јер ….. свака прича наћиће оног за кога је испричана (Момо Капор)
оваква прича се пише од досаде, кад животна динамика стане и кад не знате шта ћете са собом, па седате за компјутер да учините нешто од својих сати и својих дана, а испод прстију вам се рађа свет који вас читавог обухвата и увлачи у свој вртлог желећи да наслутите крај томе.од такве чежње ,ето, настаде и ова…
како старим, све више претпостављам унутарњу страну своје личности спољној, психоаналитички посматрано, јер, подуго већ, балансирајући на становишту принципијелног неслагања разума и религије, тјст нематеријалности мишљења и свести ,кратко речено душе, па стога није чудно да ми се састав унапред био насловио Двојност мене или дихотомијом амигдале , тјст сам наметнуо, но можда га и променим, јер неволим га тако унапред … наслова.
. . . . уствари, најбитнија ствар код мене је моје обраћење у хришћанство. Породичном традицијом сам почео да одлазим у цркву. То ми је помогло да се спустим на земљу из неких мистификаторских облака. Уопште, хришћанин-православац је моје најближе одређење. Осећам се засићеним и замореним одживота и свега тога, мисим општим начином живота, општом површношћу. На литургију одем са потребом да доживим катарзу, и кући дођем сређен и миран у сусрету са вером и традицијом, долазим до хармоничног разрешења својих немира, док у свакодневном животу долази до прикривања тих немира или потпуног отупљивања свих емоција,симплификовано казано. Зато људи и изгубе ту неку креативну црту, која је у сваком од нас,истроше се, постају инословни и ниједног надумног догађаја се не дотичу, размишљам, док се коленопреклоно молим. . . . је прво што ми је бубњајући немир у тишини главе (читај амигдале) сугериро као мамљив почетак писанија. И највероватније да би се даљи текст у том религиозном правцу обликовао да ме, из истог извора инициран, у двојбу не намами код Жид-а указано (а и Русоо отом размишљаше) . . . . да зато што је Христос син бужји треба веровати у његове речи тјст. што је његова лепа реч изнад сваке љуцке речи и по томе се препознаје да је он син божји и да јеванђеља треба једноставно читати али имати на уму да се она не обраћају ученима јер ученост спречава да се у њима ишта разуме .у њих се наиме улази нишчег духа неочекујући да Бога нађеш игде јер он је свуда.. . .и то ме малко, савременика видног помака у области филозофске идеје о безразложном чину (acte gratuit), то јест чињења нечега у тренутку, без користи, без мотива и без објективног разлога, житеља XXI в., уствари материјалисту дојаја, у моменту слудило у намери разраде Теме започете. И би ми блиско одбацивање хришћанства
какво је изградила Црква као систем који намеће конформизам и који је по њему ,преко св Павла, изобличио Христово учење да је боље човека да мрзе због оног што јесте него да га воле зарад оног што није. И тако настрада Бог (ни крив ни дужан) пошто га овоземаљски претставници прописно избламираше.и док анализирам прочитано небих ли схватио поруке њихових мисли покушавам да разаберем своје сопствене јер присећам се, могао сам да бирам између религије у коју сам посумњао и атеизма, који проверавам, имајући притом на уму да су све људске слабости вредне поштовања, а све оно што можемо сматрати људским врлинама подложно је сумњи.
уствари мислим да овај суштински привид* може да превари читоца текста ако би просудио да се указује на побијање Бога .мене пак,исти усмерава кораку ка могућем опредељењу . . . . безверник да, безбожник никада.