TeCHa i AnCHi

Bili žena i ja prošle nedelje u Novom Sadu. Pored poslova koje smo morali da obavimo želeli smo i da vidimo drage nam i mile ljude, da se prodružimo i pitamo za junačko zdravlje. Ipak, moram da kažem da je na najprvljem i najprevashodnijem mestu bila naša želja da vidimo Anu, bebicu, drugu ćerku ženinog bratanca. U telefonu mi se nalazi fotka nje iz porodilišta, tek što su je oprali i povili! Tata nam poslao. Dakle Ana pa sve ostalo!

Nas dvoje samo se pogledavši, uz osmeh odlučismo da ne odsednemo ni kod njenog brata i snaje, ni kod prijatelja nego u hotelu! Pronađe žena na netu mali novi hostel u samom centru u Zmaj Jovinoj, cena odgovarajuća. Da, vide ona da imamo i brzi voz u 8 i 45. Počnemo da se osećamo kao mladenci, ispuni nas radost i veselje. Padnem ja na dupe kad a čekali smo ga na novobeogradskoj stanici, stiže voz! Nov novcat kao ispod čekića, moderno dizajniran, da ne poveruješ svojim ionako varljivim očima! Unutra kao da nisi u zemljici Srbiji. Sve čisto, moš’ lizat’ s poda. Opušteno stignemo do Neoplante. Sa stanice žena se javi bratu i kaže mu da ćemo prvo da se smestimo, malo prolunjamo, ručamo negde i doćićemo kod njih posle podne na kafu.

Još kad mu je preko telefona saopštila našu koncepciju, ljutio se: Pa imate svoju sobu kod nas, to nije red…i sve tako. Ja se javim svojoj drugarici BO i kažem joj da smo stigli, ona iz taka: Odlično čekamo vas, kod nas ćete zar ne? Lepa moja, kažem i ispričam joj šta smo odlučili. Za trenutak poče da se buni i protestvuje a onda kroz smeh: Ma svaka vam čast, lepo ste to smislili, pravi mladenci!  Kažem joj da se dogovori s mužem pa da se uveče nađemo u IZBI. Njen muž je poznati i rasni muzičar a ona, moja BO je Profesorka na Akademiji pa nije lako uskladiti vreme. Ukrcamo se nas dvoje u autobus četvorku i kad smo sišli kod pošte, kažem ženi: Hajde kad smo već ovde, idi završi u opštini sve što ti treba, zašto bismo se vraćali. A ti? Ja idem preko puta u IZBU, popiću kafu i čekaću te. Dogovoreno! IZBA prazna, poručim produženi s mlekom, zapalim, pa opet zapalim i eto ti nje za dvadesetak minuta, obavila. Popije i ona, platimo i odemo u hostel. Levo od spomenika Zmaju, pasaž i na kraju naš hostel. Prijavimo se na recepciji i na prvi sprat, soba broj četiri. Lepa uredna i čista soba, kupatilo san snova, mala kuhinjica sa frižiderom, mikrovalnom, šporetićem sa dve ringle, šerpa, tiganj, tanjiri, escajg. Ispred kuhinje terasa sa stolom i dve stolice. Zadovoljni! Operemo se, doteramo i nogu pred nogu u Dunavski park, pa u ulicu Jovana Boškovića gde mi je žena provela detinjstvo, ona fotografiše, fotka i mene, vratimo se i krenemo iza Banovine. Keca, jesi li to ti? Obradujemo se prijatelju koji šeta vodeći na povocu umiljatu kucu. Obraduje se i on nama, ispriča nam da je u invalidskoj penziji, odstranili mu želudac a i dijabetičar je, muka me uhvatila, setih se mog Zdenka ali Keca veseo: Nisam išao ni na kakve hemoterapije, osećam se odlično, jedino što svaki čas moram da jedem i onda klonja, smeje se. Razmenimo telefone, pozdravimo se, žena mi ogladnela, odvedem je u Gusan, ako bude čitao ovo, Nune će se setiti da je on mene tamo vodio na ručak. Totalno domaća atmosfera! Ženi mesni dan po dijeti koju drži, poruči gulaš, ja gledam jelovnik, razmišljam, ona mi kaže: Uzmi Bečku šniclu. Prelomim i poručim. Tad i nikad više! Ili neću jesti dva dana pre i onda može. Ženi stiže gulašćić u crvenoj šerpi sa belim tufnama i pride domaći debeli rezanci a kad dečko stavi tanjir ispred mene, sam' što nisam pao sa stolice! Bečka ogromna, ono kao slonovsko uvo kako su je zvali Nina i Zdenko! Žena navali na gulaš, ja počeh da sečem onu bečku šnicletinu i glasno kažem: Ja ovo neću moći da savladam! Žena pojede koliko je mogla, ostade u šerpi, ostade rezanaca a ja bez hleba jedem i iz čistog inata odlučih da čniclijaner  dokrajčim! I učinih to sve brekćući. Jedva se dokotrljasmo do hostela udaljenog nekih 150 metara od Gusana, skidoh patike i onako obučen se ispružih po krevetu. Pretovaren kao teretni voz, zaspah u taku. Žena me probudi oko pet, obukoh patike, izađosmo pa do Banovine da sačekamo devetku. Brzo smo stigli do Novog naselja, e da, dok smo čekali autobus upitah je: Šta li je sa Dušankom, puno je vremena prošlo a nismo se ni čuli ni videli? Kad! Uđemo mi u devetku i nađemo dva mesta a preko puta nas Dušanka! Po milijarditi put se potvrdi moje tvrđenje da slučaj ne postoji! Obostrano se obradovasmo i ispitasmo se u sitna creva. Razmenismo nove brojeve telefona, pozdravismo se i Dušanka siđe kod Merkatora. Popijemo mi kafu, brat i ja u kuhinji da bismo pušili, puši i snajka ali i ona u kužini. Zovnu brat decu da ih pita jesul' radi gostima i očas eto nas kod njih. Lepi i bratanac i žena mu, lepa i starija ćerka, šećerlema, oči da ne skineš s nje! I sva svoja. Ali kad mi tata presvlačeći joj bluzicu uvali AnCHi u ove moje šačetine i kad mi se luče, pogledavši me samo za nano sekund, široko osmehnu i poče da mi guguče i mlatara rukicama i nožicama, ja se ovako međedast, zarozah totalno, štono bi rekla moja drugarica Jelica. Osećaj koji ne mogu da opišem, nema tih reči, drži me još uvek! Takva trenutna obostrana ljubav ne dešava se često! Nije mi se ispuštala iz ruku! Kosmos je pogledao i dao joj najbolji i najsrećniji život koji se može zamisliti!

Kasnije smo se našli sa BO u IZBI i radosno i veselo se i pored milon decibela glasne muzike, petak je jelte, ispričasmo i ismejasmo, tračnusmo neke nam ne baš prijatelje i dok dlanom o dlan a ono pola jedan ujutro. Isprati nas BO i reče nam za jednu relativno novu poslatičarnicu na ćošku Grčkoškolske i Pašićeve. Muž i ortaci su zaseli u studio i neće izlaziti nekoliko dana i noći. Pozdravi ga, rekosmo.

Sutra ujutro smo otišli u poslastičarnicu, ja uzeo tek izašle iz peći kroasane sa sirom, ukus neopisiv a žena za sina pola štrudle sa makom. Otišli na groblje, obišli majku i oca, potražili ženinog strica i na njegov grob stavili visibabe. Vratili se u hostel, izneli stvari, platili i pravac Novo naselje na porodični ručak. Meni još jedna prilika da pridržim AnCHi!!!! Na stanicu nas odvezli mlađi bratanac i njegova žena, ustvari, ona je vozila, za njega ne znam ni da li ima dozvolu. E baš uživaš kao beg, rekoh mu. Nasmeja se od srca: Tečo, ko ume, ume.

Vrativši se kući, reda radi otvorih FB i! Stric postavio fotku i stavio naslov koji stoji i iznad ovog testa!