Srpska porodica cikloputnika

Za Ivana sam saznala na vrlo neobičan način. Bila je 2013. i ja sam stigla u Bangkok, gde sam imala ugovoren besplatni smeštaj preko liste Warmshowers. Ugostila me je vlasnica privatne škole koja uopšte nije biciklistkinja, mada je posle našeg druženja kupila bicikl i u svojoj šezdeset i nekoj počela da vozi. Već prilikom susreta, rekla mi je da sam je zbunila, pošto je mislila da je reč o muškarcu koji putuje oko sveta. Na Warmshowers nije ni gledala moje fotke, a pošto joj samo moje ime ne znači ništa da bi znala o kom rodu je reč, to je zaključila da samo mušarac može pedalati okolo sam. Grohotom se smejala kad je otkrila svoju zabunu. I tada mi je rekla kako smo mi svi iz Srbije neobični.

"Koji mi? Poznajete još nekog iz Srbije?"

"Ima jedan vaš, isto biciklista, pitao me je za smeštaj. Njega sam odbila jer sam već imala goste. A i pola ga nisam razumela, govori engleski mnogo brzo."

Sad je na mene bio red da se začudim. U tada malom i manje-više poznatom svetu srpskih cikloputnika, znalo se ko je gde putovao na dalje destinacije. Ni meni ni rijateljima koji su pravili duge ture, a koje sam odmah pitala, nije bilo poznato da je neko vozio čak u Tajlandu.

Pronašla sam na Warmshowers profil tog čoveka – Ivana Đurića. U spisku zemalja gde je vozio bilo je pobrojano preko 30 država. Ostala sam u neverici. Napravila sam skrinšot njegovog profila i postavila to na FB. Ko je ovaj čovek i odakle je? 

Drugari iz Požarevca odmah su prepoznali o kome je reč. Rekli su mi otprilike ovo: „A, to je Đura, on svira po restoranima osam meseci a onda ode da se izduva biciklom na par meseci. Vozio je svuda.“

Ivan i ja smo potom postali FB prijatelji.

Uskoro, Ivan je krenuo na novu turu od Južne Azije do Balkana, a detalje o njoj nije objavio u javnosti. Negde usred tog njegovog pedalanja, od onlajn prijateljice iz Poljske, koja isto pedala već godinama, dobila sam informaciju da je srela srpsku porodicu biciklista.

Opet neverica. Mi nemamo porodicu koja putuje biciklima, barem ne tako daleko. Da li si sigurna da su iz Srbije?

Ewa, Poljakinja, poslala mi je njihovu zajedničku fotografiju i ja sam prepoznala Ivana. Tu sam se oduševila. Svaka čast! 

U prilogu je tekst o putovanju koje je porodica Đurić napravila 2014. godine. Napisao ga je Ivan za novinare, pa je zato u trećem licu.

*

Živi život vredan prepričavanja!

Ivan Đurić, Olivera Milovanović i David Đurić kao da žive takav život. Ova avanturistička i hrabra porodica izavela je poduhvat vredan pamćenja i prepričavanja. Prešli su 20000 km na biciklima, od Kuala Lumpura do Beograda, za 257 dana, od februara do oktobra 2014. godine.

Ivan je po struci diplomirani menadžer u turizmu i turistički vodič, ali radi kao muzičar, frontmen je benda „Pozitivna energija“, svira gitaru i peva. Olivera je ekonomista za turizam, bez posla. Spojila ih je ljubav prema putovanjima i zdravom životu.

Ivanu ovo nije prvo putovanje biciklom,  već desetak godina tako putuje po svetu, po nekoliko meseci svake godine. Prešao je preko 100000 km na dva točka i obišao tridesetak zemalja, a omiljena mu je jugoistočna Azija, jer kako kaže tamo je sve lako. Upravo zbog toga su odlučili da na ovo zajedničko putovanje krenu prvo u poznate zemlje, apsolutno sigurne i bezbedne, jer ih on odlično poznaje i više puta je vozio po tim zemljama (Šri Lanka 2007, Malezija 2008, 2011, 2013, Tajland 2005, 2008, 2011, 2013, Laos 2013, Kina 2010).

U samom startu, Ivan, Olja i David nisu znali da će se biciklima vratiti iz Azije u Srbiju. To je bila jedna od ideja, o kojoj su razmišljali kao o potencijalnoj mogućnosti, ali su imali i druge rute u planu. Jedna od solucija je bila da voze istočnom obalom Kine, preko Hong Konga i Šangaja do Pekinga, pa da onda pređu brodom u Južnu Koreju i Japan i da se eventualno iz Tokija vrate avionom za Srbiju.

Njihovo putovanje je izgledalo ovako:

Krajem januara 2014. krenuli su avionom do Šri Lanke, sa spakovanim biciklima i Davidovom prikolicim, i od aerodroma Negombo su počeli da voze. Na ovom tropskom ostrvu proveli su tri nedelje u vožnji od plaže do plaže. To im je, kako kažu, bila lagana priprema, uvertira za predstojeće putovanje. David je posebno uživao u tropskoj klimu, u trčkaranju po plaži i kupanju u toploj vodi okeana. Sve mu je bilo novo i zanimljivo: hrana, religija (hindu i muslimanska), jezik, ljudi.

Pravo putovanje je počelo kada su sa Šri Lanke prešli avionom u Maleziju, od tog trenutka kreće njihova ekspedicija, kroz džunglu u Maleziji, živopisna sela i prelepe peščane plaže na Tajlandu (6 dana provedenih uživajući na tropskom ostrvu Samui - Koh Samui), uz Mekong reku u Laosu, preko obronaka Himalaja i kroz milionske gradove u Kini, kroz Gobi pustinju u Mongoliji, obalom Bajkalskog jezera i kroz sibirsku tajgu ( preko reka Ob, Ural, Volga), kroz stepu i žitna polja u Kazahstanu, preko Kavkaza u Gruziji, obalom Crnog mora kroz Tursku i dalje preko Bugarske do Srbije.

U prva tri meseca vožnje nije bilo nikakvih problema, David je bio srećan I prijalo mu je putovanje, a ivan I Olja su ušli u formu I bili su zadovoljni kako se ekspediija odvija, tako da su odlučili da nastave putovanje i da krenu pravcem kroz Mongoliju ka Sibiru I dalje kopnenim putem za Srbiju.

Putovanje je, kažu, bilo prelepo, bez nekih velikih problema‚ bez žurbe. Prelazili su koliko su mogli, od 50 do 120 km dnevno, sve zavisno od uslova na putu. David se posebno radovao vremenu provedenom pored obala mora, jezera ili reka, gde je mogao da se kupa, brojnim susretima sa veselom decom i posetama velikim supermarketima i tržnim centrima.

Ivan, Olja i David su 257 noći proveli na putu, spavali su većinom po hotelima, guesthouse-ima, kućama gostoprimivih domaćina koji su ih vrlo često pozivali u svoj dom, a isto tako spavali su i u svom šatoru, kada su bili daleko od urbane sredine ili pored obale mora. David je najviše voleo da spava u šatoru, to je za njega bila posebna avantura, a Ivan iOlja su se osećali najbliže jedno drugom kada bi umorni od vožnje tog dana svi zajedno, zagrljeni utonuli u san.

Interesantna stvar je bila da se za vreme celog putovanja niko od njih nijednom nije razboleo, ali su zato skoro svakodnevno krpili gume, menjali žice, a nekoliko puta su na biciklima i prikolicama imali i ozbiljnije kvarove koje su sami rešili.

Avantura je bilo raznih, svaki novi dan je bio nova avantura. Putovanje kroz džungle na Šri Lanci, Maleziji i Tajlandu i svakodnevni susreti sa slonovima, majmunima, iguanama i ostalim tropskim životinjama. Vožnja po obroncima Himalaja u Kini, gde su se nekoliko puta penjali na 3000 m nadmorske visine i vozili oko 700 km putevima bez asfalta i starim kamenim putevima, jer nije bilo druge mogućnosti. Prelazak preko skoro nenaseljene Gobi pustinje, kroz koju nisu znali šta mogu da očekuju kada je reč o vodi i namirnicama, pa su sa sobom nosili hranu za 15-20 dana i oko 60 litara vode. Za taj dodatni teret su nabavili još jednu prikolicu koju je vukla Olja, dok je Ivan vukao prikolicu sa Davidom.  Davida su oduševljavali susreti sa dvogrbim kamilama, krdima konja i krava i stadima koza i ovaca. Životinje su slobodno šetale Mongolijom, a mi smo prolazili na samo par metara od njih.

Njihov prvobitni plan je bio da najkraćim putem, preko Ukrajine, Moldavije i Rumunije stignu u Srbiju, ali zbog rata u Ukrajini nisu mogli da pređu granicu, tako da su morali da krenu južno ka jedinom  legalnom graničnom prelazu iz Rusije u Gruziju (Verhni Lars – Kazbegi), ali tu ih je dočekao odron, koji se desio 20. avgusta, baš na graničnom prelazu. Odron je odneo 7 života a nabujala reka je odnela 100 m puta, tako da je granica 10 dana bila zatvorena, a naši biciklisti su se našli u maltene bezizlaznoj situaciji jer im je sledeći izlaz iz Rusije bio hiljadama kilometara daleko i to u suprotnom pravcu. Ivan, Olja i David su ipak odlučili da na sreću krenu ka Gruziji u nadi da će se granica otvoriti. Imali su sreće, jer „sreća prati hrabre“ kako Ivan kaže, granica je baš tog dana otvorena, kada su stigli do nje, obilazeći 20 km dugu kolonu kamiona, uspeli su da pređu u Gruziju, ali su dva dana kasnije na Kavkazu saznali da se odron ponovo desio i da su granicu ponovo zatvorili.

Na ovakvom putovanju najbolje upoznate i doživite jednu zemlju i narod u njoj. Ljudi se razlikuju u turističkim regijama od ljudi u ruralnoj sredini gde nemaju mnogo kontakata sa strancima, ali su uglavnom svi bili nasmejani, dobronamerni i predusretljivi prema nama. „David je bio posebna atrakcija, kada njega vide prilaze nam sa svih strana, slikaju nas, poneko ponudi pomoć, a neki nam se čak i zahvaljuju što smo došli i putujemo po njihovoj zemlji. Toliku količinu pozitivne energije prvi put smo osetili, pogotovo u dalekoj Aziji.

U miru i tišini Gobi pustinje Ivan je dobio umetničku inspiraciju, tako da  je vozeći bicikl kroz ogromno prostranstvo napisao i komponovao desetak pesama, od kojih je jednu posvetio voljenoj Olji.

Posle tako jednog velikog putovanja ostaju lepe uspomene na predele koje su prošli, lepote koje su videli, ljude koje su upoznali. Jedno veliko iskustvo i saznanje o drugim zemljama i narodima, o njihovoj kulturi, jezicima koje su morali donekle da savladaju, zbog čega je David u svakoj državi naučio po nekoliko njihovih reči, neke od tih reči još uvek rado koriste u svakodnevnom govoru. David je naučio da razlikuje budistički hram od crkve, džamije, hindu hrama, osetio je nove ukuse (neka tradicionalna jela iz tih zemalja i sada spremaju kod kuće), probao je do tada nepoznato tropsko voće, oduševili su ga papaja, mango, dragon fruit i rambutan.

Zbog takvih impresija nastavljaju svoje putovanje dalje, najverovatnije za Južnu Ameriku, mada su veliki ljubitelji Azije, u kojoj ima još zemalja po kojima bi rado vozili. Odlučiće uskoro na koju će stranu...

*

Pre mesec dana otprilike, Đurići su ponovo spakovali bicikle i prikolice, i odleteli za Latinsku Ameriku. Tamo planiraju da voze do jeseni. Trenutno se nalaze u južnoj Argentini i pedalaju prema Patagoniji. Možete ih pratiti preko njihove stranice na Fejsbuku: STRANICA

.

.

.