Radovan III Radmilovic Neprikosnoveni

Proslo je 30 godina, od kada je jedini pravi car Beograda,  onog grada  kakav je nekada bio i  mi znali da je nas jer smo se uzajamno osecali voleli i cuvali, otisao na neko bolje mesto da vlada i  uveseljava.

Nije mu lose tamo, jer  se ekipa u medjuvremenu popunila velicinama dostojnim njegovog drustva i oni sada Tamo zajedno prave neke nove virtuozne predstave sa doskocicama o ovom Ovde, koje na zalost niko sem njih ne moze da cuje i malo reciklira nakupljenu teskobu-Jer to je bio njegov najveci zadatak, koji je svojim neverovatnim vrcavim talentom ispunjavao do savrsenstva, da opusti, olabavi nakupljeni pritisak i muke. I  da smrknuta lica pretvara u ozarena, razvucenih usana u smesak sa caklecim ocima, pomalo stisnutim od malopredjasnjeg zacenjivanja.

U cast njemu, nikada zaboravljenom, uvek prisutnom cuvaru, ponovicu tekst koji sam postavila pre par godina.

Hvala mu na svemu!

 Radovan je nekada u Beogradau bio neprikosnoveni car!

Jer Onda je bilo neko drugo vreme i ljudi su medju sobom bili povezani onom finom, nevidljivom niti prepoznavanja pravih stvari i tako neprimetno nanizani izmeshali svoje energije, formirajuci talas bezrezrvnog odushevljenja.

Radovan je, neznajuci da je na tronu, vladao u svom malom, ali sasvim dovoljnom carstvu, uvak dupke punom pozorishtu Ateljeu 212, svojim privrzenim podanicima u publici, koji su ovacijama odobravali svaki njegov pokret i rech.

U toj, skoro opipljivoj igri dodira emocija sa scene i iz gledalishta, podjednako su uzivali i jedni i drugi. I taj isprepletani zagrljaj trajao je josh dugo posle rastanka. Tolika je to snaga bila, a da se stvarno nisu ni takli.

Isto beskrajno obozavanje i pripadnost se u svakoj izvedbi ovog legendarnog komada, pokazivala i od strane nosioca ostalih uloga, u fascinantnoj podeli-Tashko Nachic, Mira Banjac, Milutin Butkovic, Maja Chuchkovic,...Eeeee, al to je bilo Onda! 

Radovan je vladao u liku obichnog choveka, sa svim mogucim manama, koje je virtuozno ismevao i tako bivao josh blizi i drazi. Lomio je krutu stvarnost u mekane osmehe rasterecenja. Suochivshi podanike sa iskrivljenim, nakaradnim, a tako stvarnim funkcionisanjem drushtva kroz sebe samog, postao je neophodni tumach kojeg su sledili.

Jer on je umecem madjionichara provlachio aktuelnosti kroz zadate scene, menjajuci ih iz vecheri u veche u neshto sasvim novo, dajuci im, kroz svoje improvizovane replike zavrshnu ocenu. A publika je bez daha, uvek u rastucem naponu, chekala kroz uvertiru njegove udarce onome shto ih muchi.

Radovan se nije gledao jedanput, kao neke druge predstave-ne, on se kultno konzumiraao potrebom ovisnika, pazeci da razmaci ne budu preveliki, kako bi se ostalo u kondiciji, ili nedaj Boze propustilo neshto nenadoknadivo.

Jer Onda su Dushanka Kalanj, Danka Novovic,... mnogo pismenije i uz odlichnu dikciju chitale vesti i pominjale neke politichare, ali nikoga to nije zanimalo-bar da ga ja znam. Nama je bilo vazno shta o nechemu misli Radovan u svojim, u trenu preformulisanim kreacijama, koje je posle ceo grad koristio kao repere u razgovoru.

I desi se tako jednom, vratim se ja iznenada s mora neshto ranije, javim se ekipi, gde cemo, shta cemo- a oni imali karte za Radovana- izmuvao Toza s bombolnjerom kod smrknute tetka Dare na blagajni, one s hladnom trajnom i naocharima, koja te nikad ni ne pogleda, samo prevrce neshto po stolu- i nisu kupili za mene, al da dodjem, pa da izmolimo nekog na vratima. I naravno ja dodjem, al neka nenormalna guzva bila, vishe no obichno, osoblje nervozno i nishta od prolaza. Ostanem ja ispred, kao desice se neshto, vec se dogovaramo dok oni ulaze, gde da se posle nadjemo, kad neki baja izvisio za dejt i samo mi besno dade kartu, nije hteo ni da platim, odmahnu rukom i nestade i ja normalno, shvatim da me ovaj gore pogledao i uguram se na brzinu.

I odmah je bilo jasno da se neshto neobichno deshava. Na sceni se svi cerekaju sve vreme. Teche predstava, al samo Radovan govori. Vidi se da ni njemu nije jasno, al skroz je u elementu i vlada , kao i obichno. Rumenka i da hoce, ne moze nishta da izusti od smeha koji je obuzme posle svake njegove nove serije bravura, te u jednom momentu on govori i njen deo, kako bi podupro ono shto je naumio da nastavi. Opshti haos i odushevljenje.

Kad u jednom momentu udje tetkica u plavom mantilu- kako je to bilo Onda uobichajeno, i nosi ogroman posluzavnik sa kafama. Radovan stade, samo za trenutak zbunjen i bash kada je hteo da nastavi, Katica pridje do ivice bine i kaze publici- Nashem tati je danas rodjendan!

To shto je posle usledilo je bila chista ljubav!

Cela publika na nogama vrishti, frenetichno tapshe, glumci grle i ljube potpuno zabezeknutog vladara, koji pokushava da zaustavi suze i samo koluta onim ochima. Onda tetkica unese tortu, koja se delila svima. Cika ne prestaje i polako se zgushnjava u stajace ovacije.

I kada se na jedvite jade sve dovelo pod kontrolu, shta je onda Radovan sve izvodio, to se ne da preprichati rechima, jer za to trebaja vishe chula i barem malo esencije onog svega shto se Onda disalo.

Jer sada je sve drugachije, pa i vladari.

Tekst pesme, Oj, Nevene, napisao je Zoran, the Car!