Гост: амика – Миливој Анђелковић, књижевник
Још су стари Латини имали пословицу која каже: „Не сме се чинити зло да би отуда произашло добро“. Речено је и: „Зао је и онај који је само за себе добар“ – као и злослутно: „Ако другоме копаш јаму, копај је по своме узрасту". Међутим, историја је препуна баш таквих примера „добра“ где се у име једне идеје, народа, амбиција или освете чине страшни злочини.
И поред тога у историји су постојали неки малобројни периоди, владари и државе који се могу назвати праведним и хуманим или су се бар организовали у том правцу.
Кир Велики (Персија) 576 - 529. п. н. е. је објавио и примењивао прву повељу о људским правима коју су УН превеле 1971. године на све светске језике. Прописао је религиозну толеранцију, укидање ропства, слободу избора професије. На новосвојеним територијама водио је политику дарежљивости уместо репресија и подржавао локалне религије...
Римски цар Хадријан, трећи у низу "петорице добрих царева“ извршио је значајне реформе у Римском царству и утврдио границе. Био је велики поштовалац грчке културе и покровитељ уметности, писао је стихове, вајао и сликао; био је против територијалне експанзије... Међутим Западно Римско Царство касније је постало поприште ропства и крвавих забава – прво је изгубило моралност па потом и царство, не толико од непријатеља колико од унутрашњих недостатака.
Византија - источно Римско Царство је преживело пропаст и сачували ученост и неке људске вредности. Постојала је ЈЕДАНАЕСТ ВЕКОВА и била мост између антике и модерног света. Сачувала је обе уједињујуће снаге Римске империје: римски закон и државно уређење, као и наслеђену античку литературу и хеленску културу и њима додала нову, још снажнију силу поретка – хришћанство (Филип Шерард) и предала их у наслеђе европским народима кад су ови сазрели за њихово примање (Георгије Острогорски). Под изразом „византијски комонвелт” подразумева се јединствена заједница средњовековних народа који су се, упркос разликама у друштвеном и политичком животу, духовно и културолошки развијали под непосредним утицајем заједничке културне традиције и цивилизације Византијског царства.
Остали примери просперитета као што су Холандски златни век (17. век) и Британско Викторијанско доба (19. век) засновани су на трговини робом и робовима (у Амстердаму је у «златном добу» било чак 10.000 бродова за превоз робова), односно освајању Индије и других колонија.
Међутим, баш током та три века већи део света је доживео изузетан раст просперитета. Десетинама векова просечан људски век је био око 30 година, од тада до данас је порастао на око 80 година у развијенијим деловима света. Раније је умирало свако четврто дете, данас свако двестото. Мање је гладних, искорењене су многе болести, уведена канализација, текућа вода, струја...
Али злочини се настављају, чак се чини да «напредују» истим темпом којим се човечанство развија.
Свету не прети опасност од људи који чине зло него од оних који то допуштају. Крајња злоба, патологија или идеолошко убеђење нису нужни како би помогли појединцу да почини бескрајно зло, утврдила је Хана Арент. Дела екстремног зла учинили су појединци који добровољно учествује у активностима криминалног режима, а себе сматрају ослобођеним било какве одговорности за своје поступке, због хијерархијског система и због важећих прописа. Тамо где је режим злочиначки, демонски карактер је непотребан - потребни су само послушност и покоравање закону.
Злочиначки режим је, значи, тамо где хијерархија и закони не кажњавају извршење злочина.
И ту почињу политичке и медијске борбе за интерпретацију – које су то другачије хијерархија и закони. Ако не врше злочине, оне их политички и медијски произведу и подстакну. Жеља за доминацијом и света крава профита (која не сме да слаби већ само да се гоји) то свесрдно прихватају и укључују економију и војску, производећи нове злочине са оправдањем да спречавају управо то – злочине.
Зашто је то тако?
«Апсолутно праведан свет никада неће постојати» - пише Карл Попер. «Неједнакост се може укинути само насиљем, што значи губитак слободе».
«Захтев за потпуном једнакошћу у подели добара је рецепт за несрећу свих» - пише Лешек Колаковски. «Међутим, једнакост у људском достојанству и једнака права и обавезе су захтеви који нас бране од варварства... Различити облици насиља увек ће постојати... Ратови ће се продужавати... због приступа води, обрадивом земљишту или због простора... Људске потребе и похлепа немају граница».
Карл Јунг у својој последњој, тестаментарној књизи, намењеној широј публици „Човек и његови симболи“ пише да човеков ум показује кобну склоност да измишља све савршенија средства за самоубиство. Нисмо научили да обуздавамо властиту нарав, пише Јунг и „ полако, али, по свој прилици неизбежно, изазивамо пропаст“. Психолошки смо неспособни да направимо неопходне политичке договоре, већ се свађамо и боримо за превласт, закључује Јунг.
Постоји и биолошко тумачење да нагон за опстанак и продужење врсте надвладава културну покорицу која се миленијумима стварала. Генетски смо програмирани, од једноставних микроорганизама и биљака па све до сисара и човека. Херберт Спенсер је створио израз “опстанак најприлагођенијих“ (Принципи биологије - 1864), после читања Чарлса Дарвина (Порекло врста - које подразумева природну селекцију). Најкраће: што је моја моћ, сила и власт већа и шира, ја сам безбеднији, а данас томе треба додати: безбеднији сам ако сатрем противнике и постанем још богатији.
Карл Јунг додаје још једну могућност:
„Заборавили смо да се упитамо шта наша несвесна психа (која нам шаље сигнале и опомене) мисли о нама“ – пише на крају поменуте књиге.
Црвени крста Новог Зеланда у тексту о напорима да се рат прогласи незаконитим пише да је:
„Током 3400 година писане историје овај свет је само 250 година провео у миру.“ Који су то периоди и године мира, нисам успео да нађем.
Врхунац мировне дипломатије је био Бријан-Келогов (или Келогов) пакт од 27. августа 1928. године јер се њиме одриче од рата као оруђа националне политике. Назив је добио по француском министру иностраних послова Аристиду Бријану и америчком државном секретару Френку Келогу који су потписали пакт.
Америка се у припремама пакта нашла пред уједињеним фронтом англо-француске дипломатије. Да би избегла пропаст пројекта америчка влада је решила да попусти. Пројекат је измењен према најважнијим захтевима Француске и Енглеске који су се састојали у томе да су дозвољени ратови у интересу одбране државе.
Дана 28. јуна 1928. године влада САД разаслала је текст уговора о одрицању од рата свима учесницима Локарнског споразума и британским доминионима. Ускоро су га прихватиле све државе које су биле позване да буду учеснице у пакту: Немачка 12. јула, Француска 14. јула, Италија 15. јула, Пољска 17. јула, Белгија 18. јула, Велика Британија 18. јула, Јапан 20. јула, Чехословачка 20. јула. Церемонија потписивања Бријан-Келоговог пакта одржана је 27. августа 1928. године у Паризу уз учешће представника Белгије, Велике Британије, Италије, Јапана, Немачке, Пољске, Француске и Чехословачке.
У првом члану пописнице пакта изјављивале су да: Осуђују прибегавање рату ради решења међународних спорова и да га се одричу као оруђа међународне политике у својим међународним односима.
Други члан је гласио да се приликом уређивања или решавања свих сукоба који се између страна уговореница могу појавити морају увек примењивати само мирољубива средства.
Трећи је прописивао да је пакту могу приступити и друге државе. Саопштења о том приступању издаваће влада САД.
Дана 26. септембра 1928. године скупштина Друштва народа је изгласала Генерални акт о арбитражи за мирно решавање сукоба. Тај уговор је предвиђао судски и арбитражни поступак за разматрање и уређење сукоба међу учесницима Келоговог пакта.
А онда се догодио Други светски рат а од 1945. године било је више од 400 оружаних сукоба широм света...
„Дозвољени ратови у интересу одбране државе“ претворени су у ратове за очување и одбрану националних интереса који, за поједине велике силе, обухватају цео свет, полове Земље и стратосферу око ње.
Изгледа да је у праву Карл Јунг када пише да човеков ум показује кобну склоност да измишља све савршенија средства за самоубиство. Нисмо научили да обуздавамо властиту нарав, пише Јунг и „ полако, али, по свој прилици неизбежно, изазивамо пропаст“, јер „психолошки смо неспособни да направимо неопходне политичке договоре. Лешек Колаковски томе додаје: „ а људске потребе и похлепа немају граница».
Остаје питање који су то периоди и године мира?
Можда из њих можемо извући неке поуке и демантовати лоше прогнозе за будућност...