Прошла недеља је имала неколико не-обичних дана.
Једног од њих сам била на сахрани. Нећу о томе како сам успела да закасним на опело, ни о томе где су се дели они некадашњи таксисти који су знали све корисне пречице. (Заиста, да ли су се у међувремену сви претворили у џангризаве старце за које се питам како уопште продужавају возачку дозволу, и који су истовремено развили таленат да непогрешиво пронађу улицу са најгушћим саобраћајем у коме се ништа не креће?)
Сахрана је била свечана и нимало туробна. Преминули је био монах и дубоки верник, умро је позним годинама и смрт је била мирна, у сну. Био је архимандрит Васељенске патријаршије у архиепископији Тијатире и овог острва, па је много свештенства присуствовало испраћају, али наравно, не само њих.
Отац Ефрем Лаш је био класични филолог, професор грчког и латинског у приватним школама и на универзитету, а пре свега врсни преводилац мноштва светоотачке литературе и литургијских текстова на енглески (укључујући литургију св. Јована Златоуста). Такође, имао је и веома бројну (а и занимљиву) породицу, међу којима су вероватно најпознатији сестрићи Реиф и Џозеф Фајнс.
Рођен у Индији у породици бригадног генерала 1930, имао је школовање уобичајено за децу чији су родитељи живели у колонијама, у интернатским школама у Енглеској, што је значило неминовну одвојеност од породице. У његовом случају, одвојеност је потрајала због рата и он родитеље, брата и сестре није видео шест година.
По одслужењу војске, отишао је на Оксфорд да студира Greats (старо име за оно што се данас зове Classics) и где се исто толико бавио позориштем као и студијама (зато и кажу да су сестрићи повукли на њега), затим је предавао, преводио, постао католички ђакон, научио сирски, хебрејски и коптски, и вративши се на Оксфорд да ради на Оксфордском хебрејском речнику почео да иде на православну службу. Уследило је рукоположење у ђакона, рад на универзитету, рукоположење у чин свештеника и коначно монашење се у Дохијару на Светој гори, сада већ пре више од 30 година.
Када се радило о појању, био је чврсто опредељен "Грк", а не "Рус", и словенске распеване химне је поредио са оперским аријама. Такође, блиско је сарађивао са Џоном Тавенером на текстовима за његове композиције, а наводно је у данима пред смрт дотеривао текст православног Опела.
Неки су га сматрали екцентриком, био свакако познат по изузетном смислу за хумор, а и једно, и друго су две прилично есенцијалне енглеске црте.
После сахране у северном Лондону сам узела први аутобус који је ишао на југ, и тако, скоро случајно стигла у Кларкенвел. Било ми је потребно приземљење након свих небеских химни и појања, па сам свратила у један кафић Гозвел Роуду у који дуго нисам залазила.
Кафић је део „несташног“ мини-ланца (један од друга два кафића се зове Fuckoffee, најбуквалније, „сиктеруша“), служи добру, наравно прескупу кафу и уклапа се у очекивану понуду за кларкенвелску хипстерско-креативну заједницу. На зидовима и полицама је наизглед потпуно случајна колекција предмета, од параферналије Рата звезда до Путиновог портрета. Кафић се налази на средини између северног и јужног краја улице, скоро тачно преко пута галерије Захе Хадид.
Скоро сва места су била заузета, па сам се нашла за столом са двоје људи, човеком и младом женом. Када сам приметила њихове црвене и сузне очи, помислила сам да су пар који преживљава неку своју драму, међутим, било је већ касно да се окренем и тражим друго место. Лажни аларм! Били су сарадници Захе Хадид који тек што су примили вест о њеној изненадној смрти од срчаног удара у Мајамију, у болници где је примљена неки дан раније због бронхитиса.
Заху Хадид сам уочила пре двадесетак година када је њен победнички пројекат на конкурсу за зграду Велшке народне опере срамотно одбачен. Наводно, финансирање се искомпликовало, а градска влада Кардифа и Миленијумска комисија која је усмеравала новац државне лутрије су одбиле награђени пројекат, и Cardiff Bay Opera House није угледала светло дана. Онда су пројекат и медији узели на нишан као "премодеран" и "елитистички".
Претпостављам да би неправда која јој је учињена многе сломила, али њу није: неколико година након кардифског дебакла сам налетела на чланак о Розентал центру за савремену уметност у Синсинатију, ограничењима задатог простора и интелигентним архитектонским решењима и обрадовала се видевши да је она аутор.
Архитектура је веома компетитивна област чијим светским врхом доминирају мушкарци. Ја се противим позитивној дискриминацији јер жене неће моћи да буду једнаке ако себе виде као оне којима су потребне посебне повластице, али слутим да је Заха, и као жена и Ирачанка, морала да буде више него само једнако добра.
Заха је рођена у муслиманској породици у Багдаду 1950. и школована у школи коју су држале француске часне сестре, па у Енглеској и Швајцарској, а онда су уследиле студије математике у Бејруту и пресељење у Лондон да студира архитектуру.
Фасцинантно је колико је урадила у најразличитијим деловима света, од Синсинатија до Хонг Конга, и од Москве до Мелбурна. Њена архитектура је смела, иновативна, чак футуристичка, а истовремено моментално препознатљива. Закривљења која је маштовито користила и која су била њен потпис су јој зарадила надимак Queen of the Curve.
Као прва жена архитекта, 2004. године добила је престижну Прицкер награду коју зову Нобелом за архитектуру, 2012. добила је титулу дејм (Dame Commander of the Most Excellent Order of the British Empire), а пре неку недељу, поново као прва жена, Краљевску златну медаљу од R.I.B.A. - Краљевског института британских архитеката. У сваком случају, прокрчила је пут женама из генерација које долазе после ње.
Седећи у кафићу са погледом на Захину галерију и разговарајући са њеним сарадницима који су ми причали анегдоде о њој као особи, а посебно гледајући light sabres и другу параферналију Рата звезда, искристалисала се идеја о овом блогу.
Животни избори и путеви су често непредвидљиви и заиста, као што је Оби-Ван Кеноби показао Луку Скајвокеру, можеш да будеш све што год пожелиш.