Šta se ovim tačno postiže i po koju cenu?
August 1995. Vrućina paklena. Moj ex i ja trudna, pokupili iz kuće ono malo što smo imali, a tad zaista nismo imali mnogo, ostavili No 1 kod komšija, i krenuli ka autoputu da bar vodu i kafu odnesemo tim nesretnim ljudima i z Krajne. Saznali smo da dolaze privatnim kanalima, od drugarice koja se taj dan vraćala iz Zvornika pa ih videla iz autobusa. Ne od države i njenih medija, ne. Oni izgubljeni, u neverici gledaju zašto im uopšte prilazimo, ko smo, šta su namere. Nekako u one bedne termose i kafu, kao jedini povod, i ne veruju. Kako im zameriti. Baka koja kuka, koja sebe kune, što se toliko uplašila da je požurila i nije stoku iz štale bar odvezala da bude slobodna, ako već nije mogla da je povede, nju nikad zaboraviti neću. Taj sistem vrednosti i prioriteta.
Susretala sam se sa nekima od njih posle tokom rada na projektu Hoću kući, HOLJPS, jednog od najlepših poslova koje sam ikad radila. Neki su bili triple flights što se kaže, Benkovac Knin prvo, pa Knin--ne centralana Srbija--već Kosovo naravno, ili Vojvodina. Za to su služili državi. A zašta je njima ta i takva država poslužila to ono znaju. Kako su se i na koji način prema njima ophodili stari zemljaci u novoj državi, koji su se dokopali enormne kinte izazivajući krize i ratove koji su doveli i do njihove izbegličke sudbine, ili etnički sunarodnici u Srbiji, ili popovi što su im nevažeće izvode iz matičnih knjiga za velike pare izdavali, to oni znaju. Nadam se.
Gledala sam izbliza, po prirodi posla, i manipulacije države kada je mogućnost glasanja na izborima u Bosni bila otovrena za izbeglice odatle. Gledala sam i njih sluđene sa dilemom, da li da slušaju svoj razum i da gledaju kako svoj život da pomere napred i vrate se odakle su došli, ili da slušaju novu državu i budu marionete sistemske borbe Srbije da umanji šanse za demokratizaciju i stabilizaciju Bosne, ne shvatajući šta dobijaju a šta gube.
Slušala sam mesecima sudbine izbeglih Srba iz Bosne i Hrvatske i dok sam radila u UNHCR na repatrijaciji u treće zemlje. Naslušala se toliko toga iz prve ruke, zahvaljujući UNHCR a ne mojoj državi i njenom aparatu da nam to kaže na pravi način i u pravom kontekstu.
I sad, deset godina kasnije, listam na netu novine, patriotske novine, tabloide, i vrlo malo ili ništa nema o tome da je danas 4 godine od paljenja srpskih crkava i masovnog nasilja na Kosovu. Mogu da se kladim, da će ako i bude emitovan neki prilog, materijal biti “pozajmljen” ili “dobijen” whatever od malog broja pojedinaca koji su stvar pratili, a zbog svoje posvećenosti koju su ugušili netaktičnost, umor, frustracije i drugo, uspeli da se izoluju ili da nemaju komunikaciju ni saradnju ni sa jednom, ni sa drugom Srbijom. Šteta, a donekle i sramota svih nas. U svakom slučaju velika odgovornost. Ne samo prema Srbima sa Kosova, već prema našoj javnoj posvećenosti borbi za univerzalna ljudska prava i njihovo poštovanje u Srbiji i svetu. Jer nasilja nekažnjenog, ili vrlo sporo i nedovljno kažnjenog, jeste bilo. Vandalizma neprimerenog 21 veku jeste bilo.
Šta nam opšte govori činjenica da država Srbija nema svoju arhivu, svoju dokumentaciju? Setite se samo priča o albanskim liderima sa Kosova. Te su ovo, te su ono, gde je ijedan uspešno plasiran predmet? Da se razumemo, ja verujem i imam neka znanja da su neki od njih visoko kompromitovani, kao što verujem i znam da ih MZ drži na površini upravo zahvaljujući kombinaciji da imaju nad njima neki uticaj zbog tog saznanja, ali i zato što oni takvi kakvi jesu, ipak imaju ogroman politički uticaj na Kosovu, što se vidi na izborima. To Kosovo, u stvari, čini mnogo sličnijim Srbiji nego što i jedna i druga strana vole da priznaju. Jer gadan je osnov te sličnosti. Vrlo.
I sve se ponavlja. Odbrana Kosova na najnoviji način, tako što ćemo sprečiti njegov ulazak u međunarodne institucije, u stvari je otežavanje načina da srpske žrtve sa i na Kosovu, i njihove porodice, dođu do svoje pravde, takođe. Jer em što sebe izolujemo, mi izolujemo i Kosovo od mreže međunarodnih organizacija koje mogu biti nadležne za evetulana nova kršenja ljudskih prava i presude za kršenja počinjenih. Busači u grudi, oni koji ostaju na valsti inflatornom retorikom “pogroma, genocida…” nisu prstom mrdnuli da MZ pitaju zašto i kako to da kosovsko sudstvo nema mehanizme da sporovi isteraju do Strazbura. A i Legija je shvatio. Ulaženje u sudove, ometanje rada Euleksa je, naravno, deo te iste politike. Nećemo ni na koji način dozvoliti stabilizaciju situacije i institucionalziaciju sprovođenja pravde, ali ćemo nastaviti da kukamo da pravde nema, i to će biti ključni argument.
Sami su kosovski Srbi mnogo doprineli teškoj situaciji u kojoj se oni, a i mi svi, nalazimo. No, to ni na koji način ne sprečava, ili ne bi smelo da bude razlog, da se na činjenicu da problem zaštite kolektivnih ljudskih prava na Kosovu postoji, ne reaguje na adekvatan način. Država je tu mnogo jasnija, boli je uvo, zloupotrebljava ih da bi ostvarila nerealne ciljeve i kažnjavala međunardnu zajednicu kažnjavajući sve nas. Kao što je boli uvo i za kolektivna prava i individualan prava ostatka njenih građana u Srbiji do Kosova.
A građanska Srbija? Može li ona više? Morala bi, čini mi se. Vulgarizacija i instrumetalizacija problema od strane države, agresivnost žrtava, manipulacije i drugo, nisu argumenti za nas da ne reagujemo intenzivnije. To što Srbija godinama podriva i rad Tribunala, zarad zataškavanja istine o svojoj ulozi, a na štetu žrtava, ne treba da bude razlog da se mi ne pitamo zašto i kako je došlo do onoga što nam sad Karla nagoveštava, i da li se pravda može još nekako isterati na videlo. To što su Ameri u Iraku i Putin u Rusiji opasno ugrozili jedan nadasve progresivan princip koji je devedesetih dobio vetar u jedra, nije razlog da odustanemo. Princip supremacije zastite ljudskih prava nad teritorijalnim integritetom i mogucnost gubljenja suvereniteta zbog nesprovodjenja toga je upravo ono zasto ja, npr, mislim da Kosovo ima pravo na nezavisnost, a ne istorija, proces raspada ex YU i drugo, tipa biće nam lakše i brže do EU. Ne kazem da je to "metod" da se Kosovo vrati, ne, mada me ne bi iznenadilo da se licemerni Koštunica i te ideje lati, već ga spominjem kao nešto čije utemljenje i sprovođenje u praksi u međunarodnoj zajednici i od strane međunarodne zajednice i od nas koji u njega verujemo zavisi. Meni se čini da su kolektivna prava Srba na Kosovu, trenutno, ugrožena sa četri strane, i da su kategorijama kolektivne ugroženosti, trenutno goruća u regionu.
1. Zato što su genralno institucije na Kosovu slabe, a MZ nema baš jasan konsenzus šta i kako dalje. Kad ovo tvrdim, naravno, imam u vidu gde je i na šta je-- skoro na ništa---UNMIK došao 1999 i mogu da razumem razmere problema i izazova uspostavljanja administracije i uprave.
3. Zato što sami Srbi sa Kosova komplikuju ili rapidno pogoršavaju situaciju.
4. Zato što “ostatak” Srbije do Kosova o tome, takođe, ćuti ili ne reaguje adekvatno. Zato što brkamo nacionalizam sa etničkom solidarnošću, koja sama po sebi, nije ništa loše, ako su etnička prava ugrožena.
Eto i Karla je priznala neke stvari, možemo i mi, nešto glasnije nego do sad. Postoji Batajnica, al postoje i oni nesretnici što ih Simo Spasić i država dodatno mrcvare. I sami izmrcvareni toliko.
Šta mi, drugi, možemo da učinimo za njih? I kako? Ja ne vidim drugog načina do uzimanja stvari u svoje ruke. NGO--građanske ruke. Pritiska na državu, pritiska na međunarodnu zajednicu, igranja na loptu deklarativne spremnosti kosovskoih lidera da stvar popravljaju i otvaranja šireg unutar-druđtvenog dijaloga u Srbiji. Nisam, priznajem, preterani optimista, imajući u vidu odnos prema Topčideru i drugim toponimima stradanja vojnika na redovnom služenju vojnog roka u tkz mirnodopskim uslovima npr, zato što smo nekako suviše zagledani u sebe i ugroženost naših prava od strane države. Opravdano, ali uskogrudo. A opet, ne vidim drugi način.
A u suprotnom? U slučaju naše ravnodušnosti ili predaje usled nedostatka resursa ili loše raspoređenenih resursa? Hoćemo li onda i mi postati-doprineti sociološko-kulturološkom fenomenu većinske Srbije-ravnodušnosti prema nekažnjavanju zločina?