Na petogodišnjicu ubistva Dr Zorana Đinđića, otputovao sam na nekoliko dana van Beograda. Zašto sam odabrao baš taj dan za putovanje, ne znam. Uspeo sam samo da pročitam brojne blogove na ovu temu, dve nedelje pre toga napisao sam svoj i tu se moj napor završio. Ono što je ostalo je bes. Potpuno nekonstruktivno izgladnelo osećanje koje ždere svaku misao čime postaje još više gladno.
Začarani krug u kome sam se vrteo, sva lica i reakcije koje sam tek usput opažao stapali su se u jedno jedino osećanje besa obavijeno nekom čudnom bezvoljnošću. Ljutnja i potreba da ošamarim svakog čoveka pored koga sam prolazio, a koji se po rezultatu mog odokativnog senzora nije mislima bavio temama kojima sam se ja bavio tog jutra obuzeli su me tako snažno da sam se posvađao sa prodavačicom na trafici na BAS-u.
Žena dosadnog izgleda i mirne naravi, ni kriva ni dužna, prokomentarisala je da je jutro lepo i pitala me gde putujem. Drsko sam joj uzvratio, obzirom da je očigledno ovaj dan nije previše doticao, niti je o njemu mislila - kako bih voleo da putujem daleko odavde, daleko iz ove zemlje, bar na odmor, ali da ovaj put, na žalost - neću odmaći daleko. Kao da je jedva dočekala, uzvratila mi je opaskom da je ipak kod nas najlepše. Sasuo sam joj, ni krivoj ni dužnoj, u lice izveštaj iz emisije «Dogodilo se na današnji dan» koja se neprekidno reprizirala u mojoj glavi, koji ni po čemu ne dokazuje da je kod nas najlepše i koji upravo dokazuje suprotni stav od onoga koji je ona iznela. Ostala je da me nepomično posmatra, pomalo se smešeći.
Nastavio sam dalje put perona na kome me je čekao Lastin autobus. Hodajući tako kroz masu ljudi, zaključio sam da su svi užasno zauzeti i blago nezainteresovani. Dve žene sa rumunskim torbama u rukama panično su tražile peron, majka sa detetom u rukama je bila upravo prosula kesicu čoko-smokija, stariji muškarac je ljuto gledao u svoj novčanik, beskućnik je zapomagao, likovi zaposleni na BAS-u su se smejali. Smorio sam se posmatrajući sve te ljude. Sve te polu-živote koji su pored mene prolazili i koji su duboko bili utonuli u senku onoga što se dogodilo pet godina ranije, potpuno nezainteresovani za razmišljanje o ovom danu i o posledicama ubistva Zorana Đinđića.
Shvatim u tom trentku - pa nisu ti ljudi toliko krivi, koliko sam ja bio spreman da tvrdim. Ko ih je opominjao da se sete? Ko im je rekao da treba da pamte? Ko ih je podsećao na najveću tragediju koja nam se dogodila u skorijoj istoriji?
Onda prelistam dnevnu štampu. Vidim, i danas traje kampanja da se ovo zaboravi. Da se niko ne okrene i ne zapita nad tim. Tabloide samo pogledom sortiram po naslovnim stranama. Retko se gde mogla videti vest koja podseća na 12. mart. Politika bez ijednog članka o atentatu. Na nekoj naslovnoj strani naslov «Zašto su ubijeni?» i slika Miloševića i Đinđića. Kasnije, Insajder, intervju sa Ružicom Đinđić, pa Veliki brat. Na RTS-u sam video kako se orkestrirano vrši zapljuvavanje ubijenog Zorana Đinđića, njegove porodice, njegovih saradnika i prijatelja i svih nas. Ne želeći da se ispovraćam na očigled porodice, promenio sam kanal.
Vidim, zatim, u vestima da se tehnički premijer spustio sa visina i na 3 minuta položio cveće na mesto gde je Zoran ubijen, zatim se, brzinom svetlosti, povukao u svoje misli. Blog Bebe Popovića kod BS, blogovi drugih autora na ovom sajtu i LDP-ova šetnja kao jedini časni izuzeci tog dana, saobraćaj u Beogradu blokiran na kratko dok se narod sećao ove užasne tragedije. Onda - ništa.
Vratili smo se svojim svakodnevnim zadacima, brigama i obavezama. Kao da se ništa dogodilo nije. I opet se upitam: Ko je kriv? Dvaput se pitam: Ko je kriv? Ko je kriv za ovu kolektivnu hipnozu? Ko nas je ovako lepo uljuljkao u stare mitove, stare nepostojeće dileme, ko nas je opet zavadio sa nama samima i stvorio atmosferu u kojoj se ne postavlja pitanje o ubistvu? Atmosferu, u kojoj se, i dalje, negira i obezvređuje sve što je taj jadni čovek uradio, sav njegov doprinos nama kao građanima, njegovo zalaganje i trud? Nije dovoljno što je mrtav. Treba još zaludeti Srbiju da nikad nije ni postojao. I izgleda da u tome uspevaju, u ogromnom broju slučajeva.
Onda su usledile neke od svakodnevnih brojnih posledica ubistva Zorana Đinđića.
Sutradan čujem, spremaju se radikali da sa DSS-om formiraju vladu posle izbora. Kažu, vreme je za saradnju. Kao, do sad nisu sarađivali. Uto pomislim - trebalo im je 5 godina da stvore takve okolnosti u kojima će ovakva vest postati potpuno očekivana i ova najava buduće saradnje vrlo izvodljiva. Trebalo je da prođe tačno ovoliko vremena, trebalo je stvoriti upravo ovakvu rezigniranost u inače izmorenom građanstvu, da ova najava postane pretnjom koja nikog ne plaši.
Demokratska stranka tj. Boris Tadić (koji je postao cela stranka) je jasno i glasno rekla ne LDP-u u Utisku nedelje, zatim u Blicu u Predsednikovom intervjuu. Bez ikakvih pregovora, eventualnih dogovora, bez ikakve realne ponude ove stranke - ne, ne i ne. pritom navodeći jednu od najočiglednijih laži koje sam ja ikada čuo.
Žao mi je, povredili ste mi sujetu: niste pozvali svoje glasače da glasaju za mene u drugom krugu predsedničkih izbora.
Iako je Čeda Jovanović još u 9.30 na dan izbora glasao. Kaže šarmantni Boris sa smeškom nepoverenja prema Čedi Jovanoviću i glasačima LDP-a, verujem da nije glasao za mene/verujem da nisu glasali za mene. Ja nisam glasao u drugom krugu, mnogi odavde jesu. Nije stvar kajanja, već stvar blama.
Ovo je stvarno ispala blamaža, i evo - ja se solidarišem sa svima odavde koji su glasali za Borisa Tadića i potpisujem - ja sam kreten, jer je on od mene napravio kretena. Kako? Rekavši da je pobedu na izborima izvojevao sam, bez nas, jer glasači LDP-a je l' te - za njega sto posto nisu glasali. Nije ni Čeda. Ma sve je Borisu jasno, video je on da je Čeda dao tajni znak svojim glasačima da «kao» izađu i da ga «kao» zaokruže. Nije naivan Boris. Ustvari, šta su ti ljudi radili tog dana? Glasali za Tomu Nikolića? Ko ume da računa, lako može da pretpostavi ko je doneo pobedu Borisu Tadiću na prethodnim predsedničkim izborima.
Kako se dogodilo da je DS postao stranka jednog čoveka? Kako je moguće da se DS ovoliko smanjio? Ima li još ljudi tamo koji se bilo šta pitaju u formulisanju politike stranke? Mislim, šta hoće, ničim izazvani apel Borisa Tadića da stranke koje hoće sa njim u Vladu koriguju svoju politiku: da se, na primer: LDP unazadi u LDF, pa da se pripoji DS-u iz kog je otišao kada je DS jasno prestao da sprovodi politiku koju je personifikovao Zoran Đinđić?
Meni se (iako to nije dobro) ovako više sviđa. Samostalno na izbore, pa da vidimo ko je za kakvu Srbiju. Ovu polu-ludu, neobaveštenu, nasamarenu, od srčanih oboljenja zbog podizanja kredita i dugova do guše obolelu, besnu i razočaranu, umornu i staru, u crnoj žalosti zbog «gubitka» Kosova, prodatu Rusima i zacementiranu Veljinom koncesijom, polupanih prozora u ime demokratije, pokradenu i nesigurnu, Srbiju Koštunice, Nikolića, Ilića, Dinkića i Tadića već imamo. Može samo da bude još gore. Da imamo Srbiju samo Koštunice-Nikolića-Ilića. Uz demokratsku opoziciju Srbije. Tada će verovatno, Boris Tadić želeti da stoji sa iste strane fronta. No, to nije izvesno.
Dok se «evropski orijentisane» stranke svrstavaju u kolone za trku koja im predstoji, mene zanima šta ste vi, kao pojedinci, smislili? Moguća su, verujem, dva scenarija:
11. maj 2008: radikali i DSS uz SPS imaju mogućnost da formiraju većinu i oforme vladu. To i čine.
Kako se ponašate 11. maja uveče? Možete li sebe da zamislite u ovim okolnostima?
11. maj 2008: Evropski orijentisane stranke dobijaju dovoljno veliku podršku građana da formiraju vladu.
Kako se ponašate do 11. maja?
Verujem da je drugi scenario nešto za šta svi navijamo. I za koji ćemo morati sami da se izborimo. Bez Borisa i bez podrške njegove lične stranke. Bez obaziranja na unapred rečeno ne. Mi smo ti koji treba da kažu, ne Boris Tadić. Kako se ponašate da se to ostvari?
Znate, 5 godina je prošlo uzalud. Nismo ni korak bliže boljoj budućnosti. Naprotiv, na korak smo do sunovrata u vremena protiv kojih je izvojevana pobeda 5. oktobra 2000. godine. Neki kažu da smo već tamo. Ja ne verujem da je tako. Verujem da je put za povratak unazad podmazan jako dobro za ovih 5 godina i da lagano hvatamo zalet da se stropoštemo do samog dna. Verujem da se o ovome odlučuje na narednim izborima. I da, verujem da sam u manjini. Ova zemlja je spremna za totalni pad na dno ka kome se kreće od 12. marta 2003. godine.
11. maj je dobra prilika da se to promeni. Pitanje je: kako dopreti do onih koji ne misle tako? Kako dopreti do onih kojima je svejedno zato što su ih tako ubedili? Kako dopreti do onih ljudi koje sam na BAS-u sreo i koje svakodnevno srećemo po ulicama naših gradova? Hoćete li da se uključite u kampanju? Hoće te li da agitujete za svoju stranku? A ko će, ako nećete vi? Mislite li, da je ovo stvarno referendum o našoj budućnosti?