Između imperatora i mrtvih pesnika ili: škola odgađa život

У недавно објављеном блогу Императорски клуб колегиница Славица Јурић води бритку полемику са утуљеним образовним системом у нас и друштвеним неподопштинама за које не знамо да ли су узрок или последица неартикулисаних образовно-васпитних циљева и исхода. Од лутања до лутања, у потрази за сопственом суштином, па и формом – образовни систем истовремено јесте и жртва и џелат, и субјект који ограничава и објект који је ограничен. Школа као институција несумњиво дезавуише образовање, а образовање очигледно превазилази уске оквире институције. Биће да су школа и образовање два противречна појма, што није ништа ново и није наш изум. У тим противречностима губимо се и ми наставници, а камоли ученици. Читајући горепоменути блог, који је инспирисан Хофмановим филмом Клуб имератора, стекао сам утисак да све више подсећамо на ученике који свашта знају, а ништа не разумеју (или: неће да разумеју, не желе, не могу, или пак намерно погрешно разумеју како би навели воду на своју воденицу). Не бих желео да овај мој блог буде утук на утук, али не могу гарантовати и да неће бити. Не бих желео да полемишем са имплицитним и експлицитним ставовима ауторке која вешто нуди алтернативу између добра и зла, занемарујући постојање нијанси; пренебрегнувши узрок и последице, већ бих желео да поставим нека питања која су реторичке природе:

1. Ко је омогућио младом Сеџвику да заврши престижну школу и буде високопозициониран у друштву? Ко је охрабрио његову амбицију без покрића, вољу без морала?

2.   Ко је прећутао Сеџвикову превару на такмичењу, а касније и његову бубу у уху?  

3. Какава је то школа која нас учи да будемо далеко једни од других и да се такмичимо?

4. Какав је то наставник који и после двадесет и кусур година започиње своје предавање на исти начин? (Може предавање бити и маестрално, али не заборавимо: то нису иста деца, то није исто време. Дакле, све се мења, само наставници и методе остају исти. Како онда можемо говорити о преиспитивању?!)

5. У чему је сличност између престижне школе која своје ученике спрема за најелитније америчке универзитете и нашег образовног система? (Прилично натегнута паралела ауторке је најпроблематичнија.)

Уважени професор Светомир Бојанин једном приликом рече: наша школа одгађа живот (ту можда почиње и завршава се једина сличност између наше школе и престижне америчке традиционалне школе.) Ауторка у блогу покушава да свим могућим средствима одбрани традиционални модел школовања у Србији; анализа филма је само потка, аргумент више да се извргну руглу покушаји методичара, психолога, педагога и наставника да савременим методама (које, без полемике, нису неприкосновене) приближе школу животу, и да ублаже јаз који се јавио између образовања и школе. Можда је понајбоље тај традиционални модел школовања и школе која се замерила животу осликао Радоје Домановић у сатири Гласам за слепца:

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

Мото филма да крај зависи од самог почетка је и суштински неодржив: није свима сваки почетак исти, неће бити ни крај. Нису ни сва деца иста. Па није школа, да парафразирам Нушића, калуп у који се дете као прокисло тесто метне; у ствари – школа можда и јесте, али образовање не би требало да буде.

Иако се и у филму често инсистира, а и ауторка наглашава позивајући се на античке мудраце, да природа човека усмерава његов карактер, судбину – занемарила се баш та природа (по мом мишљењу и сувише детерминистички став, јер не оставља довољно простора за промену, али да занемаримо).

На самом почетку филма један од ученика претрчава преко парка, не приметивши да га наставник посматра. Ученик не корача поплочаном стазом, већ гази траву. Наставник га опомиње; наравно, ученик се извињава уз опаску да није добро то што је урадио, није добро за траву. Е, неће бити – није добро за њега, јер треба да корача већ утврђеним стазама, којима су корачали многи успешни и виђени људи, исправља га наставник и ремети читав један логички процес. Нема избора, а ни простора да упознајемо себе и стварамо своје јаство. Да изумимо себе, рече Фуко. Овакве школе ће пре да избезуме ученике, него што ће им омогућити да себе изуме. Али ауторка и за овај, додуше поетизован, иступ наставника има разумевања, па каже: корачају својим кораком. Човечанство осуђено на протезу, како је то поражавајуће.

Дакле, сусрећемо се са парадоксом модерног човека који истоврено жели и неограничену срећу и припадност – клубу импертора; човеком, учеником, који не трага за срећом, јер су је други место њега пронашли, и чија суштина не може да се изрази, нити да успостави контакт са суштином других, јер се неко уместо ње изражава. Излишно је ма какво мозгање и смислена прича о томе шта си био и шта ћеш постати, ти си ту да поштујеш правила и бићеш вољен и прихваћен све док правила не прекршиш. Остало се школе не тиче! Право образовање је забрањено, и ауторка горенаведеног текста, уз све дужно поштовање, даје свој глас забрањеном образовању дајући себи право да изједначи смислени и морални живот – а не морају обавезно бити синоними.

Да не дуљим, ситни су сати, неко мудрији од мене рече да би Декларацији о људским правима додао и следеће право: Право на самосталну одлуку шта животу даје смисао и вредност, и могућност остварења тога у пракси без патерналистичког спутавања. Бојим се да је читав васпитно-образовни процес сметнуо са ума живот, смисао и вредност… Поред свих правила и табли које висе на зидовима учионицa треба уклесати и ово право, животније је од многих.

Не можемо се позивати на Сократа, а инсистирати да свака књига буде у равни са другом, није Сократ марио за линије и праве, ходао је кривудавим стазама, а не већ утврђеним; кварио је омладину, и не знајући да то чини.

И ако треба да кажем стани часу, трај, да се изјасним, мој глас иде професору Китингу, а не  професору Хандерту, јер док живимо, памтимо оне парашколске наставнике који су оставили утисак на нас, а били мимо школе, неки чудаци, овакви или онакви…

Живели песници (чак и мртви) који су и императоре учинили бесмртним!

П. С. Школа је ужа од живота. Ако живот пробамо да угурамо у школу, шта ћемо оштетити?