Лако је постати песимиста. Идите само на Твитер. Тамо вам је елита, паметни образовани људи, али и паметне образоване будале. Ови други доминирају, нажалост. Они који су довољно интелигентни да би учили, довољно паметни да би научили и будале јер све то покушавају да изразе кроз 140 карактера и да сатисфакцију траже у броју пратиоца не схватајући да их је обузела обична и сасвим управљива - сујета. То не значи да се у 140 карактера не може рећи много, али...
Тамо ћете лепо видети каква нас идиократија чека у будућности. Кад кажем „нас" мислим на цео Западни свет. Цео концепт те друштвене мреже (а свестан сам да је ово смела тврдња) је - погрешно схваћен. Као кад би неко након открића точка напунио колица шљунком и онда уместо да их гура носио их узбрдо. Твитер олакшава комуникацију, чини је непосреднијом. Уместо да тражите новине у којима можете да видите интерпретацију онога што је рекао овај или онај, сад имате могућност да видите шта је тачно и у ком контексту рекао овај или онај. Интерпретација вам не треба, поготово не туђа. Курцшлус настаје кад некео помисли да је бити твитераш занимање и кад крене да интерпретира шта је овај или онај рекао, па то још покуша да смести у 140 карактера. То је рецепт за настајање интернетског шодера, смећа од информација које затрпава јавни простор и као коров који узима нутријенте циљаним културама одузима драгоцену прилику за дискусију и размену информација. Твитер је, по мом нескромном мишљењу, много опаснији од Фејсбука, али то је друга тема.
Не знам шта је већи проблем, да ли ширење полуинформацији и дезинформација огромном брзином без праве могућности за корекцију (пример је хаос приликом поплава 2014) или немодерисана дискусија у којој може свако да учествује иако не разуме ни смисао ни правила логике који су неопходни да би њој иоле допринео. Наравно да свако има право да мисли да је способан за дискусију, али то не значи да и јесте способан. Човечанство једноставно није спремно за Твитер јер је, а то је нова смела тврдња коју сам спреман да браним, напредак човеанства у двадесетом веку остварен управо добром модерацијом и регулацијом. Грађанима су дата већа права и добри услови живота, али су им буквално октроисани кроз политичке процесе управљане релативно малим бројем људи који су били саветовани од још увек веома малог броја људи. Сад кад свака будала без потребног тренинга и искусва може да гласно доводи у питање исправност вакцине која је током више од 40 година спасила милионе од смрти и тешких обољења нервног система само на основу инсинуација да је у питању теорија завера, стопа вакцинације опада! По том истом принципу једном усвојене вредности у друштву бивају доведене у питање и кохезија друштва се распада, поверење у институције и у људе опада и шири се, сасвим разумљиво, епидемија песимизма и неповерења! Епидемија песимизма је у току и чак и они који мисле да су имуни обољевају! Ја, на пример, желим да верујем да сам имун, али полако губим наду.
Нарочито сам осетљив кад ме назову ботом на интернету. Кад год помислим да сам постао смарач инсистирајући на рационалности аргумената добијем нову дозу трагично лошег резоновања и класичног ад хоминема која ми боље од свега говори да нисам ја робот, да итекако имам осећања која могу бити повређена и да уопште нисам досадан кад инсистирам да се макар те основне логичке грешке не праве. Као шах са голубом, једноставно - није занимљиво. Ја подржавам покрет ДЈБ, никад то нисам крио, али у зависности од онога о чему расправљам на Твитеру бот сам и Вучићев и Радуловићев и ДС-ов. Једноставно, кад год ухватите некога ко нешто не зна, а прави се да зна и лепо му скренете пажњу на то неутралним питањем којим тражите неки доказ за иснесену тврдњу, без икаквог ниподаштавања, сарказма или непоштовања - испаднете бот. Јер су ваљда само ботови фини у обраћању и лепо постављају питања. То је толико укорењено у културу дијалога да се не може избећи ни овде на блогу у коментарима, а камоли на Твитеру. Није то само на Твитеру, и у Реалном Животу можете чути да је тај и тај уствари човек тог и тог, а и људи који долазе на Твитер нису дошли ниоткуда. Само што су на Твитеру њихове инсинуације и дисквалификације масовног карактера и стижу до огромног броја људи, док су у РЖ локалног карактера и остају у уском кругу људи.
Шта онда радити? Највећа грешка би била искључити се потпуно. Склањати се будалама са пута је наравно сечењу гране на којој се седи. Уступити им ексклузивно сјајну платформу за брзу и ефикасну размену идеја је као да је пећински човек оставио коришћење точка искључиво неандерталцима да им се не замера јер су јачи. Неко ће рећи да је утицај друштвених мрежа прецењен и да се битно одлуке ионако не доносе преко њих, тј да они који нешто знају ни немају времена за шеровање мудрости по друштвеним мрежама, али то би било глупо потцењивање потенцијала друштвених мрежа за обликовање јавног мњења у будућности и глупо потцењивање потребе људи који знају и имају шта да кажу да то знање несебично поделе. Људи имају све више слободног времена и све више ће га имати, али у краћим и нередовнијим интервалима. Доступност твитова и осталих садржаја свуда и у свако доба, те интерактивност која уз то иде је огромна предност коју класични, модерисани медији (књиге) не могу да имају.
Блокирати одређене кориснике? Такође погрешно и кукавички, комформистички. Они неће престати да постоје и да праве штету, а ти ћеш имати само илузију да је са светом све у реду. Тај и такав свет ће сутра да кроји законе и теби, боље рећи да разара већ усвојене законе, норме и вредности. То отвара и питање цензуре која нема никакве критеријуме. Код модерисаног издаваштва постоје одређени критеријуми који су више или мање универзални, код личног издаваштва тек треба да буду изграђени, а ни онда не постоји ефикасан начин да се неком наметну. Дисициплинована примена логике би ту била сасвим довољна, али је несрећа са њом та што не мора да буде задовољена да би твит био одапет.
Изазвати их? Ово често може да заврши као напад на зид јајетом што повлачи питање сврсисходности тако употребљеног јајета. Да ли бацати време на неког ко нема ни толико образа да доведе у питање своје ставове? Или је можда то већ морални императив, а питање је само "колико"? И ту је сав враг. Нема сребрног метка, већ се наши ресурси морају: 1) алоцирати ка ономе у шта верујемо и 2) на такав начин да дају најбољи могући ефекат у датим околностима. Тешко је победити доконе људе у фабриковању нелогичних твитова, али од нечег се мора почети. Удруживање око исте идеје је начин да се ресурси употребе сврсисходније. Али како убедити људе да тек треба да се удруже ради освајања једне тако фундаменталне идеје као што је елементарна логика у дијалогу ма где се он одигравао? Како, кад су они већ убеђени да се то подразумева? Елементарна логика никад није освојена и усвојена од целог друштва, само је октроисана одозго!!! Да би Твитери овог света остварили свој потенцијал на корист, а не на штету човечанства битно је да усвојимо неписане критеријуме самоцензуре, који наравно почивају на понизности и свесности свог (не)знања. И ту ти се ја осврнем око себе и схватим да сам песимиста...