Све оно што сам затекао или се појавило у време док сам још увек пречесто грешио у разликовању нокшира од остатка света било је у дечјем реду ствари смештано у фиоку "ово је одувек било ту и тако".
У витрини у ћошку, изнад фиоке са дугмадима (не-не!), налазиле су се стаклене преграде са финим чашама и шољама (не-не!), а изнад њих је била тајанствена фиока са четвртастим украсним кључем (наравно, не!). Поврх свега, безбедно ван мог домашаја, налазио се радио, савршено уклопљен, и по текстури свог дрвеног кућишта и по габариту, у отвор у витрини.
У овај "одувек ту и тако" савршено уклопљен дечачки свет је спадао и Архитектонски факултет на који је већ тада ишла моја најстарија сестра и поред којег је с једне стране била дечја библиотека, а с друге послатичарница и биоскоп. Преко булевара, па мало дубље, до Јеврејске општине, налазила се моја школа, а на самом булевару, ближе стану, сала за концерте, представе, опере, балет, и сличне догађаје, прозаично и прецизно названа Универзална сала.
Кад би се неко ко је могао да га досегне досетио да укључи радио, испрва би се само осветлила скала која је показивала Луксембург, Рим, Ријеку, Ниш, и све остале градове на свету, а затим би се, тек кад се угреју лампе, из јединог звучника просуо веома топао и помало шуштав звук. Неко од троје мојих старијих браће и сестара је у некој прилици био прејако заврнуо дугме за бирање станица и нит која је повезивала дугме са иглом на скали и са подешивачем фреквенција унутар радија је била покидана. Тако је игла заувек остала на Стокхолму, радио је неко отворио и ручно заувек подесио на Први програм Радио Скопља, а дугме сте могли окретати колико вам је воља. Дакле, тај радио програм је одувек био са мном, ту и тако.
Универзална сала, у мом тадашњем поимању света подједнако стара као и египатске пирамиде, била је у стварности мој вршњак, а само две године млађи од нас, а у мојој глави савременик цара Константина, био је Скопски фестивал забавне музике који се одржавао у њој.
Због незгоде с бирачем станица, био сам осуђен на музику на једном једином радио програму, а и тај један сам углавном игнорисао. Осим слушања дечје емисије "Добро утро, драги другарчиња" у 7 ујутру пре школе, и још понеке радио драме за децу, на звуке с радија нисам обраћао никакву пажњу. Уредници су водили стриктну музичку политику и вртело се много озбиљне музике, фолклора (правог) и, у недостатку бољег израза, назовимо је "фестивалске музике", музике са фестивала или налик њој.
Иако сам често пролазио близу сале, чак се и играо понекад на великим шестоугаоним плочама испред улаза, ретко сам у њу залазио -- свашта се дешавало у њој и, мање-више, ништа од тога ме није занимало, укључујући ту свакако и Скопски фестивал.
Читава историја фестивала, у том свом првом издању, чини ми се од 1968. до 1979, стала је негде приближно између мог рођења и завршетка основне школе. Фестивал као фестивал, сваке године у истој сали, сваког дана и часа на истој оној станици на радију, чему и обраћати посебну пажњу, обична и свакодневна ствар, одувек ту и тако. Вероватно сам тог дана кад је, испоставиће се, на последњем од тих фестивала Сашка Петковска певала "Чао, адио" (да, баш тако), а тадашња девојка и будућа супруга мог брата певала пратеће вокале, прошао поред сале на путу ка оној посластичарници или биоскопу. И исто онако како нисам приметио да је фестивал некад почео, тад нисам приметио ни да је нестао.
А ипак, кад је пре неки дан Њања налетела на "Чија си?" и пустила је, схватио сам да знам и ишчекујем сваки следећи звук, да је та музика са заглављене радио станице била уз мене, одувек ту и тако, док сам писао домаће задатке, док сам лепио сличице у албуме или кришом отварао фиоку са четвртастим украсним кључем, и да је та позадинска музика мог одрастања у међувремену некако постала и музика која ми је необично драга. Не сумњам да је део тога нежно сећање на "савршено уклопљене" дане детињства, заглављено, попут оне станице, на згодном месту, али мислим да је нешто и до те музике великих оркестара и киптећих аранжмана, беспрекорно осмишљене, певане и урађене.
Испоставило се да сам је ипак чуо.
.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Следе линкови (надам се видљиво означени) на неколико репрезентативних песама уз коментаре. Навео сам композиторе, текстописце, и аранжере, тим редом, уколико сам их знао. Прихватам радо (веома радо!) исправке и допуне.
* * *
1 Зоран Ѓеоргиев -- Еден бакнеж (Опатија 1962, Петар Пешев - Христо Крстевски - Драган Ѓаконовски Шпато)
Формално говорећи, ова песма, победник Опатијског фестивала 1962, не припада ту сасвим, али је постављена као пример претече скопске школе фестивалске музике. Шпато је био заљубљеник и познавалац биг-бенд музике и то се одлично чује. У изведби Нине Спирове песма је коришћена у филму "Сенке" (Милчо Манчевски, 2007).
* * *
2 Нина Спирова -- Молчи, молчи (1968, Димитар Масевски - Ѓоко Ѓеоргиев - Славе Димитров)
Ова песма, чини ми се, није са фестивала, али је из године кад је фестивал почео. У сваком случају нисам могао да изоставим Нину ни композитора Масевског, јер то је музика о којој говорим.
* * *
3 Диме Попоски -- Планино моја рудино (Скопски фестивал 1968, Јане Коџабашија - ? - ?)
Веома оригинално и умешно коришћење фолклорних ритмова и мотива.
И да додам личну ноту (сва сећања на музику, а и уопште, на крају су некаква лична нота) -- познавао сам се површно са Николом Коџабашијом, Јанетовим сином и данас такође композитором, попили смо пар пива ту и тамо по граду са дугогодишњом заједничком пријатељицом, пијанистицом Хајди Елзесер.
* * *
4 Јосипа Лисац -- Довидување (Скопски фестивал 1969, Александар Џамбазов - ?- ?)
Ово је доцнија изведба Јосипе Лисац, на самом фестивалу је песму отпевала Елда Вилер. Обе девојке певају савршено, али ме је Јосипин глас одувек зачаравао.
* * *
5 Славе Димитров -- Чија си? (Скопски фестивал 1971, Славе Димитров - ? - ?)
Познајем драге људе који заплачу кад год чују ову песму.
* * *
6 Крунослав Кићо Слабинац -- Плачам (Скопски фестивал 1972, Јане Коџабашија - Јане Коџабашија - ?)
Link
На фестивалу су редовно учествовали одлични извођачи из целе Југославије. Да, и Чола, наравно, Исмета Крвавац (Амбасадори), Мики Јевремовић и многи други, а имам утисак (сигурно погрешан!) да Словенци Пепеу ин кри нису изостали ни са једног.
* * *
7 Зденка Ковачичек -- Починка (Скопски фестивал 1976, ? - Блаже Конески - ?)
Link
Аутор текста је познати македонски лингвиста, аутор и академик Блаже Конески.
* * *
8 Драган Мијалковски -- Кажи ми (Скопски фестивал 1978, Тодор Бојаџиев - ? - ?)
Link
Тодор Бојаџиев је по професији био гинеколог, а музиком се бавио ван радног времена. Његов син је Дуке Бојаџиев, свестран музичар и композитор који живи и ради у Њу Јорку.
* * *
9 Бисера Велетанлић -- Те барам (?, ? - ? - ?)
Link
Не знам ништа о овој песми, осим да је са-вр-ше-на (зар тоа не е се?).
* * *
10 Маја Оџаклиевска -- Само сеќавања (Опатија 1984, Кире Костов - Ѓоко Ѓеоргиев - Кире Костов)
Ни ова песма, формално говорећи, не припада ту, али лепо заокружује причу -- Опатијски фестивал, неколико година по укидању Скопског фестивала, ја ту негде завршавам већ средњу, а радио више не ради ни на оној једној станици. Приметићете аранжман "попуњен" синтисајзером, време раскошних оркестрација је неповратно прошло. У сваком случају, мени су и покрај отклона ка конфекцијском шлагеру и песма и Маја (вишекратна учесница Скопских фестивала) веома драги, а део стиха из песме сам позајмио за наслов.