Диспропорције су увек зајебане. Најраширеније су можда оне између жеља и могућности:
• желиш да скочиш и закуцаш али ниси у могућности ни да устанеш из фотеље;
• желиш на море али немаш пара ни за бус до Аде...
Али и диспропорције између могућности знају да саплићу.
Рецимо да знаш како да се докопаш нечег али не знаш шта би после с тим.
На пример знаш како да преузмеш државу. Потпуно си овладао техникама манипулације информацијама, медији су твоја играчка, развио си изузетно ефикасну машину за теренски рад, уме да буде и насилна јер и страх је емоција која покреће и усмерава, у сваком тренутку можеш да почистиш гласачке кутије и обезбедиш нову апсолутну већину у парламенту али... шта с тим?
Шта с тим, шта с државоом кад је једном узмеш? То ти измиче. Државе нису предизборне кампање, државе траже стабилност, систем, ред, предвидивост. Државе траже људе уклопљене у тим, не празне ликове без мишљење и става, биране по неспособности да угрозе позицију, да замене. Држави не доприносе људи без знања, који зуре са малих екрана, на свако питање одговарају увређеношћу и бахатошћу. Државе траже смех, не сузе. Државе захтевају решења. Брига државе за кривице претходних: сад си ту, води ме! Државе теже будућности, њих прошлост укопава у блато промашене садашњости.
О да, диспропорције су увек зајебане.