Otkrivanje Indije (3.6)

Ova deca nose ručak svojim očevima, čuvarima i vodičima u rezervatu Nagzira.

Bio je februar, lišće žuto a dani topli, samo za košulju, ali su noći, ukoliko spavate pod šatorom, bile prohladne.  A ja sam kampovao u tikovoj šumi na istoku Maharaštre, u gotovo geografskom srcu Indije. Iznajmili smo vojne šatore postavljene na betonskim platformama okruženim plitkim rovom strmih zidova. „Čemu to,“ pitao sam Nitina i saznao: „Zbog zmija“. Duboko u džungli nalazi se hram posvećen Zmiji – Nag, otuda i ime rezervata, Nagzira. Kako bilo, zima je i zmije hiberniraju. Mada su dani topli...

Nitin se nada prilici da svojim novim čudovištem od teleobjektiva slika tigrove izbliza, a mene naprosto zanima čega sve ima u šumi.

Rano ujutru, zalazimo u džunglu. Pokraj samog puta stoje i radoznalo nas posmatraju divlje svinje. Nešto dalje, belooki mišar nam je okrenuo leđa. Prerano je za pokazivanje.  

Bližimo se zapuštenom bungalovu s prostranom verandom – napuštenoj lovačkoj kući (da sam u prilici da investiram, ovaj bih bungalov obnovio i pretvorio u luksuzni wildlife lodge). Na okolnim čistinama pasu jeleni čitali, jure se i igraju majmuni hanumanovi languri. Ptice behu obične i česte poput crnog dronga, šumskih brbljuša i pupavca.

Put vijuga dalje, između tikovog drveća i guštara bambusa, sve dublje u začaranu Zmijsku šumu. Jednu antilopu nilgaj i nekoliko krupnijih jelena sambara kasnije, otkrivamo ono čemu se nadamo, a ne usuđujemo da izgovorimo. U suvom lišću leži neugledni riđesmeđi pas. Stotinak metara dalje je i ostatak čopora, ukupno 11 životinja. Psi? Pa šta? Ovaj, azijski ili indijski divlji pas nije samo ugrožen, već je i znatno ređi od tigra!

Sunce jedva uspeva da prebaci krošnje, pa im krzno boje rđe isijava svetlošću. Neki još dremaju, drugi zevaju, treći prazne creva...

Kad je o hrani reč, oni su sasvim oportuna fela koja jede sve, od bobica i voća do sambara, pa čak i mladih gaura (a ovi su najveće divlje govedo na planeti). Iako preferiraju šumska staništa, nastanjuju i savane i stepe, kao i razna mozaična staništa, od nizija do planinskih pašnjaka (preko 3000 mnm). Tokom Pleistocena nastanjivali su i Evropu i Severnu Ameriku, deleći prostor sa sabljastim tigrovima. Danas žive rame uz rame s tigrovima, snežnim leopardima, medvedima, itd. Ali, ako preživljaju i u takvom komšiluku, kako to da su ugroženi?

Eh, nisam ljude pominjao. Danas nastanjuju jugoistočnu četvrtinu Azije, deleći taj prostor s polovinom čovečanstva. Drugi uzrok njihove ugroženosti je sasvim očekivano rasparčavanje i uništavanje staništa, ali je prvi, pomalo neočekivano, nestašica lovine.  Prema IUCN, zbog degradacije staništa i izlovljavanja svega jestivog u Indokini, gustine populacija preživara su znatno ispod prirodnih nivoa. The Guardian je nedavno objavio još nepublikovane procene da se područje koje ova vrsta nastanjuje u poslednjih 7 godina, od prethodne procene, smanjilo za skoro 50%.

Samo u južnoj i centralnoj Indiji, gde se nalazim, populacije preživara su zdrave, a brojnost ovih divljih pasa stabilna.  Prema još nepublikovanom ažuriranju crvene liste ugroženih vrsta, smatra se da danas u divljini živi između 949 i 2215 odraslih indijskih divljih pasa, što je za trećinu do polovinu manje od broja preživelih tigrova!

A mi smo parkirani možda 20 metara od najbližeg divljeg psa! Odgovarajuća završnica fantastičnog putovanja (vidite linkove u dnu). No, trenutak je ograničenog trajanja: iza nas su spakovani koferi, pravo odavde žurimo na aerodrom u Nagpuru.

Nitinu je ovo bilo istraživanje terena za wildlife ture za fotografe koje je počeo da nudi. Sledeća je u drugoj polovini avgusta – potraga za himalajskim monalom, fazanom duginih boja u veličanstvenom gorju indijskog Ladaka. Ako ste zainteresovani, još ima slobodnih mesta.

Prethodne etape putovanja:

Postavljanje pozornice (Indija 3.1)

U potrazi za najređom sovom Indije (3.2)

Kokoš, govedo i medved koga nisam video (Indija 3.3)

Tigrica Telija i njene kćerke (Indija 3.4)

I nekoliko utisaka i preporuka: Namaste, ili sve što vam nisam rekao o Indiji (3.5)