GOST AUTOR: TASA DEBELI
„Старо вино и нове боце: Где је нестала иновација“
(А. Армелини)
(Или:
Нови инструменти, песма стара? Уметници, где сте? Треба вас свећом тражити!)
„У граду Ераху, а затим у Супураку, Сипару, Уру, у слојевима датираним 3000, 2500 и 2000 година пре Христа нађене су многе глинене плочице које сведоче да су већ тада, с првом писменошћу, подизане и прве грађевине намењене обуци деце, дакле, школе. Скамије су биле од глине, за једнога до четири ученика. Већ тада је настао и позив професионалног учитеља. Основни циљ ових школа било је описмењавање будућих државних чиновника и свештеника. Текст из око 2000. Године пре Христа описује један ученички дан на следећи начин:
'Гласно сам понављао своју плочицу, појео ручак, приредио нову плочицу, исписао је, довршио; тада ми одредише усмени задатак, а после подне писмени. Кад се настава завршила, упутих се кући, униђох у у кућу и нађох оца где седи. Испричах оцу свој писмени задатак, потом му понових своју плочицу, а мој отац се развесели... Кад сам се рано ујутро расанио, сретох мајку и рекох јој: Дај ми ручак, морам у школу. У школи ме дежурни редар запита: Зашто си закаснио? Уплашен и ускуцана срца ступих пред учитеља и поклоних му се с поштовањем.'“
(из књиге Светомира Бојанина: „Школа као болест“)
У тој књизи професор Бојанин закључује, после овог примера, да се суштина образовања, педагошког процеса, а то је однос породица-дете-школа, није изменила читавих 5000 година. И ту мислим да је професор Бојанин у праву, без обзира на тај дугачки пут пут који смо као људска врста прешли од глинених плочица од пре 5000 година до компјутера, интернета и разних веб алата данас.
Често сам и на овом блогу могао да расправљам са блогоколегама који су уверени у потребу мењања саме суштине образовања јер то изискује технолошка (дигитална) револуција коју проживљавамо и која нас и нашу децу суштински мења (како они тврде). И често су ми блогоколеге при томе цитирале или качиле линкове на Кена Робинсона и остале ТЕД поп старс. Последњи пут сам се о томе дописивао, колико се сећам, са Радумилом поводом једног интервјуа енглеског лингвисте Дејвида Кристала.
И те наше расправе поводом тог питања (права вредност и место нових технологија у образовању?) и јесу мој мотив за објављивање овог поста на чему сам захвалан мом другару, Кркару.
Елем, Дебели, поклони се и почни!
Претпостављам да ће се се поводом догађаја који се одигравао у центру Бел Експо у протекла два дана (26. и 27 фебруара 2016.) огласити и UKinSerbia, па ће његов пост носити много више информација о самом овом догађају.
Наиме, ради се о међународној конференцији у организацији Британског савета у Србији под називом New Technologies in Education 2016.
http://www.britishcouncil.rs/en/new-technologies (ЛИНК)
Ово није нешто ново у Србији, одиграва се трећу годину заредом, полако постаје традиција и сваке године (прошле године такође у Бел Експо центру) повећава се број учесника, па је тако ове године било око 5000 пријављених за учешће у овом догађају.
У организацији конференције (и додао бих и сајма технологије) у вези са образовањем, и ове године као и прошле, Британски савет је имао мноштво партнера почев од британске амбасаде, преко много фирми чије је ово поље делатности, па све до јавног медијског сервиса РТС који је медијски покривао ово догађање.
Конференцију су отворили британски амбасадор у Србији, господин О'Киф и српски министар просвете господин Вербић који је оба дана био присутан. Првога дана званично и као један од говорника са темом „Велико спремање куће: #opendata u obrazovanju“ које је било занимљиво и препоручио бих га новинарима (поготово онима у истраживачком новинарству) да не би и убудуће лупетали таблоидне наслове и текстове по својим листовима не знајући праве податке о ономе о чему пишу.
У четири сале (Спејс, Ентер, Инсерт и Алт) 120 предавача/говорника је заинтересованима преносило своје идеје, искуства, размишљања,... са обавезним питањима и расправама после излагања.
(Извините, али упоран сам у томе да када год могу, енглеске речи преведем на српски јер ако наставимо да у оваквим и сличним случајевима употребљавамо изразе попут, рецимо, speakers, session или event уместо предавач/говорник, излагање и догађај, гомила преводилаца ће ускоро остати без свога посла, а српски језик ће ускоро постати само један од многобројних дијалеката енглеског језика у оквиру глобиша – global + english, језика.
Чувајмо српски језик као зеницу ока свога, да парафразирам једног много већег сина наших народа и народности од мене. J )
И имало се на овогодишњем, као и на прошлогодишњем скупу, заиста шта и „чути, опипати, омирисати,...“ Од паметних табли, преко роботике, разних софтвера намењених образовању на штандовима, све до слушања искустава наставника, домаћих, из региона и широм света, о примени нових информационо-комуникационих технологија у настави.
Заиста је било право уживање присуствовати свему томе.
И свугде сте могли видети насмејана лица која са огромним ентузијазмом и потпуно уверена у своју мисију просветљења говоре о потреби да се образовање у потпуности прилагоди новој, трећој по реду, револуцији коју зовемо дигитална.
Ипак, док сам све то посматрао и слушао, и ове године као и прошле, у мени се појавио један црвић сумње (матора дртина, сумњало једно!) у толику ентузијастичку веру у нове технологије која нас убеђује да је све то нешто потпуно суштински ново у образовању. Некако ми је изгледало претерано толико одушевљење свим тим справама, интернет алатима, софтверима и осталим и предубеђење да та, толико помињана дигитална револуција, суштински мења школу какву познајемо, као и све нас учеснике у том процесу образовања.
А онда сам, другога дана конференције, у сали Инсерт намењеној предавачима за област високог образовања, схватио да нисам баш „прасе у Техерану“ на овој конференцији.
Присуствовао сам излагању Алехандра Армелинија под називом „Старо вино и нове боце: Где је нестала иновација“.
https://www.northampton.ac.uk/directories/people/ale-armellini (ЛИНК)
Опа!!! Па ово је нешто ипак другачије од оног унисоног одушевљења технологијом којим сам био опкољен са свих страна до тог момента!
Професор Армелини је присутнима (нас око 30) задао пар задатака и поставио пар питања на које смо одговоре давали образлагањем свог става или дизањем руку (за/против/уздржани).
Рецимо, питао нас је колико нас мисли да је MOOC (ЛИНК) нешто што бисмо могли назвати суштинском променом у образовању. Дигло се неколико руку.
Затим је питао колико нас мисли да је MOOC, у ствари, исто старо предавање какво слушате и у свакој слушаоници било ког факултета, само је окачено на интернет.
Опет се дигло неколико руку. Професор Армелини је закључио да, заправо, 90% присутних није сигурно у то шта мисли о MOOC, односно да, како је он рекао, већина присутних „are sitting on the fence”.
Да не дужим, схватили сте вероватно суштину излагања професора Армелинија. Његово основно питање је:
Колико је употреба нових технологија у образовању нешто заиста педагошки иновативно? И нагласићу још једном, ПЕДАГОШКИ ИНОВАТИВНО.
Или је то исто оно „старо вино“ што смо га имали и у образовању индустријске ере, па га данас само пресипавамо у „нове боце“ дигиталне револуције?
Навео је професор и пар примера за своје тврдње. Рецимо, ако студент пре предавања у градском превозу чита на таблету белешке (скрипта) од јучерашњег предавања (јер од фејсбука на којем виси када је код куће није стигао да те белешке погледа јуче после предавања натенане у свом простору за учење. – Тасина примедба J), колико се то онда заиста разликује од онога када тај исти студент чита те белешке у градском превозу са папира? Колико је тај таблет и доступност тих белешки на нету педагошки иновативно?
Или, ако видите да неко чита књигу са таблета у аутобусу, колико се то заиста разликује од читања папирног издања (хардкопи) те исте књиге у аутобусу?
Читање је читање, зар не? И знање је знање, зар не? И да би се овладало знањем, мора се учити и читати, зар не?
А технолошке иновације су ту само да нам помогну у учењу, али не и да одређују саму суштину учења, а то је стечено знање.
Да се разумемо, професор Армелини уопште не спори да су нове технологије у образовању свакако додата вредност образовању. Али понављам, ДОДАТА вредност. Не и СУШТИНСКА вредност како нам се исувише често представљају.
Такође, он поставља и питање колико су и да ли је уопште употреба нове технологије уједно и некакав нови оригинални педагошки пут, иновација у педагогији.
Професор Армелини још каже да та додата вредност коју нам дају нове технологије у образовању свакако јесте и демократизација образовања.
Али ни он, као ни ја, ту не видимо никакву педагошку иновацију.
Видимо технолошку иновацију, али педагошку не. (И где нестаде та креативност у образовном процесу, мајку му? Утопила се у мору копи/пејстова?)
Овде дођосмо и до самог наслова: Да нису нове технологије у образовању ипак само „нове боце“ у које ми пресипавамо „старо вино“?
Ово излагање професора Армелинија је тако добро „налегло“ на оно о чему и сам размишљам већ годинама користећи разноразне нове технолошке „чврчкове“ у сопственом послу професора. Врло често сам помишљао тада: „А да нисмо ми ипак мало превише заслепљени шареном вашарском светлуцавошћу свих тих нових справа, алата, софтвера? Да нисмо у свему томе заборавили да је образовање пре свега однос наставник-ученик, а не наставник-машина-ученик? Или, да кажем то овако:
Глинене плочице или компјутер, суштина педагошког процеса је иста. Само ми то не видимо од силних лампица и иконица које нам светлуцају са разноразних геџета.
Можда смо сви ми ипак превише заслепљени новим технологијама у образовању као што је Томас Долби својевремено био превише заслепљен науком?
Шта ви мислите?