Odavno sam prestao da se nadam nekakvoj atletskoj građi kakvu imaju Bred Pit i slični holivudski playboyi. Iskreno, za tako nešto nikada i nisam imao aspiraciju.
Noge su mi uvek bile sportske, jake i čvrste, u fudbalu imam jak udarac a u svoje vreme znale su te iste noge i da odalame kada je trebalo, ali i da sačuvaju glavu, takođe kad je trebalo.
Bio sam sportski tip, u ono tinejdžersko vreme; igrao za školski tim u fudbalu, rukometu, odbojci, bio prvak škole u krosu. Sportista od glave do pete. Što je najvažnije, uživao sam u tome. To, dobro se oznojiti pa kući na ručak, bila mi je životna filozofija, a često sam i obroke preskakao ne bi li odigrao još jednu partiju basketa. Mislim da me je taj sport napravio čovekom s karakterom, if you know what I mean.
Ipak, danas u svojim srednjim tridesetim, s čežnjom pogledam Pitove i sličnu bratiju, po pločicama na stomaku. Nije da mi voda ide na usta, ali moj stomak zaista nije onakav kakvog sam ga zamišljao.
Da ne bude zabune: nisam debeo, niti imam takozvani „pivski stomak". Ja bi ga pre nazvao „stomak koji trpi posledice globalizacije koje je opet oberučke prihvatio njegov vlasnik".
To podrazumeva, gotovo potpunu sportsku apstinenciju, sedenje ispred PC na poslu i posle kod kuće, što dnevno iznosi oko 12 sati, obavezno kasno večernje otvaranje frižidera i konzumiranje sendviča ili slatkiša. Nisam lud da se uhvatim za neko voće, pa da brzo ogladnim.
Evo, otvoreno priznajem, pivo maltene i ne pijem. Alkohol, jok!Koka kolu, naravno. Dakle, nisam od onih koji imaju ječmenu tibu, ali crvena lampica se upalila.
Često branim samog sebe, kao ušlo se u godine, pa i drugi muškarci imaju istu muku, ali onda kada se osvrnem oko sebe, vidim da ih sve šišam i-ha-ha.
Nedavno sam čak i tanjir uspeo da stabilno stavim dok sam gledao nešto na TV. Žao mi je i žene, koja se ubi da mi skrene pažnju, pa padnu tu i silna obećanja, te od ponedeljka krećem da trčim i na bazen, ali nekako sve ostane na pustim obećanjima.
Ja, sportista, danas doživljavam svoje najgore posrnuće. I dalje vidim sliku sebe kako trčim poljima i driblam, kako pogađam trojke i pobeđujem u atletici, ali to nije Dorian Gray, da ostane večito mlad. Nažalost to je stvarnost.
Nedavno sam počeo da trčim, na Olimpu. Radio sam to tri nedelje, i onda stao. Sad, opet razmišljam da se bacim na trčanje, ali i plivanje.
Nervrira taj stomak, oseća se dok trčite, sise vam odskaču iako ste vi u stvari muškarac, obrazi postanu onako podbuli, kragna na vratu se širi, kao i dupe koje neprimetno ide u širinu. Košulja se naravno otkovčava u visini stomaka, a majice se sve teže uvlače u pantalone.
Zapuštenost ubija čoveka, ali dobro je kada se sami dijagnosticirate, onda imate šansu da uspete.
