Preko Himalaja i Gobija

vera.nolan2

i lepo si me nasekirala

Neću više, bar neko vreme

vera.nolan2

kružnoj stazi( ti to zoveš - stazom!) Anapurna.

To joj je ime na engleskom Annapurna Circuit Trek
Ono jest' da većina ljudi na vreme ukapira da "trek" znači - hodanje, a ne obrtanje točkova po tom krugu, ali ajd sad, ne treba biti na kraj srca

49 41

Koliko to tvoj dan ima sati?
36,42,58, ...
kad sve stignes, izmedju ostalog da napises, kacis slike, ...

Spavas li ti ponekad?

Radim kao da sam sama sebi gazda, a ja sam mnogo za'eban šef Da sam ovako radila u 'prethodnom životu', sad bih već imala gomilu para. Al, j'b'ga, kad me nije ispunjavalo ono nego ovo.

mariopan

Kupujem, nego šta

Kada se vrneš ćeš da potpišeš, naši smo (emsi) .

Naravno

blogovatelj

Jel sad krećeš da motaš pedale dalje, ili si još geostacionarna?

Kad napišem novu knjigu, a to, u njaboljim predviđanjima tj. ovim sada ritmom, neće biti pre juna. Ako tada još bude para

srdjan.pajic

Čestitke

Evo da se pridružim blogiju, i ostalima!

Hvala!

srdjan.pajic

a pogled mi se gubi u daljini, skroz do police sa cipelama i rezervnim delovima za akvarijume.

wilma68

Već znam kome ću sve da je poklonim ...
Sebi, najpre!

chitach

ima li ponuda/izdavaca ? mozda cak u toku ?

Ne baš, Vesna je prevela na engleski još prošle godine, na 'dođem ti' varijantu. Srkijeva Rebeka je ediovala na 'naši smo' varijantu, a dizajner takođe.
Amazon je okean i sve to u principu nema mnogo smisla ako nemaš dobar marketing na tom govornom području. A ja ga nemam.

mariopan

srdjan.pajic

Srkijeva Rebeka je ediovala

Eh, Rebeka editovala, JA sam, bre, to sve iš'o od pasusa do pasusa i ispravljao taj njen nazovi engleski, da bude više u duhu srpskog jezika, kako je autorka zamislila, da ceo svet mož' da razume napisano .

49 41

Uvek mi padne napamet Japanac, koji je isao pesice iz Japana.

Gobi je prehodao u 15 dana sa 5 litara vode.

5-6 km/h hoda. Nekih 2 lit. vode dnevno potrebno organozmu da ne krene u rapidnu dehidrataciju.

Dal' je lizao vodu ili imao cuclu; pa brojao kapi po satu?!?
Stajali i pricali ispod stoletnog stabla kod Aboteruma.
Sedeli na klupi ispijali nekoliko prsta Pleterskog (kruske) preostalih mi u bisagama.

Sve vreme razgovora, nisam mogao da se nacudim dimenziji tela jednog japanca.
Mozda 193-5 cm, listovi nogu mu okovani u misicama od hodanja.

Sumnjam da je takvoj masi tela, u proseku dovoljno 2 lit vode dnevno.

Ja sam ti već jednom objasnila na blogu o Gobiju da te je taj debelo slagao ili da si ti pogrešno upamtio. Nema prostora u Gobiju koji je nenaseljen na tolikoj površini da se u petnaest dana ne bi sreli ljudi tj. jurte. A i na svakih 100-150 km ima prirodnih izvora vode u vidu jezera obično, koji su jasno obeleženi.

vera.nolan2

Kad reče Gobi ...
Obožavam baš, uzletanje i sletanje avionom i nemam nikakav strah.
Tja, kratka, sigurna smrt, tešim se, ako bi se nešto i desilo ...
ali na putu za Kinu, nepregledna pustinja Gobi, činilo mi se satima prelećemo i samo sinu primisao...šta ako se desi...zabodemo se u neku dinu, pa krene oluja, pa nas zatrpa, pa ako i živ još ostaneš, a kuda, te ekstremne temperature, taj okoliš koji se stalno menja ...gospode, ko će nas tu naći. U životu se nisam tako na smrt prepala...
i da citiram i tebe, taj "neodređeni osećaj izgubljenosti u nečemu toliko velikom da se čini beskrajnim"

Jeste pogolema. Od Ulan Batora do oboda u Unutrašnjoj Mongoliji u Kini, ima oko 1000 km, pa potraje i preletanje. Ali meni nekako milije ovo po zemlji, prilično cvikam od aviona
Mada, ima ona legenda o crvenom crvu iz Gobija:
Kaže, to je mitološko biće koje naseljava južni obod Gobi pustinje. Iako njegovo postojanje nije dokumentovano jer ga niko nije video – a ako neko i jeste, nije preživeo da bi to posvedočio – svi čvrsto veruju da to čudovište postoji. „Dugačak je preko pola metra, debeo kao čovečja ruka i podseća na crevo kod stoke. Ima kratak rep, kao da je odsečen. Teško je reći šta je glava, a šta je rep jer nema vidljive oči, nozdrve niti usta“, pisao je jedan češki istraživač. Taj kobasičasti crv kog Mongoli nazivaju 'alergoj horhaj' ili 'olgoj horhoj' napada krave i ljude. Ubija sa daljine od nekoliko metara, tako što na svoju žrtvu pljune smrtonosni otrov.
Pa ti sad vidi gde ćeš da se srušiš - ili da baciš šator. Doduše, ima tu dosta i do iskustva, jer iste legende kažu da se crv pojavljuje u vreme pustinjskih oluja, a one počinju od juna, dok sam ja vozila u aprilu. (Ovo ti je tip za neki sledeći let, da biraš sezonu)

vera.nolan2

...a i kada se setim tvog pustinjskog putešestvija ...
i susreta sa pijanim nomadima i tora sa ovcama, koje sve isteraju darodavci, dobri ljudi, čineći ti veliku čast, kao da ti ustupaju kraljevsku odaju...i ovna koji nasrće na vrata celu noć ...

Haha, to je bilo kraljevski. Ali najsmešnija epizoda (ostala izvan rukopisa) je bila kada su mi doneli nešto ispisano na papiriću. Ja mislila da mi daju adresu koju sam im tražila kako bih im poslala fotku, usnimljenu kod prvog mesta gde sam postavila šator. Nekoliko dana kasnije, kad sam se domogla Ulan Baotor, uredno odem da mi izrade fotku pa pravac u poštu, da im je pošaljem. Tamo jedna devojka koja govori engleski, kojoj pokažem onu 'adresu', zamolivši je da je čitko prepiše na kovertu, da ja ne bih nešto zabrljala. Kad ona poče da se smeje. Kaže, je l' znate vi šta piše ovde? Ja slegnem ramenima u čudu. Valjda je adresa? Kakva adresa! uzvikne ona, ovde piše: "Ne bojte se što pas laje, neće vas ujesti!"



Evo tih dobrih ljudi, i njihovog ovna

cassiopeia

.. E i da znaš Snežana, shvatila sam, nikad ja to ne bih mogla, otkotrljati se oko sveta ...kako si ti hrabra žena !

Hrabra i uporna da sledi svoj san

Po naški se to kaže -- tvrdoglava ko magare, ili onaj ovan iznad

49 41

Ja govorim o (secanju) periodu pre vise od dve decenije.

Znam da govoriš o prošlom vremenu, ali i tada je bilo jurti na svakih 50-ak km. Jone je vozio pre deseatk godina i to je prvo primetio.
Sve i da nije tako, primeni jednostavnu matematiku. Povuci na mapi najdužu rutu kroz Gobi između dva mesta. Preračunaj koliko dana pešačenja treba da se stigne od jednog do drugog, ako se prelazi min 20 km dnevno (a prelazio je sigurno više). I opet ćeš videti da je apsolutno nemoguće da je išao 15 dana i da nije naišao ni na jedno naselje.

Pretpostavimo da je išao pravcem Zaum Uud - Ulan Bator, koji je najčešći i najkraći kroz Gobi a vodi od kineske granice (moguće ju je preći samo na dva mesta u Gobiju, tako da se isključuje i mogućnost da je prešao ko zna gde) do mongolske prestonice. Taj put ima tačno 665 km. Dakle, ako je prelazio 30-35 km dnevno, što je prosečno za pešake, trebalo mu je 15-20 dana.
U donjem desnom uglu je razdaljina u kilometrima.



Ajd sad da vidimo gradove između i na kojoj su udaljenosti i od kada postoje tu gde su i dan-danas.

Imamo dva velika. Choir i Sainšahad. Prvi se nalazi na ~220 km od Ulan Batora, ili na ~445 km od Zaum Uuda. Grad je još u vreme Sovjetske Rusije bio vojna baza. Dakle, postojao je i pre 50 godina.



Drugi se nalazi na gotovo identičnoj udaljenosti od Zaum Uuda -- 217 km. Ne zna se pouzdano od kada postoji, ali se posredno zna (čitaj niže).



U njemu je, kao i u prvom, železnička stanica, na liniji Trans-mongolijske železnice, koja vodi od Pekinga do Ulan Batora. A ona radi od 1947! Već tada je imala glavne zaustavnice u oba ova grada.

Između ova dva mesta udaljenost je opet nešto malo veća od 220 km:



Sada mi objasni kako je Japanac mogao da pešači 15 dana kroz pustinju, koja je i pre 50 godina imala veliko naselje najmanje na svakih 200 km, a da ne sretne ljude tj. ne nađe izvor vode? Ili je išao u cik-cak, namerno birajući pravce van najčešćih ruta?

Mnogo me ljute te lovačke priče. Razumem ja da se svako hvali svojom avanturom, ali mistifikacija istih samo odvraća ljude da makar pokušaju da urade nešto slično, jer sugeriše da i ne pokušavaš ako nisi Supermen(ka). Tako je jedan nedavno izjavio za novine kako je kroz Gobi nosio 60 litara vode, jer nema naselja kroz celu pustinju. Ali je odnekud uredno imao wi-fi, skoro svakog dana.

Krenuo je u pusinju sa 60 litara vode i nećete verovati šta mu se dogodilo!
Našao je vodu već istog popodneva, posle samo 50 km.

severine

Predivno!

Hvala!

docsumann

no, Snežana, mene interesuje što se vrti kroz tvoju glavu dok danima vrtiš pedale kroz pustinju.

Ne znam za druge, ali kad vozim, ja sam uglavnom u nekom stanju koje je najsličnije meditaciji -- ne razmišljam ni o čemu, već sam nekako pristuna u svemu oko sebe.
Sad, Gobi je bio zeznut zbog vetra, velikih temperaturnih oscilacija, ali najviše zbog jednoličnih pejzaža. Ceo dan ili dva vozila kroz potpuno identične predele. Kao na pokretnoj traci, između zidova sa foto-tapetom. Sećam se da sam jedan dan razmišljala kako bi bilo dobro da mogu da čitam knjigu dok vrtim. (Tek nedavno, na Borneu, u predelima podjednako monotonim kao oni u Gobiju, zbog nepreglednih palminjaka kroz koje se vozi satima, otkrila sam spas u audio knjigama.) Drugog dana sam unosila dinamiku u pedalanje tako što sam malo hvatala belu liniju (jedan zvuk), pa malo bitumen (drugi zbuk). I da, svašta mi je padalo na pamet, posebno što znam za neke priče kada su se ljudi na smrt isprepadali zbog skeleta koje su videli usput (i ja sam ih videla ali mi je bilo jasno da su od goveda).
No misao kojom sam se najčešće zabavljala bila je o svrhovitosti tolikog prostranstva bez ičega. Nekako je mozgu teško da to prihvati, barem je to bilo mom mozgu. Pa ti onda padaju na pamet ideje da kraja zapravo i nema... Ali desilo se i nešto zanimljivo nakon dva-tri prva dana: počela sam da se osećam dobro u pustinji, mislim na psiho-mentalno stanje (fizički je bilo jako naporno), čak je počela da mi se dopada. Hvatala sam sebe kako mi je tamo baš dobro, sva ta praznina i osećaj sopstvene majušnosti nekako su činili da se osećam dobro. I često sam razmišljala o tome, red se čudeći, red verujući da kapiram duboki smisao u svemu tome.
Ako me razumeš...

docsumann

genijalni Mebijus je uvijek isticao metaforičko-kreativni potencijal pustinje.

Moćno, baš. Nisam to videla ranije.

docsumann

P.S. dopadaju mi se korice "Preko Himalaja..."

I meni. Moja je bila ideja (kao i fotke) a dizejner Lagune uradio je pravu stvar.

blogovatelj

Drugog dana sam unosila dinamiku u pedalanje tako što sam malo hvatala belu liniju (jedan zvuk), pa malo bitumen (drugi zbuk)

Ja stalno tražim ritam u koraku, što reče Džoni. Kad mi se ustali ritam koraka, počinjem da lupkam šakom po nozi ili da puckam prstima i da pravim kompleksnije ritmove. Ako postoje i drugi ritmički zvuci u mojoj okolini, pokušavam hod i lupkanje i puckanje da uskladim sa njima.

Da, to je posebno kod vas muzikalnih izraženo. Samo što kadencu (brzinu okretanja pedala) ne možeš da usklađuješ sa ritmovima spolja, jer ti ona zavisi od samog terena i uslova vožnje. Tako da tvoje misli na bajsu zavise od nje, a ona od ovih prethodnih preduslova, iz čega se nameće zaključak (možda netačan) da je bicikliranje zapravo prirodnije od hodanja, zbog toga što nije određeno toliko ritmom vozača već je vozač određen samim putom. Zanimljivo, nije mi to ranije palo na pamet

vera.nolan2

Hvatala sam sebe kako mi je tamo baš dobro, sva ta praznina i osećaj sopstvene majušnosti nekako su činili da se osećam dobro. I često sam razmišljala o tome, red se čudeći, red verujući da kapiram duboki smisao u svemu tome.

...ovo me neodoljivo podsetilo na doživljaj astronauta Edgar Mitchella, na povratku sa Meseca u Apolo misiji ... gledajući kroz prozor sa pogledom na plavu planetu. U tom trenutku nešto mu se produhovljeno dogodilo. Odjednom je prisilno izmešten iz svoje normalne svesti i osetio intenzivnu jednost, povezanost sa celim svemirom.
Njegov ego i odvojeni svet izvan njega su se spojili. Više nije mogao prepoznati razliku; postao je sam svemir! Njegove misli su izgleda imale uticaj na spoljašnji svet, a spoljašnji je uticao na njegove misli. Bio je potpuno svestan činjenice da je razdvojenost njegovog ega i celog svemira prestala da postoji. To iskustvo je opisao naučno, David Bohm kao trenutak kada posmatrač postane posmatran!

U bljesku više svesti, otkrivala se viša istina, koja dramatično menja život osobe s takvim iskustvom.

Odlično iskustvo.
Nažalost, moje nije bilo ni tako veliko ni dalekosežno po posledicama. U nekoliko stotinki možda bivala sam na pragu nečeg sličnog tome o čemu je on posvedočio. Verovatno je krivica do toga što je moja podsvest kapirala da je pustinja ipak ograničena.