava" koji se šalju ovih dana grčkom premijeru. Za njega u svetu, Evropi i Srbiji navija raznobojno društvo, koje ima i „levi" i „desni" predznak (odnosno „vrednosni sadržaj" ako I.M. misli da je stvar u tome) u kome ima komunista, socijalista, konzervativaca, nacionalista i ostalih sa tzv. populističke periferije. Protiv njega opet navija drugo, takođe raznobojno, društvo u kome opet ima i „levih" i „desnih" - od socijaldemokrata, preko liberala sve do konzervativaca i nacionalista. Ali u svemu tome nema više neke pravoverne levice i desnice, već ima samo borbe među imperijama, od kojih svaka ima svoje „leve" i „desne" favorite. Onaj ko to ne vidi i misli da može da uspe neka romantična „levica" bez bilo kakvog geostrateškog „linka" je više nego naivan. Levičari kojima je sve do „vrednosnog sadržaja" uvek ostanu mali levičari i nikad ne porastu. Levičari koji znaju da je ipak sve u konkretnoj političkoj praksi, nužno moraju zaći s onu stranu levice i desnice, postupajući na pragmatičan način, tražeći neuobičajena rešenja. Ukoliko je jasno kojoj kategoriji pripada mladi doktorand Ivica Mladenović, tek treba da se osvedočimo kojoj kategoriji pripada Aleksis Cipras. Za sada se pokazao kao žilav tip.

(članak je proširena verzija polemike koja je objavljena u dnevniku „Politika")