Gospodin Vegert i gospodin Landmeser

ЉУДИ

     На фотографији је, каже Ирене Еклер, њен отац Аугуст Ландмесер. А фотографија је једна од најславнијих: међу хиљадама људи који су 13. јуна 1936. присуствовали свечаном поринућу немачког војног школског једрењака Хорст Весел један од запослених стоји прекрштених руку док су их сви други подигли у знак нацистичког поздрава. Зна се да је тај дан била недеља, када су у хамбуршком бродоградилишту Блом унд Фос и приређиване такве свечаности, да се не губи време током радне седмице. На прослави је говорио високи нацистички дужносник Рудолф Хес, а Адолф Хитлер био је присутан. Маса је клицала и клицала, Рудолф је био један од најбољих говорника и мотиватора, па ипак је Аугуст Ландмесер, пркосно и у знак отпора, држао руке скрштене.
     Историја, наравно, иде даље, и ствари се распетљавају. Шездесетак година касније Ирене Еклер објављује књигу о распаду властите породице у нацистичкој Немачкој и открива јавности да је њен отац на фотографији. Аугуст је Хитлеровој партији приступио јако млад, делом уздајући се да тако лакше дође до посла у кризом сломљеној земљиној економији. Њена мајка, Ирма, у коју се бродоградилишни радник заљубљује, била је Јеврејка, и Аугуст и она нису стигли да се званично венчају, јер је закон који је забрањивао „прљање" немачке аријевске расе мешањем сa неаријевцима ступио на снагу 1935. године. Аугуст не одустаје од своје љубави и напушта партију, и с Ирмом добија две ћерке. Последица те доследности била је да су обоје завршили најпре у затвору, да би Ирма напокон страдала у једном од концентрационих логора а њен „муж" на хрватском ратишту.
     Недуго после тврдњи Ирме Еклер како се на слици налази њен отац дискретно се огласила и породица Густава Вегерта, такође у оно доба радника хамбуршког бродоградилишта. Густав је у свом друштву био познат као тврдоглави и честити крупајлија, који је сред оне и онакве Немачке све време на нацистичке поздраве Heil Hitler увек неочекивано одговарао са Guten Tag, што је важило за смелост и провокацију. Густав је, такође, био и ревносни хришћанин, и сматрао је да недељом верник треба да је у цркви, а не на политичком митингу. Ако је на фотографији Густав Вегерт, што као могућност наводи његов син, а не Аугуст Ландмесер, опет се све уклапа: један човек са снажним и пркосним ставом, неспреман да било кога поздрави званичним нацистичким поздравом, и нерад да своје црквено време и поштовање божанског реда уступа рђавим политичким представама, скрстио је руке преко груди у знак чврстог отпора. И заиста, Густав Вегерт личи на човека са слике, чак можда и више него Аугуст Ландмесер. Но, опет, не будимо неправедни, што је то у имену, како је говорио Шекспир, и зар је важно ко је од њих двојице на фотографији? Из љубави према једној жени или богу, из осећања за ред, честитост и част, они су били усамљени побуњеници усред заслепљених маса.                           Непотврђена прича каже да је на оном скупу са фотографије било још неких који нису подигли руку у нацистички поздрав. Колико њих? И колико је Густава и Августа требало да постоји па да се ондашње лудило заустави? Двојица, показало се, било је недовољно. Па колико?

БРОЈЕВИ

     Замислимо, сад, једно много доброћуднијe окупљање: породични ручак. На њему је и наша ћерка, а ћерке су познате као тврдоглава створења. Она је решила да не једе GMO храну. Упорна је и тврдоглава, и не пристаје на компромисе. После неког времена наша породица попушта, прихватимо њен став, и да се не би кувало у два наврата, и ми почињемо да се non GMO хранимо. Тако бива јер њен избор ми можемо да прихватимо, а она наш неће.     Знајући да имамо у погледу исхране непопустљиву ћерку, наши суседи и пријатељи зову нас на дружења спремни да такође и они сервирају искључиво non GMO храну. Уколико су наша ћерка и наша породица значајно социјализовани, и локални дистрибутер хране приметиће да се non GMO намирнице све више траже, па ће изменити своју понуду у складу с тим. Ако би овакве ћерке као што је наша биле свуда заступљене у неком макар и незнатном проценту, и на нивоу кварта, општине, града, на нивоу регије, покрајине и државе, ма колико број non GMO ћерки био релативно мали, оне ће остварити несразмеран, асиметрично јак утицај. Коначно, non GMO храна постаће десетинама пута присутнија него што њених поборника истински има. Ћеркин мањински избор, због њене упорности али и општеприхватљивости тог избора, дејствује асиметрично великом снагом.
     Зачудо, овај фантастични сценарио о страховлади ћерки помало се већ и одиграва: non GMO намирнице (или органске, које имају сличну логику исправности) из године у годину имају све већи удео на тржишту хране. Тачно је да hype здраве исхране носи овај тренд, али њему помаже ова чудно математика бројева: нечији мањински став постаје норма већине. То бива омогућено не само упорним и доследним појединцем који тај став заступа већ и прихватљивошћу тог става за већину. Ево и следећег примера: у UK 70% јагњетине увезене са Новог Зеланда јесте халал, а у самој земљи британске кланице на халал начин обрађују 51% јагњећег меса. Муслимани, ипак, чине тек пет посто тамошњег становништва, а одговорни су за 20% потрошње јагњетине . Њихов мањински став правила исхране испољио се несразмерно њиховом учешћу. Да је халал ознака довољно вредносно неутрална - ипак има оних који ислам и било који његове пропис гледају у неповољном светлу - ова норма би, могуће, стопроцентно загосподарила.
     Претходни редови преносе идеје поглавља Победа најнетоларантнијих: Доминација тврдоглаве мањине из књиге Skin in the Game есејисте и професора Насима Николаса Талеба. Књига се још увек пише, и Талеб јавно објављује њене делове на Facebooku, нудећи их свима на коментар. Срж Талебове експликације јесте увид да тврдокорни мањински избори, уз услов њихове прихватљивости за већину, јесу изузетно значајан механизам друштва. Примери које он наводи понекад су и забавни: чак је и прохибиција у Америци била мањински избор, исто као што је славни Бертран Расел изгубио посао на универзитету, због наводног пропагирања неморала, из протеста само једне, али узузетно упорне жене. Давном другом приликом потписник ових редова показивао је како је чак и сифражетски покрет, изгледа, и међу самим женама имао тек мањинску подршку. Ти мањински избори побеђивали су због упорности, храбрости и енергији која их је пратила. Наравно, ово нису били једини потребни предуслови. Ти избори, истовремено, морају да имају „пропусност" у једном смеру, а „непропусност", да буду „под ветом" у другом. Тако, рецимо, једног посвећеног вегетаријанца ништа не може натерати да једе животињско месо*. То је у његовом идеолошком свету, у његовој „религији", под чврстим и непорецивим табуом, али обрнуто није - невегетеријанци могу пристати уз правила вегетеријанске исхране. Талеб наводи и неке забавне примере: особе са инвалидитетом способне су да користе искључиво њима намењене тоалете, док особе без инвалидитета могу и те и обичне, мада оне прве избегавају - по логици да је тоалет за особе са инвалидитетом сличан њиховом паркинг месту. Ипак, особе са инвалидитетом нису дошле у тржни центар или ресторан да се паркирају у његов тоалет.

ТАЧКА ПРЕОКРЕТА

      Талеб је, даље, недвосмислен - и моралне норме неког друштва нису производ консензуса у њему, него ефекат деловања мањинских избора. Исти је случај са људским правима. Изгледа, наша идеја о еволуцији као процесу „сазревања" неког друштва потпуно је неоснована? Тако је, каже Талеб: друштва суштински не еволуирају консензусима, гласањима, већинским изборима, панел дикусијама и научним конференцијама, већ је и тек неколико упорних појединаца довољно да у друштву начини промену. Потребно је да с њима делује правило асиметричне снаге избора (minority rule), уз предуслове довољне раширености или утицаја тих појединаца и опште прихватљивости промене. Такође, та тврдокорна мањина уме да буде контролор неког друштва, не допуштајући да оно прихвата погубне норме. Чак и онда када је 95% становништва у њему спремно да им се приклони, незнатна мањина својом упорношћу и утицајем спречаваће њихову легитимизацију. Ово су особености нелинеарних, сложених система, што наше људско друштво јесте. У њима утицај једног дела није нужно једнак његовом положају или величини, нити је садејство више таквих делова-чиниоца једнако њиховом простом збиру. У једном трену напредује се до тачке преокрета, и систем закорачи у нове вредности и норме.
      Па где је та тачка преокрета, и колико се она прецизно може дефинисати? Или, да се вратимо на пример из нашег текста, колико je господина Вегерта и господина Ландмесера било потребно па да се покрене механизам спасоносне промене, да немачко друштво успостави вето на недела које се спремало да почини? Ово пребројавање понавља логику потребне бројности у социолошком феномену расне сеграгације у америчком становању. Како је утврђено педесетих година прошлог века, досељавање црначких породица у белачко суседство умело је да води одсељавању најпре оних расно најнетолерантнијих локалних становника, што би почело да нарушава дотадашњи однос/„равнотежу". На ово би се и неке незнатно толерантније породице одлучиле на одсељавање, и тиме додатно нарушиле расну структуру. Потом би се на одлазак одлучиле и оне спрам расног питања значајно трпељивије породичне заједнице. У једном трену та миграција досегла би тачку преокрета - tipping point - након које се белачко становништво масовно одсељавало (white flight), а повратак на старо постајао би немогућ. Ма колико оригинално појашњење ове ситуације имало својих мана и непрецизности**, тачка преокрета несумњиво се указује у сличним ситуацијама или контекстима, али је није могуће прецизно предвидети. У ствари, како би то беспоговорно рекао Талеб, minority rule, то јест дејство асиметричне снаге мањинског избора, налази се и испољава свуда, у својим различитим појавним облицима, и упорни/задрти/нетолерантни мањински појединци (неки расиста или наша ћерка, свеједно) обликују и усмеравају људску заједницу.
     Дакле, господине Вегерт и господине Ландмесер, нико не зна да утврди колико је тачно требало да вас има. Вас двојица - то није било довољно. А тројица? То сада нико не уме да каже: да вас је било толико, знали бисмо одговор.

 ________________________