NIN-ova laka konjica

sve nagrade su obicno rezultat dogovora i kotiranja u nekom klanu,...pa tako i NIN-ova,

tu i tamo isklizne neki izuzetak:),

prvi put cujem da se u izdavastvu citaju samo prvih 30 strana,...( u bransi sam dve decenije),

i meni najinteresantniji deo- apsolutno se slazem da je graficko oblikovanje koje su primenjivali Mile Grozdanic, Nikolic, Ciric, Knezevic,....potpuno nestalo i da se pojavljuju neka pacerajska resenje, kao da dizajn nije sastavni deo knjige- a jeste.

prosto mi je neshvatljivo sta pojedini izdavaci pustaju da izadje ispod masina i to stave u izglog da predstavlja neki kvalitetan tekst ispod nakardanih korica...ispod kojih u tom smislu, vristi jos veci haos.

o "kompetenciji" boža koprivice niko iole ozbiljan ne polemiše, no - on je samo posledica a ne uzrok.

ipak, istini za volju, čak i uz praktično nemoguć preduslov da u žiriju sede osobe i kompetentne i autonomne glede strukovnih i političkih kujni, vrlo je teško selektirati zajedničke ili, bar, svima prihvatljive kriterijume koji bi neki roman učinili romanom godine.

po nekim mojim kriterijumima, jedini roman koji je nagradu, u 21. veku, bespogovorno zaslužio je - hobo zorana ćirića.

Koji bi sastav zirija po vama bio idealan, imenom i prezimenom.

Kad vec postojeci proglasiste nekompetentnim.
Koji bi to drugi ljudi zadovoljili trazene kriterijume?

Оно што ме је навело на овај текст је следеће: овај састав жирија за НИН-ову награду за романа године уопште није компетентан за процењивање и избор романа.

Ono što je tebe Anđelkoviću navelo na ovaj tekst je zapravo činjenica da te ni ove godine NIN-ov žiri nije primetio, te da nisi ušao ni u najširi izbor. Samo to. Ne valja ti ni ovaj žiri, i teško da bi ti neki valjao.

NIN-ov žiri je, naravno, stvar ukusa. Po mom mišljenju, ovaj žiri je sastavljen od: dva vrlo dobra i kompetentna pisca, dve odlično upućene novinarke i književne kritičarke, te jednog vrsnog prevodioca i intelektualca svetske kategorije. Ne mora da znači da će takav žiri da donese najbolju odluku, ali ni ponuda nije bog zna šta. Mnogo se piše, a malo od toga je zaista kvalitetno.

Ali to nije poenta mog posta. Poenta je to da skribomana ima previše, a jedan od njih je upravo Anđelković, autor bloga. Takvima nikad nijedan žiri ne valja, jer im je sudbina tužna: što više pišu, to manje postoje kao pisci.

koliko vidim,
napravljen je i uži izbor.
Tu je, sigurno, Milisav Savić...

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=98878

Хвала, Лариса, и ти си се уозбиљила

Dejan Tiago Stanković, ESTORIL (Geopoetika)

Честитам Дејану, ово је лепо видети.

Занимљиво у ужем избору чак 4 Лагуне (било је 5 у ширем), а само један Службени гласник (у ширем избору је било 6), 2 Агоре, а било је 3 у ширем.

Ово сам о романима из ужег избора нашао на Мрежи.

Dragan Velikić, ISLEDNIK (Laguna

Citaoci porodičnih drama uživaće u novoj Velikićevoj knjizi u kojoj piše o svojoj majci, detinjstvu, porodici, selidbama, putovanjima (Budimpešta, Solun, Pula…) i obuhvata period druge polovine prošlog veka. Roman o njegovim uspomenama. Podsećanje na vreme koje više ne postoji, na potrebu da sve ostane zapamćeno ili zabeleženo, na portrete gradova i na ljude koji se bore s demencijom (poput njegove majke).

Vest o majčinoj smrti pisca zatiče u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji. Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema.

Najličniji roman Dragana Velikića dosad.

Milisav Savić, LA SANS PAREILLE (Agora)

PAR se sreće u Firenci, i provodi deset dana na putovanju Toskanom. I to Toskanom Miloša Crnjanskog. Ništa ne znaju jedno o drugom, jer se lažno predstavljaju, odnosno prerušavaju. Zna se ko je on, ali ne i ona. On je slikar, pobegao je od rata u Jugoslaviji, Srbin je, ali je došao sa pasošem na ime Hasana iz Tutina. On ne otkriva svoj identitet voljenoj...
Ovim rečima Milisav Savić, za “Novosti”, počinje priču o novoj knjizi “La Sans Pareille”, u izdanju “Agore”, ili “Ljubavnom romanu sa dodacima”, kako glasi podnaslov. Pisac nas vodi na jedno mistično prolećno putovanje Toskanom, u pozadini jugoslovenskih ratova devedesetih.
* O kakvoj ljubavnoj priči je reč?
- Klasičnoj, priči-bombonici. U osnovi romana je priča o Amoru i Psihi. Psihi je lepo s tim neznancem koji joj se noću uvlači u krevet. Nevolje nastaju kad ona pokuša da sazna ko je njen ljubavnik. Moj junak će tragično završiti zato što pokušava da sazna ko je dama s kojom je proveo desetak bajnih dana u Toskani. Tu i tamo tu zašećerenu priču ja kvarim nekim sitnim detaljima: moja lepa junakinja starija je od svog ljubavnika dvadesetak godina, i ima malo veća stopala za jednu ženu. Moj junak pak sa tom zanosnom ženom posle seksualnog čina kija...


Svetislav Basara, ANĐEO ATENTATA (Laguna)

Basara je uzeo da se, aristofanovski, šali sa epskim pogledima slijepih rapsoda na Veliki rat i herojske podvige. Lišivši se kuknjave i jaukanja, moralnog erektiranja bilo koje istorijske ličnosti, oplakivanja hiljada poginulih, bez Solunskog fronta i svega onoga što bi na bilo koji način tuknulo na prežvakavanja poznatih „junačkih podviga“, Basara se osudio na neprofitabilan književni potez.
Ozbiljnoj ozbiljnosti on je protivstavio neozbiljnu neozbiljnost. Ono što Basara nudi nasuprot centralnim matricama knjigopisanja o Principovom pucnju i Ferdinandovoj pogibiji, te makljaži koja je nakon toga uslijedila, jeste neozbiljnost i tretiranje istorije kao veoma podesnog predmeta za satirične eskapade.
Anđeo atentata podnaslovljen je kao tabloid. Slijedom toga mi možemo utvrditi da Basara od samog početka “atakuje” na svaku književnu ozbiljnost kada je u pitanju tema Prvog svjetskog rata. Jer uzvišenom pojanju ovdje nema mjeste. Sve je izloženo nemilosrdnom izvrtanju, stavljanju pred ruglo ogledalo. U kojem se, kad se zagledate, nazire iskežena maska istorije koja se za stomak držeći valja od smijeha.
Basarin roman ispričan je kao svojevrsna ispovijest atentiranog prestolonasljednika Franca Ferdinanda, koju on diktira svom posmrtnom sekretaru Ferdinandu Bertholdu.
Ferdinand tako u Basarinom romanu postaje groteskna i zanimljiva ličnost, koja se britkom ironijom i kritikom raspravlja o cjelokupnom dvadesetom vijeku

Đorđe Pisarev, I NOĆ SE UVUKLA U NJEGOVO SRCE (Agora)

Šta se dešava kada dva psihijatra iz dva različita sveta, od kojih jedan ne postoji, započnu dopisivanje?
Pred čitaocem se otkriva svet paralelnih stvarnosti Graba, junaka novog romana Đorđa Pisareva, koji može biti jedan od pravih modela i za čitaočevo putovanje ezoterijskim prostorima, realitetima fantastike i fantastikom, što da ne, “realiteta“.

Živeći u dva života, u tzv. „realnom vremenu“ usred stvarnog Novog Sada i u alternativnoj stvarnosti arka, ovaj Grab pred nas, u višestruko ukodiranoj metafori „parkovskog“ sveta, iznosi iskustva tragača za zemaljskim i za duhovnim blagom, i kreće na darvinovsko putovanje brodom naziva PraBigl ka Galapagosu, ka čudesima reči i slova, tajanstvene tačke i lebdeće kule...

Prostor putovanja, i kroz prostornost i kroz vreme, kroz svet ličnih fantazmi i kroz ono što čini Biblioteka, alternativni svet iz Knjiga, jeste žižna tačka ovog romana, sasvim nelinearno rasklopljenog na povesti i pisma, pesme i hronike, u kodu rečnika, moguće lične književne istorije, te kataloga njenih tema postupaka i uvida. U sveopštoj maskaradi - pratimo stihove maskirane u prozu, prozu u rečničku formu, a rečenice katkad u priče. Iznad povesti, lebdi esejizacija.


Vladimir Kecmanović, OSAMA (Laguna)

Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“.

Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti.

„Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica

„Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo…”


Dana Todorović, PARK LOGOVSKOJ (Geopoetika)

U srpsku književnost ugrađeno je još jedno suvereno ime. Dana Todorović je svojim drugim romanom opšila zlatnim nitima literarni ogrtač koji je krojila prethodnom knjigom.
Park Logovskoj zasnovan je na kafkijanskoj i orvelovskoj atmosferi. Temeljno pisan, kao da mu je sricano svako slovo i reč, zatvoren u taman i onespokojavajući svet, roman postavlja večita pitanja čovekove sumnje i preobražaja. Zidan je na najboljim temeljima klasične i moderne ruske i anglosaksonske tradicije, ali i dalekoistočne misli. Deluje kao neprobojni štit protiv čovekovih sopstvenih demona. Iako mračan, on hrabro traga za ospokojavajućim svetlom: svaka reč mu je probrana stopa koja se probija kroz čitaočevu svest. Rečenica ove knjige je kao bager koji pred sobom raščišćava sav jezički višak. Utabana staza deluje kao siguran put u majstorsku književnost.
Vladislav Bajac
Uvaženi šahovski velemajstor Sopoćin pristiže u Park Logovskoj, gde će se održati višednevni turnir. Posredi, međutim, nije uobičajeno šahovsko takmičenje – taj velemajstor „intelektualnog sporta“ igraće protiv šarolike galerije likova koji zajedno predstavljaju narod. Iza ovog turnira krije se jedan čitav metafizički svet. Šta je to što kriju šumarak, veliki časovnik i kula tog naizgled običnog parka što će junaka vući u svoju utrobu?
Svojim prosedeom i filozofskim pitanjima koje postavlja, autorka Dana Todorović nastavlja tradiciju koju su ispleli veliki ruski pisci poput Bulgakova i Puškina, spajajući humor i mrak ljudske duše.


Vule Žurić, REPUBLIKA ĆOPIĆ (Službeni glasnik)

Један век после рођења Бранка Ћопића живимо у свету који рапсоду невине ведрине нема богзна шта да поручи. Али његови стихови и приче, који сведоче о световима у којима је у машти живео и свету из маште за који се борио Бранко из Хашана, имају шта да нам поруче. Вуле Журић, кроз духовну биографију великог писца, оживљавајући његове светове и снове, дешифрује ту поруку, која нам стиже као декадентним Римљанима глас из златног века.

Podnaslov „Narodnooslobodilački roman u devet ofanziva“ objašnjava mnogo toga ne samo o delu već i o životu poznatog pisca, i asocijacija je na devet krugova pakla, kaže Žurić.
Roman „Republika Ćopić“ je priča o Branku Ćopiću od rođenja do poslednjih trenutaka, kada se odlučio za skok sa mosta 26. marta 1984. godine. Važni akteri knjige su i ljudi koji su bili važni u Ćopićevom životu, poput Zijaha Dizdarevića i Skendera Kulenovića, ali i junaci iz njegove literature, navodi Žurić.
- Pošto je ovo roman i o njegovom delu, a ne samo o njegovom životu, stradanju, njegovim vedrinama i uspehu, senkama i tamama, morao sam da „upletem“ i neke od njegovih literarnih junaka. Moglo bi da se kaže da je jedan od glavnih junaka „Republike Ćopić“ čuveni Nikoletina Bursać, navodi Žurić.

Radovan Beli Marković, PUTNIKOVA CIGLANA (SKZ)

Specifičan književni i jezički svet Radovana Belog Markovića, koji je u prethodnim knjjigama doveo do pune originalnosti, sada je nastavljen i izmenjen. «Putnikova ciglana» ima istorijsku pozadinu – događa se u kolubarskom kraju od početka XX veka do godina komunističke vlasti, pri čemu umetnost pripovedanja menja duh istorijskih imena i zbivanja, a dodaje im književne elemente života; vampiri, strašila, sveludački skup u napuštenoj ciglani... Groteskno-humorna intonacija i posebna jezička igra-orkestracija


Ljubica Arsić, RAJSKA VRATA (Laguna)

Tajne ne treba da postoje jer razdvajaju one koji se vole.

U Firenci, gradu kao stvorenom da se pretura po prošlosi, Đurđa u tratoriji Bistro ispija još jednu čašu vina, ne sluteći da će je to naizgled obično veče dovesti do priče važne za njen život.

Na susednoj stolici leži nečiji tablet, zaboravljen između preklopljenih novina. Slično boci sa skrivenom porukom koja plovi morima, on je izaziva da poruku otkrije i protumači. Uverena da je prošlost slagalica kojoj nedostaju najvažniji delovi, vođena zakonima slučajnosti koji daju privid površnosti i nereda, Đurđa kreće u potragu.


Dejan Tiago Stanković, ESTORIL (Geopoetika)

Junak romana može biti i građevina. „Estoril“ je čuveni hotel nadomak Lisabona, koji je tokom Drugog svetskog rata, zahvaljujući portugalskoj neutralnosti, bio centar nekih od sudbinskih događaja po Evropu i svet, ali i stecište najvažnijih poznatih i anonimnih aktera veka.
Neposlušnost jednog portugalskog konzula spasla je smrti hiljade ljudi pred Hitlerovim nacizmom. Tako je Lisabon, kao tada najveći izbeglički logor (za razliku od onih – koncentracionih) privremeno udomio ljude svih nacionalnosti kako bi im obezbedio put za Ameriku. Među njima su se našli špijuni svih zaraćenih strana, avanturisti, diplomate, vagabundi, bivši kraljevi, sirotani i bogataši – sve do porodica Rotšild i Habzburg.
Glavni jugoslovenski/srpski lik je dvostruki tajni agent koji bi se mogao ovako predstaviti: „Zovem se Popov... Duško Popov.“ Asocijacija na Džejmsa Bonda je ispravna – to je istorijska ličnost, čovek po kojem je Jan Fleming stvorio lik o Džejmsu Bondu. Reč je o nemačko-britanskom dvostrukom agentu koji je imao jednu od najvažnijih uloga u događajima pred japansko bombardovanje američke vojne luke Perl Harbor i savezničko iskrcavanje u Normandiji. Šef Ef-Bi-Aja Edvard Huver nije poslušao njegovo upozorenje, Britanija mu je dodelila orden, porodica Bajloni ga volela, a njemu su u srcu bili porodica, Beograd i Dubrovnik. Družio se u Lisabonu i Evropi s Jovanom Dučićem i svetskim džet-setom, prošao kroz živote Miloša Crnjanskog i Antoana de Sent Egziperija... U stvari, spasavao je svet. Ova knjiga govori o tome. I o mnogo čemu još.
Dejan Tiago-Stanković napisao je izvrstan, uzbudljiv roman-prvenac.
Vladislav Bajac

Vladimir Tabašević, TIHO TEČE MISISIPI (Studio Znak)

ТAБАШЕВИЋ, Владимир, 1986- Tiho teče Misisipi / Vladimir Tabašević. - Beograd : Gramatik : Studio Znak, 2015 (Beograd : Studio Znak). - 105 стр. ; 20 cm. - (Edicija Kartel) Tiraž 300.

IZ ROMANA
Nekoliko glumaca puši, nekoliko njih kaficu završava, kaskaderi su spremni da padnu, dvojica ili trojica njih, treba da padnu, da ih se snimi, na Kosovu polju, negde, konji jure, trče, treba da padne Romano, spreda, i ovaj drugi, da padne, otpozadi, da ih se uhvati kako padaju, i dobiće neki dinar za to, neku crkavicu, a film će biti najbolji, naš, domaći, film će biti preveliki ponos, ali i preveliki posao, tradicija, ma sve, i haos će prestati, znaće se ko smo mi, a ko su oni, znaće se da smo i Turcima stali na žulj, da ćemo tako stati na žulj i danas svakome ko bi da u zemlju našu zaviri k’o u prćiju svoju, usput, i zaboravljali smo Slovene, sećali se Srba, zaboravljali Slovene jer su imali manje surle od Srba, manje hrabrosti, trebalo je samo nekoliko golja da padne sa konja, da se taj boj dočara, kako valja i dolikuje, nekoliko očeva koji dočaravaju, svojim telima, nekoliko Romana, da padne sa ata, u trku, kao Turci da se strovale, jer se samo Turci strovaljuju, i da slavimo, svi skupa, da pucamo u nebo i da se radujemo.
Nastavak na http://strane.ba/vladimir-tabasevic-tiho-tece-misisipi-odlomak-iz-romana/


Ljubomir Koraćević, LAGER (Književna opština Vršac)

Sofisticirana naracija, maksimalna kompetencija nad istorijom i pripovedanjem, svi geni lektire utkani su u tekst Lagera. Romana, kratkog romana koji u sebi čuva nesvodivu viziju Seoba. Ne nalazi li se pred nama neka savremena, Treća knjiga Seoba, čiji smisao pripovedanja podupire celokupna modernistička srpska proza, od avangarde do danas. A u tom tkivu, smisao „prečana“, raseljenih, objavljuje se po receptu Evrope, od Austro-Ugarske do Drugog svetskog rata, kao što se smisao znakova (jezika, slova (Ω), zvezde) zakonomerno objavljuje po receptu Crnjanskog. Zato je Koraćević svestan čitanja istorijskih i kulturnih znakova, a njegov roman, koji u sebi iznova raskriva semantiku logora, tako delikatno, tako pregnantnom i tako hiruški preciznom naracijom, ostavlja nas opet pred jezivim licem našeg tragizma. A taj tragizam, ta „seoba“, sada prelazi u drugi medij, fotografiju, za koju smo od Benjamina naučili da je usmrćeni život. Ono što je početkom dvadesetog veka ostalo od velikoseobskih Srba, u Koraćevićevom romanu interniranih zatvorenika u Aradskoj tvrđavi, preselilo se na fotografiju i samo fotografski ponavlja naš istorijski logoraški udes, našu smrt, raskrivajući i užas nacističkih konclogora, da ne kažemo da implicira i današnje iskustvo postavljanja logorske žice na granicama naše zemlje. Zato je ova knjiga i više od romana. Zato je Koraćević dubinu tragizma pustio u naš sunovrat, u tifus, silovanje, fekalije. Zato ovaj roman može biti samo to: jedna užasna dijatriba. Ali i ime savremenog istorijskog romana. Iza koga nam, kao za glavnog junaka, ostaje samoubistvo, koje će, možda, biti fotografski zabeleženo, i poslužiti kao reklamni materijal za propagandu nekog novog, a istog, logoraškog humanizma.
Dragan Bošković