PROSTO VOLIM KOSITI U MAJU, ZABORAVLJEN NA KOSMAJU

Кад си у мају на Космају, помисли и на античку Мају, богињу пролећног бујања природе, једну од Плејада, мајку Хермесову и жену Атласову. Тврди се да је Космај њено станиште, а и месец мај по њој је добио име.

u hinduizmu Maja označava opsjenu, iluzornost pojavnog svijeta.
vidljivost koja zaklanja vidik.



Mogwai -

Haos - Kaos - Chios (chio) - Cos – Kos. > KOS : grčki Κως, turski İstanköy, ital. Coo, engles.
Stan - chio (stanje haosa, boravište - stan Kaosa)… danas je grčko ostrvo u Dodekanesu, u zalivu
Kos. Ostrvo je, prema istorijskim podacima prvo kolonizovano od plemena Kari (Carians, Karani -
pleme Srba, karan je titula velikih vođa, upravitelja velikih teritorijalnih jedinica, Aleksandar Veliki
je od Karana). Doriani (Dorci) su u XI veku pre nove ere preuzeli dominaciju naselivši Kos kao
migranti iz Epidaura. (Cavtat - u značenju : mesto gospodara, širenja otaca naših). Sa sobom su
doneli kult Asclepiusa i izgradili novi tip domova čuven po čistoći i zdravlju.

AJSKULAPIJE – u rimskoj religiji bog medicine. ASKLEPIJE – u klasičnoj mitologiji bog lečenja.
Obožavan je u Fenikiji i Egiptu što se proširilo na Grčku i Rim. U Latina se ovo ime piše kao
Aescǔlāpiǔs: a (ja) + es (jesam) + cul (kul = belo) + ap = delo + i (spajanje) + us (Sunce) = ja jesam svetlo delo spajajućeg (znajućeg) Sunca. Savršeno tačno srbsko određenje: Eskulap je sin Apolonov, sin boga Sunca. Jezikom Srba rečeno > asklep (as klep) - ja klepam, ja pripremam kosilo za košenje , ja udaram (klepnuti) i time ubijam.

Svima je poznat prikaz Smrti u slikovnoj formi KOStura koji KOSOM kosi duše smrtnika i potom
ih vodi na onaj svet. Pri tom je manje poznato izvorište ovog prikaza i šta mu je preteča. Živojin
Andrejić u tekstu "Serbali ili Saveanci" ("Mitološki zbornik" br. 2, SZMS Rača 2000. god. 41-42)
daje odgovor na ovo pitanje: Srbski Vrhovni Bog, u narodu često pominjan kao Savaot, Sava ili
Safa ima čitav niz htonskih obeležja i tada se javlja pod imenom Kos, Kosar, Kosidije, Kosarif,
Kostro, Koster. Atributi su mu ptica kos, drvo koštan (kostan, kastanj ili kesten) i kosa (kosilo,
kosijer). Kao htonični bog on sakuplja – kosi duše smrtnika (ali nije Zli Bog) i vodi ih na onaj svet.
Istovremeno, on je i Bog koji leči. Tu njegovu osobinu iskoristili su Grci prekrstivši ga u njihovog
boga izlečenja Asklepija. Da su Grci promenili ime boga Kosa pokazuje i važno Asklepijevo
svetiliste na ostrvu po imenu Kos!

Odmah nam se pojašnjava otkuda onoliko Kosova polja, Kosmaja, Kostajnica i veliki broj ličnih
imena i imena bilja u Srba koja sadrže kos. Naročito je zanimljiva biljka po imenu kostrika (Ruscus
aculeatus) – dekorativna vrsta koja se upotrebljava za izradu poSMRTnih venaca.

Dakle, kosa (kosilo) kosi duše i vodi ih u neki drugi svet. To nije kraj, to je i početak. Kos nije
klasični Bog Smrti, već je i Bog Izlečenja. Pokošene duše trava prelaze u novu dimenziju zajedno sa svojim pokošenim telima. Potopljene u vodu života (zagrejana voda, voda na koju je delovano
energijom – a energija je u krajnjem smislu Sunce, Stvaranje, Tvorac, Vrhovni Bog) one ponovo
odišu životom, daju ozdravljenje onome ko pije i tako se zatvara krug. Večni krug ponovnog
stvaranja – zatvoren i otvoren ponovo.

Davne istorijsko – mitološko - religiozne teme preko jezika su direktno ugrađene, utkane, položene, glagoljene u celokupno biće srbsko. Mi osećamo svoj jezik čak i kad ne razmišljamo o onome što je sakriveno, a toliko nagomilano iza svake reči. Nijedna srbska reč nije obična.

Logika i genetika našeg jezika je neponovljiva i proizilazi iz dubine vremena, bogatstva duha,
materijala i procesa, koji zvuk materijalizuju u ideju, a materiju izvlače iz gena i pretvaraju u zvuk.
Svi ti procesi u bezgraničnom kretanju daju rezultat: jezik Srba – čudo nad čudima.

U srbskom jeziku sinonim za reč duša je sen. I upravo ta činjenica prikazuje naš jezik kao duboko,
dalekosežno, prefinjeno i izbalansirano vezivanje ideje i materije, sopstveno kretanje u sebe i
Vascelost. Srbski jezik je osvetljen sobom iznutra, neograničen vremenom.

Kad se govori o mirisu sena, tvrdnja da je reč o senima – dušama trava, ima svoje uporište i u samoj alatki koja je pokosila travu - kosi. Kosidba je oduvek bila izazov za sve one muškarce koji su držali do sebe.U košenju nije presudna snaga potrebna za obavljanje ovog najtežeg posla. Dobar kosač će proceniti kvalitet trave (sočnost, poleglost, gustinu, bujnost), vremenske uslove (vetar, temperaturu, vlažnost), kvalitet svog alata, svoju fizičku snagu i vreme koje planira da provede u košenju. Tada ce učiniti najvažnije: odrediće ritam! Onim ritmom kojim počne kosidbu tim ritmom će je i završiti. Na taj način će posao odraditi najidealnije: najkvalitetnije, najbrže i sa najmanje naprezanja. Ritam košenja je neverovatna stvar: u zavisnosti kojim ritmom zamahuje i koju širinu otkosa tera, kosač će razmišljati (ili pevati) u osmercu, devetercu, desetercu...

Kosbašu (predvodnik kosača) dok kosi i vodi pesmu ne mogu nadmašiti (prestići) ostali kosci, jer
on ima idealno usaglašen ritam pokreta i ritam pesme. On time diktira ritam ostalim kosačima, a taj ritam po pravilu odgovara samo njemu. On tim ritmom pomaže ostalim dobrim kosačima da budu još bolji, ali ih istovremeno brže zamara (loše kosače to ne dodiruje, jer oni ne shvataju presudnu potrebnost ritma).
Ritam košenja je u direktnoj vezi sa dance macabre (igra mrtvaca, mrtvačko kolo). Smrt, sa kosom
(kosilom) preko ramena, vodi kolo koje sačinjavaju duše tek umrlih (pokošenih) i tako igrajući vodi
ih na onaj svet – poznata likovna predstava nastala iz verovanja da Smrt kosi duše u samo njoj
znanom ritmu.

Dakle, Haos (Kaos) je malo prepravljeno ime srbskog htoničnog boga po imenu Kos. Gde je sada
suština sakrivena u jeziku Srba. Haos iz koga je sve nastalo neki današnji fizičari bi nazvali
SINGULARITET iz koga je nastalo stanje odmah po Velikom Prasku: skup energija, još uvek bez
svetlosti, prostora i mase – svet Noći i Pakla.
Ta prvobitna masa podseća na okruglu voćku koja se rasprsla u najsitnije svoje čestice, u suštinu, u sok. Taj "sok" se slagao – taložio bežeći iz Haosa (Kos). Kos, pročitan s desna, daje SOK. To je
suština svake voćke, svakog živog bića. Sokovi života (krv) se u mnogim religijama izjednačavaju
sa dušom.

Bogovima nisu žrtvovani ljudi i životinje, već njihova krv – duša. Izrazi u našem jeziku kao što su
krvnik (onaj koji uzima dušu), haos u duši, isceđen, bez duše, ili s dušom u nosu (mnogo umoran ili bolestan), rasturen, razbucan, eksplodiraću od muke… samo su način da se prikaže stanje ljudske singularne suštine u određenom trenutku KOS-a, posle koga uvek mora doći stanje SOK-a:
izdvajanje, smirivanje, taloženje finih i najtananijih materija, veoma pitkih, veoma vaznih,
najživotnijih – duševnih!

Koliko je Kos bio značajan kod Srba, svedoče i imena na stotine mesta u Kraljevini Jugoslaviji:
Kosa, Kosavin, Kosanica, Kosančić, Koševo,Kosovo...Postoji još jedno Kosovo koje smo svi zaboravili - oblast i grad Lužičana/Wenda/Srba > Cottbus,wendski Chošebuz ( Kosevus )...

Srbski vrhovni bog Sava ovaploćen je jednog trenutka u Rastka Nemanjića, poznatijeg kao Sveti
Sava. Za njega se zna da je i KOS, onaj koji je svojim aktivnostima na podizanju manastira i u
okviru njih osnivanju prvih bolnica i škola učinio mnogo na poboljšanju duhovnog i fizičkog
zdravlja naroda iz koga je potekao.Zbog toga je i Prvu Patrijaršiju osnovao na KOSovu..

Meni se, dok kosim travu, "čuju" stihovi Desankini


Pokošena livada


Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.

Jutros dođoše neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj
ljupkih, šarenih glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće,
divovi kao hrašće.

Svega devojka jedna
zlatnog, okrugla oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvena soka, -
devojka zlatnog oka.

Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.

Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celog žale
zelen-konjici svoje
lepe viteze pale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.