Dobro, hvala lepo, al što nam je ovo trebalo?

Ko što ste videli,  imamo novo. Podelili autorske.

Kolegama iz klase čestitam, iskreno želim da svojom opcijom pisanja obogate ovo mesto i povrate mu bar deo nekadašnjeg sjaja, al spram sebe u tom društvu stvarno moram da kažem koju.

Otvorim ja blog pre par dana i vidim PP. Mislim javio se kolega za čije zdravlje sam se raspitivala jer ga dugo nema, kad ono, šalje B92.

Kaže Urednicanam da proverim mejl adresu, šalje mi poziv za autorsku al joj se vraća. 

Pošaljem važeću, normalno, red  je, al odma počne da radi crv. Šta će meni to u životu, i čemu može da mi posluži? 

Prvo sledeće mi pade na pamet da probam da trgujem i trampim ponudu za naknadu štete koju sam svojevremeno napravila kolegi našem, a svojim gostovanjem, al dok se nisam osvestila već stiže čestitka od jednog drugog kolege.

Sunce mu lebovo, još ni pravu ponudu nemam a on već zna!

Reč po reč, tajanstveni kolega mi objasni da mi trampa garant neće proći, i da je glupo da išta slično probam.

Ajd dobro, vidim da je obavešten, valjda zna šta priča, al opet ostaje ono „šta će to meni“.

Tokom svih ovih godina, ubila sam na blogu vremena kolko fakultet da završim, il zapatim farmu ovaca, il izvezem Tajnu večeru, Devojku s knjigom, Konje na pojilu i još koju od sličnih rukotvorina.

Doduše, nije  da mi nešto od toga treba, il da se bar može unovčiti, pa nemam razloga ni da se  mnogo sekiram, al da je mnogo vremena – jeste.

S druge strane,  bar sam se u dangubi veselo zabavljala, al i tekstove sam objavljivala vala kad god mi je ćunulo, bez problema. 

Kad god sam se javila, niko me odbio nije, i hvala im svima, al znate onog pitomog i nadasve krotkog kolegu, što ima bitriju na glavnom sokaku na ćošku, u kojoj  je uvek  larma  i gde onoliki svet svraća, što po navici  što kad se zaželi kermesa? Kod njega mi bilo najzgodnije, a on mi uvek davao ključeve kad god sam htela.

Moje bilo samo da donesem ponude. On ložio furunu, ređo stolice, postavljao pepeljare, a po potrebi otpušavo i kanalizaciju. Sve kako dolikuje jednom gazdi od birtije. 

Sad mi kao učinili, pa treba da odem u peti sokak i otvorim svoj lični lokal s vratima i jednim pendžerom.

Ne kažem, tako nešto može da bude zgodno nekom ko recimo prodaje rakiju, il mladi sir, da odma utrapi gostima i uzme čistu paru. Može da valja čak i nekom ko je jorgandžija, il ko izdaje sobe, makar da turi cedulju sa adresom u prozor birtije, al ja sam, ko što je poznato prost rabadžija, a šta će lokal  jednom rabadžiji?!

Moje je da sedim na sokaku il u kafani na drvari, i čekam da me pozovu da mušteriji prevezem drva, il babin šifonjer, i od toga leba da jedem, a ne goste da zabavljam zabadava.

I ajde sve to, što nemaš asne, što je danguba a može da bude i teret, nego uvatim jednog momenta sebe da sam počela da se smatram drukčijom. Ko sad, moš misliti nešto postigla. Ko kad našu terijerku posle silnog ulagivanja primimo u kuću, a ona izađe na terasu i s visine prezrivo pogleda   dvorišnog drugara joj, i samo što mu ne kaže: „Vid’ kud sam ja popela“. Znači, moš i u glavu da udari pa da štete imaš.

Da ne gnjavim više, al nit je meni ovo trebalo nit baš imam ideju šta bih dalje s tim. Biće uglavnom sve ko i do sada. Ako mi nešto ćune – napisaću.

A nije loše ni to što su izbori blizu, a onaj fiškal se već nudio da gostuje, pa eto mu prilike da mi se revanšira. Ako ništa drugo, zarad kosmičke pravde.