Letovanje u Kabulu

Gošća autorka: Zilikaka

Letovanje u Kabulu? Pa, dobro, nije baš,  odnosno,  daleko je od toga, ali  malo ko mi je verovao.

Otuda i ovaj blog.

Elem, godinama već sa porodicom letujem u Tunisu.

U tu zemlju smo se zaljubili na prvi pogled, pre svega zbog klime. Bilo je to vrlo prijatno iznenađenje. Taman je onako kako treba, po ukusu nekog ko jednom godišnje sebi priušti desetak dana na moru i znači mu da svaki od tih dana iskoristi za što više vremena u vodi, a opet, pre svega zbog hroničnih problema sa sinusima, ne mora noću da uključuje klimu da bi normalno spavao.

No, ovog bloga svakako ne bi bilo da se u junu nije desio onaj masakr na plaži a da smo mi, posle mnogo razmišljanja i raspitivanja,  uprkos svemu odlučili da ne menjamo destinaciju.

Nismo se pokajali ni jednog trenutka, i nekako mislim da bi možda nekom bilo interesantno da, posle niza bombastičnih novinskih članaka, čuje i utiske iz prve ruke nekog ko nema potrebe za senzacijama.

Pošto nemam nameru nikom da pravim reklamu, blog nije o  hotelima, ponudama, mestima koja treba obići, jer, em nemam nikakvog  tala, em to može da se svuda pronađe, već isključivo lično viđenje iz ugla jednog prosečnog turiste.

Bilo je to poslednjih dana jula.

Poleteli smo redovnom linijom za Tunis, (glavni grad), nas desetak turista i ostatak do oko pola popunjenosti aviona , uglavnom tamošnji živalj, verovatno svojim poslovima.

Redovni letovi u sezoni su dva puta nedeljno, a poređenja radi, prethodnih godina je, pored većine mesta u na tom redovnom letu, bio organizovan najmanje još jedan, a često i dva čartera.

Znači, broj naših je bio bar 20-30 puta manji nego inače.

Na samom aerodromu nismo ništa neobično primetili, jedino što nam je rečeno da se po proceduri javljamo policiji da se vidi da li će nam dodeliti pratnju, pa može da se desi da njih moramo da čekamo. Srećom, odlučili su da ne dodele.

Na ulazu u hotel opet neobičnost . Rekoh već da pišem iz ugla nekog ko godinama tamo odlazi, i manje -više dobro poznaje šta se smatra normalnim.

Dočekala su nas dvojica na samim vratima, od toga jedan sa ručnim deterktorom metala, a pored, sa trane je stajao i jedan sa dugom cevkom. Nama nisu vršili nikakvu proveru, ali svih narednih dana, pošto se naglo povećao procenat turista iz arapskih zemalja (uglavnom Alžir), ljudi su uredno pregledali svaki komad prtljaga i svakog ko je u hotel ulazio.

Dobro, možda bi to nekom smetalo, ali ja sam to videla kao otrežnjenje i jedini pravi način da se prilagodi situaciji.

Uzgred, u Egiptu je to isto, uključujući obično dvojicu sa dugim cevima i one detektore kroz koje se prolazi pre ulaza, uobičajena slika već mnogo godina, pa malo ko to vidi kao problem.

Hotel je, naravno, bio vrlo praznjikav. Pred vikend su počeli silno da dolaze iz komšiluka, što opet jeste neobično, ali kad sa jedne strane imaš prazan hotel a sa druge mogućnost da ti neko ipak dođe, pa makar i na nekoliko dana, naravno da gledaš da popuniš što više mesta. Znači, ove godine su u hotelu u velikoj meri dominirali Alžirci, što je još jedna velika promena.

Uzgred, Tunižani ih baš mnogo ne vole, smatraju ih čak bahatim i nevaspitanim, ali od nečeg mora da se živi.

Upravo to da se iz sezone mora izvući bar nešto je lebdelo svuda u vazduhu.

Meni su Tunižani inače vrlo simpatični kao narod. Ako bih morala da ih generalno kratko opišem, bilo bi to brbljivi veseljaci.

Neverovatno je koliko se tamo ne oseća neka prigušena agresija, koja moža da pukne za svaku glupost, a koja je nekako kod nas uglavnom prisutna. Hajde što to karakteriše bogata zemlje, al eto, očigledno nije samo do para. Tokom svih ovih godina se ne sećam da nam je neko uputio grubu reč, neprijatan pogled, bilo šta slično . Pri tome naravno ne mislim na osoblje i one koji po prirodi stvari treba da budu ljubazni, nego na običan svet koji nije u prilici da nešto od nas zaradi. Čak se neretko dešavalo da se upustimo u razgovor sa njima o svemu i svačemu. Tada shvatiš da su u proseku obrazovaniji od nas, ali da je nezaposlenost ogromna, te se radi bilo šta i bilo koliko ne bi li se nekako preživelo. 

No, da se vratim na ovogodišnje utiske.

Već nakod dan-dva smo shvatili da u hotelu, pored onih očiglednih na vratima, ima i čika koji su manje očigledni, ali uvek prisutni. Ti drugi su čak imali skoro pa ko koga od nas duži. Dobro, nije baš, ali bar jedan je bio stalno prisutan na delu plaže gde smo mi dolazili, i nekako su nam se vremena dolazaka i odlazaka čudno poklapala.

Ljudi su bili krajnje nemametljivi, obučeni kao i svi drugi, čak  normalno ulazili u vodu (opet za čudo uvek kad i mi), ali kad si danima dokon i jedini ti je posao da zveraš okolo, ne možeš da ih ne primetiš.

Pošto je u našoj grupi bila i jedna žena koja je došla sama sa ćerkom  od 11-12 godina, na nju su posebno obraćali pažnju, te smo se mi zezali da S. ima stalno dežurne lične čuvare.

Pokazalo se da je to baš tako kad je jednog popodneva jedan od njih, procenivniši da su talasi dovoljno veliki a dete dovoljno nevešto da samo upravlja  kajakom, sam prišao, izvukao dete i poljubio u kosu, a njoj objasnio da nije vreme za takve sportove. I udaljio se bez reči.

Čak, pričala je S., kad bi ona primetivši da je prate, pogledala nekog od njih, trenutno dežurnog, on bi momentalno spuštao pogled i okretao glavu, da njegovo prisustvo ne bi bilo pogrešno protumačeno.

Dakle, ti ljudi su pored plaže, bili prisutni i na bazenu i u holu.

Pošto mi rano ustajemo, zaticali smo ih pri prvoj jutarnjoj kafi, i ostavljali u holu nakon odlaska na spavanje. Kažem, ništa nametljivo, bez ikakvog pokušaja kontakta, ali uvek tu.

Novina je i to što su na ulazima u lokalnu medinu  (dobro, ta i nije  baš originalna, al hajde), opet sve kontrolisali detektorima metala, i tražili da pogledaju šta nosiš u torbi. To je važilo za sve, ali je nastup bio jako kulturan, te meni ne da nije smetalo, nego sam i to shvatala kao prilagođavanje neminovnosti, a u opštem interesu. Isto nam se desilo na ulazu u jednu od većih trgovina, i to je uglavnom sve.

Dakle, mi smo kao i svake godine, proveli lepih deset dana.

Pošto nekako najviše volimo Hamamet, i ove godine smo proveli tamo jedno veče, bauljali onim ulicama gde je vreme stalo i blejali  u jednoj od lokalnih kafana unutar zidina, zajedno sa njihovim življem. Ukusi su različiti, al nama to puni baterije.

Naravno, opet ni jednog trenutka nismo osteili bilo kakav negativan naboj, a vala, lepo smo se zajedno sa njima posle provlačili kroz gomilu na lokalnom šetalištu.

Uzgred, tri pića i velika flaša vode u zidinama stagog grada, na platformi sa pogledom na more,u autentičnoj lokalnoj atmosferi, su koštala čitava 4  evra.

Naravno, da li zato što ih stvarno simpatišemo i volimo da dođemo, ili što je to stvarno tako, ali ni jednog sekunda se nismo osetili i najmanje nesigurno. I u samom Hamametu je bilo primetno više što usputnih policijskih patrola, što policije koja je među pešacima, ali su samo bili tu i pratili situaciju. 

Prilikom povratka, opet novina. U aerodromsku zgradu ne može da uđe niko dok mu se ne skenira sve  što nosi, a pri tome i sam prolazi kroz detektore metala. Dakle ista procedura kao za ukrcavanje, pa taman nekog samo pratio na let. Jeste da to usporava ulazak u zgradu ali se meni lično svidelo da vidim.

I evo, još malo pa gotovo.

Rekoh već da mi je generalni utisak njihov očaj.

Desetinama hiljada  je ova sezona bila prilika da zarade neki dinar od kojeg će jesti do naredne. Naravno da se po hotelima smanjio broj osoblja, ali nisu ništa bolje prošli i oni silni prodavci svega i svačega, bilo po prodavnicama, bilo po plaži, kao ni ponuđači svih mogućih, vidova  zabave, od kočija i ringišpila, preko kamila, do  svih organizatora izleta raznim prevoznim sredstvima.

Onaj teroristički napad ih je skupo koštao, potpuno otreznio i naterao da bar neke od službi zaborave onu njihovu karakterističnu ležernost i počnu da se ponašaju spram okolnosti.

Suviše sam neobaveštena da bih cenila razvoj situacije u regionu narednih godina, al nešto mi se čini da će tamo još dugo morati da bude ovako, ili će potpuno izgubiti prihode od turizma.

To opet vodi u još veću nezaposlenost i siromaštvo, što je pa odlično tlo za širenje fundamentalizma.

Ja im iskreno želim da ostanu ono što jesu, i da se viđamo i narednih godina.

P.S. Naslov je potekao od reakcija prijatelja i poznanika kojima sam na pitanje: „Nećeš valjda i ove godine tamo?“ odgovarala da naravno hoću.

Pošteno rečeno, nisam ni ja do kraja baš bila sigurna  da hoću,  al je prijalo gledati njihove reakcije.