LEKARI DANAS SVE VIŠE LEČE BOLESTI, A SVE MANJE LJUDE

Odslušao sam poruku na sekretarici: Čaj kod mene i čitanje poezije, toplo se obuci…

Nakon što sam namirio psa, dohvatio sam jednog Šilera sa police i krenuo u posetu. Jesam se toplo obukao, iako je kalendarski još uvek bilo leto, ali septembar zna da bude varljiv. Došao sam u dogovoreno vreme, ali sam zatekao odškrinuta vrata.

- Uđi, uđi, ne mogu da ustajem, hladno mi je. Baci neku cepku u kamin. Evo, i sve ove novine možeš da dodaš, slaba sam sa drvima.

Čitali smo i pili čaj od zdravca, pričali o nemačkom romantizmu, što nas je odvelo do Šopenhauera, i do toga kako se spremao za san sa napunjenim pištoljima kraj kreveta. Razgovarali smo i o volji i o tome koliko je bitno da čovek sebi udovolji. Na rastanku sam zamoljen da založim i jednu strulelu hoklicu, neku napuklu dasku za sečenje mesa i stari slomljeni čiviluk.

Sledeće nedelje, kada sam opet došao u posetu, jedna velika polica s knjigama bila je oborena i stajala je tamo gde je bio krevet. Kako sam kasnije saznao, krevet je prvi završio u vatri, komplet: daske, madrac i jastuci, a pepela je bilo toliko da sam lopatom punio kofe od moleraja.

- Bilo mi je hladno, morala sam da dogrejem. Ove neke knjige će isto morati u kamin, ali ajde prvo podloži ove raspale police. Danas Šeli?

Naravno da je razgovor o engleskom romantizmu bio prava hrana za dušu, a čaj od korena maslačka blagotvoran za telo. Skuvali smo ga na plamenu starih polica i pohabanih enciklopedija ezoterije, koja nas u stvari nikada i nije odistinski zanimala. Šeli i mekani glas koji umire uveli su nas u vremeplov i odveli, naravno, ka Šekspiru. Neizbežnosti njegove tragičnosti i vanvremenska distanca činili su okvir za razmenu emocija koje su grejale sobu. Ona je ipak bila umotana u ćebad i prostirke, a do kraja večeri ja sam, jer je neprestano drhtala, na vatru stavio i sve tepihe, slike i goblene, sto i sve stolice, sem jedne, kao i fotelju u kojoj je nekada spavala mačka, i vrata od kuhinje. Lako se uspavala kada se soba dogrejala. Sklopio sam njenu knjigu i naočare i stavio ih na preostali stočić. 

Dve nedelje nisam mogao da odem u posetu, ali juče sam svakako stigao. I jesen je stigla. Kiša se pročestila, sve je manje bilo sunca, sve više sivila, nebo se nadurilo i spustilo na ljude. Sa kišobranom u tom oskudnom međuprostoru između glave i propalog nebeskog svoda,  uputio sam se na dobro poznatu adresu. Iskren da budem, nedostatak drvene kapije, stepenica, trema i ulaznih vrata nije me mnogo iznenadio. Parket je bio u potpunosti podignut, gotovo sigurno založen, prozori skinuti, a srča uredno počišćena i skupljena u jedan kraj velike sobe. U drugom kraju gomila pepela, nabacana skoro do plafona. Nameštaja i gorivog pokućstva više nije bilo. Osim stolice za ljuljanje od ružinog drveta u kojoj je sedela pred kaminom i malog gramofona sa kog je svirao Šostakovič, Valcer broj 2. Listala je foto-album, jedinu preostalu papirnu relikviju koja nije završila na vatri.

- Bio mi je profesorkin sin, malo mi je pomogao oko dogrevanja. I oko pepela. Baš je zahladnilo. Nikako da se ugrejem. Nije te bilo?

- Imao sam posla…

- Imaš u kuhinji izglavljene cigle, videćeš, mali je načeo severni zid, pa donesi nekoliko i stavi ih blizu kamina da upijaju toplotu. Posle mi ih stavi ispod nogu da me greju. Kako ti se sviđa muzika?

- Nekako je, opraštajuća…

Danas sam otišao do bolničke kapele. Rekli su mi da je uobičajeno da ako nema živih rođaka, pokojnike kremiraju. Danas sam bio do bolničke kapele da uzmem pepeo.