VUKOBAŠA

gost autor: moj brat

„ Valja mi Jovan za stotinu druga ! „ – ovako je vojvoda Petar Vukotić glavnokomandujući sjeverne crnogorske vojske naveo u jednoj od prepiski sa knjazom Nikolom I, za vrijeme devet krvavih dana na Šobajićima, sigurno najkrvavije i najteže bitke u cnogorsko- turskom ratu 1875 – 1878 .

Taj Jovan, desna ruka i najubojitiji adut velikog crnogorskog vojvode je bio Jovan Mašanov Vukotić, brat od strica vojvode Petra.

Trideset godina je vojvoda Petar  bio glavni komandant najtežeg i najvažnijeg fronta prema Hercegovini, a Jovan uvijek u sastavu te vojske komandant najelitnijeg odreda .

Bio je komandant čevsko-bjeličkog bataljona, komandir  perjaničke garde i  komandant bataljona katunske garde u Veljem ratu 1875/78 .

U čuvenoj bitci na Grahovcu 1858. godine kao kapetan u čevsko – bjeličkom bataljonu predvodio je prvu liniju napada na Omutić   ( najvažnije Tursko utvrđenje koje je dominiralo čitavim Grahovcem i čij je pad u suštini na samom početku riješio ishod bitke ). Serdar Janko Vukotić u svojim uspomenama iz tri rata piše da je napad na Omutić  jedan od najtežih juriša što ga je crnogorska vojska ikad izvršila .

Jovan je jurišavši kao požar u suvoj borovoj šumi ispred svojih ljudi sasjekao nekoliko turskih vojnika koji su mu bili na putu i prvi se popeo na najvisočiju kulu i dograbio turski alaj-barjak,  glavni ratni barjak čitave turske vojske u grahovačkoj bitci.

Knjaz Danilo je za njega rekao : „ Jovan je učitelj najboljih katunskih junaka! „

Knjaz Danilo i veliki vojvoda Mirko su Jovana zvali vukobaša. Vukobaša je vrlo rijetka stara srpska hajdučka titula . Svaka hajdučka družina imala je svog harambašu i on je u principu bio nezavisan i nije imao nadredjenog. Kada bi neki harambaša toliko odskakao da su ga druge harambaše priznavale kao većeg junaka od sebe,  on je bio harambaša nad svim harambašama i nosio je titulu vukobaše. Zbog poznate sujete u našem narodu,  rijetko su harambaše koji su i sami bili ljudi čeličnog kova,  priznavale nekome da je bolji od njih i zato je to zvanje bilo izuzetno rijetko .

Kada su se  crnogorski gospodari ( Danilo i Nikola) pred vojskom Jovanu obraćali sa vukobašo katunski , oni su javno pred svima govorili da je Jovan Mašanov najbolji junak koga Crna Gora ima . To je ponovljeno stotine puta pred crnogorcima, i mada mnogima sigurno nije bilo pravo , niko se nije usudio da to opovrgne , jer u to doba opovrgavanje bi zbog pitanja časti najvjerovatnije dovelo do dvoboja, a u Crnoj Gori se jednostavno znalo da jedan na jedan protiv Jovana niko nema šanse.

 Knjaz Nikola je toliko bio zaljubljen u Jovana kao svog najboljeg i jednog od najodanijih vojnika da mu je posvetio pjesmu „ Nad grobom komandira Jovana Vukotića „ .Pjesma je uklesana na Jovanovom grobu na Čevu isperd hrama Sv. Nikole .

Ima dosta zanimljivih priča – anegdota o Jovanu Mašanovom koje su sačuvane po usmenom predanju starih katunjana , a što je logično najviše čevljana i bjelica. Ovdje ću navesti par zanimljivih koje ga predstavljaju iz jednog drugog ugla, ugla muža i ljubavnika, jer je on bio izuzetno lijep i razvijen čovjek, neodoljiv ženama, a ni on nije često mogao njkim,a da odoli, lijepe žene su mu bile slabost.

 Prva anegdota vezana je za vrijeme kada je knjaz Danilo bio u posjeti Bjelopavlićima i svom zetu vojvodi popu Ristu Boškoviću. Danila je pratila perjanička garda, a komandir im je bio Jovan . Uveče u toku narodnog veselja igrala su se kola i šenlučilo se do zore. Jovan je potpuno izgubio glavu za jednom preljepom mladom ženom . Nesreća je bila u tome što je žena bila udata i to svježe kako se kaže. Ni ona nije mogla odoljet, cijelu noć nije mogla odvojiti pogled od Jovana. Ovaj događaj baca sjenku na Jovanovo čojstvo, jer je podlegao svojoj slabosti i završio u postelju sa udatom ženom zbog čega za malo nije nastalo teško krvoproliće.

Stvar se nije mogla sakriti i sutradan uvrijeđeni muž , njegovi rođaci i kumovi njih par desetina pod oružijem dođoše kod knjaza i tražiše da se Jovan najstrožije kazni, čak se tražila i glava ! U tom momentu se pojavljuje Jovan naoružan do zuba i obraća se Bjelopavlićima da se on neće kriti iza gospodara,  niti da oni imaju knjaza šta da opterećuju , jer je to privatna stvar i on je spreman to sam da riješi koliko god njih da ima. Koliko ja znam  od starijih članova moje familije , Jovan ne samo da nije bio u pravu tada, već je pokazao onu nažalost ružnu crtu crnogorskog karaktera – što su ga više napadali i prozivali on umijesto da se izvini jer je pogriješio, on se još više hvalio i otvoreno pričao da je ljubovao sa tuđom ženom .

Do usijanja situacije dolazi kada knjaz Danilo staje uz Jovana i kaže da on od njega nema odanijeg i boljeg čovjeka i da bi on,  gospodar crnogorski,  bio spreman poginuti za Jovana. Automatski za Danilom čitava garda koja je tu bila staje u borbenom poretku uz knjaza i svog komandira. Sa druge strane su Bjelopavlići, ljudi i junaci, na svom ognjištu,  koji brane svoj obraz i dostojanstvo.    Bure baruta. Čekala se samo jedna iskrica i da se cijela Crna Gora u crno zavije. Na sreću našlo se par mudrih i razboritih ljudi na obje strane i stvar se polako smirivala, a knjaz je sa pratnjom još isti dan napustio Bjelopavliće i vratio se na Cetinje.

Dugo je trebalo  da se stvar dovede u normalu izmedju knjaza i Bjelopavlića, a Jovan se nikada nije pomirio sa njima .

Ipak treba naglasiti da Jovan Mašanov nikada nije uzeo neku ženu ili djevojku na silu. Sve su se one njemu dobrovoljno podavale i bile lude za njim. A on je toliko volio žene da je iz dna duše prezirao svaki vid nasilja i grubosti prema ženama i uvijek im bio zaštitnik, što baš nije bila crnogorska česta osobina .

 Na osamnaesti rodjendan jednog momka  iz katunske nahije, njegova mati proguta knedlu i reče sinu ono za  što je odavno skupljala hrabrosti, istinu o tome ko mu je pravi otac. Sa suzama u očima rekla mu je da njegov pokojni otac nije njegov pravi otac, već da je njegov pravi otac Jovan Mašanov  ( tada takodje pokojni ). Kažu da je momak dugo plakao, ali od sreće što u njemu teče krv Jovanova, ljubio i grlio  svoju majku i ponavljao joj da nije ni čudo što je zgriješila sa takvijem čovjekom .

 Poslije Veljeg Rata ( dobijanjem nezavisnosti Crne Gore na Berlinskom Kongresu 1878. ) vojvoda Petar i Jovan su se povukli u miran život , obojica svojim ognjištima na Čevo. Imali su običaj da gotovo svaki dan pred veče sjede u odžakliji vojvodine kuće i uz koju čašu vina ili rakije prebiraju po starim uspomenama iz gotovo trideset godina zajedničkog ratovanja. Jednom prilikom desilo se da se Jovan par dana nije pojavljivao niti se javljao Petru. Sledećeg dana ujutro vojvoda je pušio čibuk na prozoru svoje kule i ugledao jednog zajedničkog rođaka, koji je bio prvi Jovanov komšija, te ga je priupitao: „ Đe je Jovan ? Što ga nema par dana , da nije što loše ? „ Rođak odgovori : „ Ne vojvodo, no je otiša nekoliko dana u Ercegovinu, nekijem poslom “ Vojvoda prozbori, onako za sebe, ali dovoljno glasno da je rođak mogao čuti, dok mu se brk smijao : „ Što li mu je to ostalo nedojebano , pa se mora vrnut tamo ?! „

Kada je 1861. u Prčnju Todor Kadić ubio knjaza Danila I, veliki vojvoda Mirko Petrović je krenuo u brutalnu i krvavu osvetu prema cijelom bratstvu Kadića .

Pobio je Todora i  nekoliko najbližih mu ljudi iz familije, popalio im sve kuće , konfiskovao zemlju i sve ih protjerao iz Crne Gore. Njegov bijes je bio toliki da je na kraju počeo i žene koje su rodom od Kadića, a udate u druge kuće takođe  protjerivati i zemlje .

Žena Jovana Mašanovog, Stane, bila je rodom od Kadića. Imali su pet sinova i tri kćeri. Kao komandir perjanika Jovan je jednog dana saznao da je vojvoda Mirko, krijući od njega naredio četi perjanika da odu na Čevo, zarobe Stanu i sprovedu je van Crne Gore. Jovan je ne javljajući se nikome nestao sa Cetinja .

Kada su perjanici stigli na Čevo, ispred  Jovanove kuće, zatekli su svoga komandira pod tokama, sa zađenutim jataganima i ledenicama, puškom i sabljom u krilu kako mirno puši čibuk i sjedi na pragu kuće i gleda u njihovom pravcu očima iz kojih su sjevale munje . „ Evo je Stane u kuću sa đecom . Mene je ona rodila pet sinova , pa je možete voditi iz ove kuće samo preko mene mrtvoga . Ako vi basta momci , a vi probajte ja sam spreman .“ Perjanici su ostali kao skamenjeni. Tu su dotrčali i neki od Vukotića, a u jednom se trenutku pojavio i vojvoda Petar. Vojvoda je kao izuzetno mudar čovjek znao da u ovakvom trenutku čak ni on ne može uticati na Jovana, znao je da bi radi svoje familije njegov brat od strica i najbolji ratni drug bio spreman ići čak i protiv njega.

Vojvoda Petar je poslije pričao da je bratovu odlučnost da ide do kraja shvatio kada se Jovan obratio perjanicima sledećim riječima : „ Ja vam momci savjetujem da se vrnete na Cetinje i kažete Mirku Stankovome da ako je odlučio da dirne u moju familiju, sam dođe i proba. Ja ga čekam! „ Po vojvodinoj priči Jovan je bio toliko odan crnogorskim gospodarima i familiji Petrovića, da im se nikada ni u najintimnijim trenutcima druženja i opuštanja nije obraćao ili ih spominjao bez titula . Ovo je bilo prvi i jedini put da velikog vojvodu nije nazvao po tituli, već Mirko Stankov.

Perjanici su se vratili na Cetinje, a sa njima i vojvoda Petar da proba da izgladi stvar. Očigledno je i uspio u tome, jer se poslije nekoliko dana vratio sa vojvodom Mirkom, koji se izvinuo Jovanu i njegovoj ženi, te su se pred Petrom izljubili i pomirili.

 Jovan je bio nešto stariji od Petra, oko deste godina. Vojvoda Petar je rođen 1826., pa je Jovan rođen negdje oko 1816. ne zna se tačno. Dok je ratovao ( od prvog pohoda Omer paše Latasa na Crnu Goru 1851.,  pa sve do 1878., dakle - 27 godina ),  njegovi saborci su prepričavali da se bio ono što se kaže „konzervirao“, vrlo malo se primjećivalo da stari – kako fizički, tako i duhom .

 Od kada se povukao u penziju 1878. god poslije nekoliko godina je počeo naglo da stari i poboljeva. Počele su da ga sustižu rane iz ratova ( više puta je bio ranjavan , što hladnim što vatrenim oružijem ).

 Umro je 1887. god u postelji kao sjenka od čovjeka koji je bio . Vele da je izgledao kao da ima 120 godina , mada je imao oko 70 , što je za to vrijeme ipak bila prilična starost, s obzirom na težinu života.

 Jovan Mašanov Vukotić , vukobaša katunski , bio je rođeni stric serdara Janka Stankovog Vukotića . Janko je bio najmlađi sin Jovanovog starijeg brata serdara Stanka Mašanovog Vukotića .