Hronika| Literatura| Moj grad| Život

Tajna crne svetlosti

amika RSS / 18.05.2016. u 10:28

Ташмајдански лагуми су недавно постали део туристичких стаза, вероватно уређени, осветљени и прочишћени. Сада се зна да се они протежу у три нивоа, да су некада били каменолом, па склониште за време бомбардовања и немачки војни магацини после тога и да су ту Немци, за време окупације Београда, почели градњу команде за југоисточну Европу.

            После рата улаз у њих је затварала „Ледара“ – производња и продаја леда за хладњаке – претече фрижидера. Када су се масовно појавили фрижидери „ледара“ је затворена а улаз је остао необезбеђен. Ово је аутентичан доживљај из тих времена.

tass-lagum-ilu.jpg 

Жмига је био омањи и слабачак, али зато вешт у свему. Сналажљив и пун жеље да се „покаже“ пред нама, већим и снажнијим. Треба да се провери шта раде „они тамо“ из суседног блока – Жмига, да се однесу писамца Весни и Биљи – опет Жмига, да се шпијунира Лука – Жмига, наравно.

            Он је први пронашао улаз у ташмајдански лагум и истражио га.

            - Како, Жмиго?

            - Уђеш у мрак, слушаш има ли чега, па идеш, прво право и бројиш кораке док не налетиш на зид. Па лево, и полулево, па десно...

            - А свећа? Шибице?

            - Вуче промаја, одмах гаси.

            - И? Шта има? – пита нас неколико, радозналих и напетих од знатижеље, сазнаћемо тајну из прве руке.

            Жмига нас одмерава – да ли смо достојни да сазнамо тајну? Сви већи од њега, један тренира бокс у „Радничком“, други има двојицу старије браће, трећи је омиљен код девојчица, четврти игра крило у „Поштару“...

            - Али да чувате тајну! – услови Жмига.

            - Ником ни речи! – обећасмо, помишљајући коме ћемо све да испричамо у најстрожем поверењу.

            - Сви сте ми буразери – одуговлачио је Жмига. – И шта сад? Да причам?

            - Причај, Жмиго!

            Он слеже раменима.

            - Не може то да се исприча. То треба да се види!

            - Слушај ти, мали... – поче Радан дубоким гласом.

            - Ако вам испричам, нећете веровати. Биће: Жмига – мига. Него да ја вас поведем, да видите сами.

            - У пећину? – упита неко.

            Погледасмо ка ташмајданској стени – белела се на сунцу, блистави свод испод кога су се криле мрачне тајне.

            - А свеће, шибице?

            - Не требају када вас ја водим. Знам пут. Ухватимо се за руке, ја напред бројим кораке. И тако до светлости – важно ће Жмига.

            - Значи има неке светлости?

            - Видећете – мукло изјави Жмига.

            - Ја морам кући – изјасни се Бојан. – Боље да нам испричаш, па кад понесемо свеће...

            - Шта је – прпа? – подвикну Радан. – Сада би кући, па да нас после цинкариш. Идеш са нама, па шта буде нама, биће и теби.

            Бојан погну главу – Радан је рекао.

            Е, сад већ није било узмака. Обузе ме нека стрепња, страх, шта ли. Кад је могао Жмига, могу и ја, бодрио сам се у мислима. И откуд њему толико храбрости, питао сам се. Сигурно је и њега неко водио, па се сада прави важан. А ето, они су изашли, изаћи ћемо и ми.

            И тако кренусмо, окрећући се на сваки звук и погледајући около. Напред Жмига, држи га за руку Радан, па ми остали, рука у руци.

            Већ првих десетак корака је било необично: светлост је долазила споља у уском снопу а мрак и хладноћа су надирали из пећине. Затим се улаз завршио, ходник је скретао улево и Жмига поче да броји кораке по мраку, док смо ми поскакивали за њим, чврсто се држећи за руке.

            Светлост је нестала, ходали смо по мрклом мраку, за нама је нестајала све блеђа пега светлости са улаза. Неко кашљуцну, други забрбори уснама и пожури да одмах објасни:

            - Хладно...

            Његов глас се преломи о зидове и врати као мукли одјек:

            - Аа... оо... аа...

            Уздрхтасмо, изгледало је као да је сама пећина проговорила.

            - Баба, дај главу! – прошишта Жмига тада актуелну пошалицу, покупљену из читанке.

            - Ааа... ааа... лууу... – одговори пећина.

            - Ћути и води – муну га Радан и стеже за руку да се случајно не отргне.

            - Ууу... ии... ооо... – просикта пећина.

            У тишини смо прошли нових четрнаест корака до следећег завијутка. Мрак је био потпун, најцрње црнило таме, чак се ни светли детаљи наше одеће више нису видели. Ледена тишина и бат наших умножених корака кроз потпуни невидиш. Тама је добијала физички облик, причињавало ми се да ме стеже и одузима ми ваздух и сав сам се сконцентрисао на кораке и стисак руке друга испред и иза мене.

            После следећег скретања појави се пега светлости. Била је испред нас и као да се пела пут невидљивог неба, кроз свод пећине.

            Наш ланац живну, осећао сам како талас радости пролази од првог до последњег. Белина испред нас је расла, тада смо већ могли да разазнамо одакле  светлост долази: одгоре, кроз мали отвор на високом своду и у уском снопи обасјава...

            Али шта? Хрпу нечег белог, нагомиланог на поду пећине.

            Никад у животу нисам видео толико костију на гомили. Набацане једне преко других, у мраку пећине изгледале су бљештаве и надреалне, као на сцени неке позоришне представе.

            Тада ми поглед запе за искежене зубе и једно тамно око лобање која се кезила на мене. Грч препознавања прође кроз наш живи ланац – па то су људске кости! Остаци бар десетак људи. Оних који су, везани једни за друге, овде доведени, натерани под сноп светлости као у средиште мете и побијени пуцњима из мрака.

            - Аух, мајку му! – процеди неко.

            Пећина је ћутала, није било одјека, само се светлост расипала одгоре, са неба, кога ту није било.

            Не сећам се повратка на светлост. Излетели смо за Жмигом јежећи се од осећаја да ће, ево сада, затрештати рафали и наш живи ланац претворити у нову хрпу костију. Сада ће, ево сад...

            Напољу, на светлости, нисмо рекли ни реч. Нисмо се ни погледали, као да је та хрпа несрећних остатака настала нашом кривицом.

            Жмига је победоносно сијао, очи су му светлеле:

            - Шта кажете, а? Шта сада кажете?

            Уносио нам се у лице, једном по једном. Неко га одгурну а Радан га одалами шаком преко затиљка.

            - Их, ти! Мамлазе!

            Жмига се затетура и када се исправио могао је да види како одлазимо, брзо, свако на своју страну.

 

            Годинама после тога, када се помене стрељање, видео сам хрпу белих костију на млазу светлости, чуо како треште рафали из мрака и осећао како се меци забијају у мене и наш живи ланац.

            Тек много година потом сазнао сам истину. Током уређивања ташмајданског парка и садње дрвећа, радници су ту и тамо налазили људске кости – остатке бившег гробља које је пресељено на тада ново, а садашње Ново гробље. Како су нашли дубоку рупу уског отвора, неку врсту вртаче - мислили су, у ту празнину су сахрањивали кости. Тако су се, кроз запуштени вентилациони отвор, кости нашле у пећини.

            Али и данас прва моја представа на реч „стрељање“ су рафали из мрака који косе живи ланац на малој пеги светлости.



Komentari (12)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

amika amika 13:02 18.05.2016

Ледара...

... и овде као да је нека Ледара, па да покушам да пробијем лед.

Више препорука од коментара, мораћу поново да обиђем пећину.
jednarecfonmoi jednarecfonmoi 14:27 18.05.2016

Re: Ледара...

Ima u knjizi Beograd ispod Beograda slike skrivenog dela Tasa, postojale i ture.

Groblje je preseljeno na Novo groblje, te tako i dobi ime.

Zanimljiv i uvek intrigantan Tas za dobar izbor lokaciju price, naslov mi se svidja bas

Iznad Poslednja sansa, boemi i bg price, a ispod....ko to zna sta sve...
amika amika 15:34 18.05.2016

Re: Ледара...

Iznad Poslednja sansa, boemi i bg price, a ispod....ko to zna sta sve..


После рата сумњиви делови пећине (мине и слично) су зазидани, а последњих година се стигло до трећег нивоа и несуђене немачке команде за Југоисток. Шта је остало неиспитано, зазидано и зарушено то више ни војска не зна.а откривени су новији тунели - нека група је туда покушала да уђе у крипту цркве Светог Марка.
jednarecfonmoi jednarecfonmoi 16:06 18.05.2016

Re: Ледара...

amika
Iznad Poslednja sansa, boemi i bg price, a ispod....ko to zna sta sve..


После рата сумњиви делови пећине (мине и слично) су зазидани, а последњих година се стигло до трећег нивоа и несуђене немачке команде за Југоисток. Шта је остало неиспитано, зазидано и зарушено то више ни војска не зна.а откривени су новији тунели - нека група је туда покушала да уђе у крипту цркве Светог Марка.



Da, da, znam za nemacku komandu i tu pricu.

A za lagume, tunele ispod Beograda, svega tu ima, sto legendi(tunel od Kalemegdana do podnozja Gardosa), zazidani vodeni tokovi....

Sad ovo pisem kroz bas udaljeno secanje, mozda ti znas(?), mislim da kad su nemci usli u Beograd da su prvo usli u jednu kucu u Cara Dusana, a ta kuca je krila valjda neke veoma vazne spise i planove jos iz austeougarskih vremena.Ne secam se kome je pripadala.Ali je deo misterije sta su oni znali da tu sve psotoji da bas tamo kroce prvo.Cini mi se da sam ovo procitala u Beograd ispod Beograda.
amika amika 17:29 18.05.2016

Re: Ледара...

prvo usli u jednu kucu u Cara Dusana,


" Eugen Savojski je oteo Beograd od Turaka i tako je naša varoš do 1739. bila pod austrijskom vlašcu. Njihovi, za ono vreme vrsni arhitekti pocinju da menjaju izgled dotadašnje prilicno ofucane turske kasabe, a jedan deo grada, današnji Dorcol, pokušavaju da germanizuju i nasele svojim življem. Tada i zidaju kuce za svoje ljude.

Jedna od njih je ocuvana do danas, a to je ujedno najstarija kuca u Beogradu, u Ulici cara Dušana broj 10, poznata kao Flajšmanova kuca. Upravo ta kuca je pre petnaestak godina navela našeg sagovornika na pocetak uzbudljivog putovanja u prošlost, u svet tajni koje naša prestonica krije kako na površini, tako i u podzemlju. - Izvesni Elijas Flajšman, Nemac, 1726. godine je podigao šest identicnih kuca, od kojih je sacuvana samo ta, druga u nizu. Mi smo tamo otišli tragom informacije da iz podruma te kuce postoji nekakav tajni prolaz... Podrum je bio pun vode i ništa nismo otkrili, ali smo od komšija koji su se okupili, culi da i u mnogim okolnim zgradama postoje neistraženi tajni prolazi. I tako smo se, pomalo nesvesno, upleli u istraživanje tih laguma, [b][/b]
jednarecfonmoi jednarecfonmoi 17:39 18.05.2016

Re: Ледара...

amika
prvo usli u jednu kucu u Cara Dusana,


" Eugen Savojski je oteo Beograd od Turaka i tako je naša varoš do 1739. bila pod austrijskom vlašcu. Njihovi, za ono vreme vrsni arhitekti pocinju da menjaju izgled dotadašnje prilicno ofucane turske kasabe, a jedan deo grada, današnji Dorcol, pokušavaju da germanizuju i nasele svojim življem. Tada i zidaju kuce za svoje ljude.

Jedna od njih je ocuvana do danas, a to je ujedno najstarija kuca u Beogradu, u Ulici cara Dušana broj 10, poznata kao Flajšmanova kuca. Upravo ta kuca je pre petnaestak godina navela našeg sagovornika na pocetak uzbudljivog putovanja u prošlost, u svet tajni koje naša prestonica krije kako na površini, tako i u podzemlju. - Izvesni Elijas Flajšman, Nemac, 1726. godine je podigao šest identicnih kuca, od kojih je sacuvana samo ta, druga u nizu. Mi smo tamo otišli tragom informacije da iz podruma te kuce postoji nekakav tajni prolaz... Podrum je bio pun vode i ništa nismo otkrili, ali smo od komšija koji su se okupili, culi da i u mnogim okolnim zgradama postoje neistraženi tajni prolazi. I tako smo se, pomalo nesvesno, upleli u istraživanje tih laguma, [b][/b]



Hvala Amika.

Da o toj kuci sam pisala
predatortz predatortz 09:14 19.05.2016

Re: Ледара...

Sad ovo pisem kroz bas udaljeno secanje, mozda ti znas(?), mislim da kad su nemci usli u Beograd da su prvo usli u jednu kucu u Cara Dusana,


U Beograd je prvo ušla jedna izviđačka desetina nemačkih vojnika. Neplanski, mimo zacrtanih planova. Razlog - alkohol. Grad su zatekli bez odbrambenih snaga.
Jedinicu, koja je prva ušla u grad, je predvodio dvadesetšestogodišnji kapetan Fric Klingerberg.
krkar krkar 09:48 19.05.2016

Re: Ледара...

U Beograd je prvo ušla jedna izviđačka desetina nemačkih vojnika. Neplanski, mimo zacrtanih planova. Razlog - alkohol. Grad su zatekli bez odbrambenih snaga.
Jedinicu, koja je prva ušla u grad, je predvodio dvadesetšestogodišnji kapetan Fric Klingerberg.


Opet ti umetničku istinu ubijaš činjenicama!
amika amika 21:23 19.05.2016

Re: Ледара...

U Beograd je prvo ušla jedna izviđačka desetina nemačkih vojnika. Neplanski, mimo zacrtanih planova. Razlog - alkohol.


Свиђа ми се разлог уласка. Мада мислим да га свуда по Србији има, и више него у Београду.
amika amika 21:26 19.05.2016

Re: Ледара...

umetničku istinu ubijaš činjenicama!


Уметност је увек истина, њу чињенице не могу да "убију", само да је прошире или да изазову нову уметничку истину.
apacherosepeacock apacherosepeacock 11:08 21.05.2016

Re: Ледара...

Znam da je nekada bilo groblje na Tasmajdanu, za pecine nisam imala pojma.
amika amika 12:23 21.05.2016

Re: Ледара...

nekada bilo groblje na Tasmajdanu, za pecine nisam imala pojma.


Горе мртви, доле живи који праве лед за коктеле и виски...

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana