Vuci samotnjaci

Ilustracija:

Krenem danas na put. U Ženevi je sve organizovano, te sa par klikova dobijete najbolji način korišćenja integralnog javnog prevoza (tramvaji, autobusi, vozovi, brodovi). Tako isplaniram da stignem par minuta ranije na stanicu, kupim kartu, udjem u tramvaj koji me odvede do voza i dalje do aerodroma.

 

Na stanici dva automata za karte. U trenutku kada prilazim, vidim tramvaj na prethodnoj stanici. Dovoljno vremena da kupim kartu. Medjutim, neposredno predamnom automatima prilaze jedan stari čikica i jedna gospodja u svojim kasnim pedesetim. OK, sačekaću da to obave, imam dovoljno vremena. Čikica se trese, jednom nogom na kori od banane (za drugu da ne govorim) - dakle stanem iza tete.

Gospodja ubacuje nekih 7 novčića, što malo traje, in onda čeka kartu. Karte nema desetak sekundi, a onda ona (i ja) vidimo da nedostaje 50 santima. Gospodja se ne da zbuniti, nego polako vadi novčanik iz tašne ali, da joj mašina možda ne pojede onih 2,5 franaka, poništi celu operaciju i kovanice iskaču napolje. Tramvaj ulazi u stanicu a gospodja se ne uzbudjuje, mada vidi da ja cupkam sa torbama očigledno nameran da uhvatim taj tramvaj koji ide ka stanici. Narednih pola minuta gospodja nalazi dodatni novčić i počinje da ponovo puni mašinu. U trenutku kada konačno završi operaciju i uzme kartu, ja prilazim automatu i počinjem da ubacujem svoj novac. Utom, tramvaj odlazi.

 

Gospodja mirno seda i gleda mene kako kuvam, bez ikakvog potresanja ili namere da se možda izvini. Uopšte je ne dotiče ideja da je mogla da sačeka da ja, koji očigledno putujem i treba da uhvatim baš taj tramvaj, kupim kartu pre nje. Nije uhvatila ni naredni tramvaj i ostala je iza mene na stanici.

 

Srećom, stigao sam i na voz i na avion.

 

 

Ovo je jedna mala i neprimetna situacija koja opisuje jednu crtu mentaliteta ženevljana. Neverovatni su individualci, da ne kažem egoisti. Najveći broj stanovnika ovog lepog i organizovanog grada su usamljena ostrva. Čak i u svojim porodicama žive kao arhipelazi a ne kao jedna kompaktna teritorija. Ima tu i naglašene pristojnosti i ljubaznosti i čega sve ne. Ali, na kraju dana, svako brine najpre, bolje reći skoro isključivo, samo o sebi i svojim interesima.

 

Prijateljica moga šuraka, koja ovde živi malo više godina od mene, rekla mi je za dva tragična slučaja koji u najcrnjoj boji odslikavaju ovaj problem. Jedna ne baš tačna majka otišla je u grad ostavivši svoje dete vezano za radijator, da ne pravi probleme. Tako otkačena, vratila se ko zna koliko dana kasnije. Dete je umrlo od gladi. Ko zna koliko je jadno plakalo i vrištalo tražeći pomoć. Niko od komšija nije čuo, ili nije želeo da čuje. Jedan čovek, pak, umro je u svom stanu. Našli su ga posle pola godine, kada je smrad već zamalo ugušio celu zgradu. Tragedija je da mu u istom gradu živi kćerka, koja šest meseci nije pomislila da zove oca i vidi da li je živ i zdrav.

 

Otkud ovo? Pa, izgleda da je ovo najpre nasledna bolest. U zemlji u kojoj se novac ceni više od svega, lično blagostanje važnije je od mnogih drugih potreba i vrednosti.

 

Nadalje, u Ženevi zvanično živi oko 50% stranaca. Svi smo mi došli da radimo i nešto kao zaradimo. Retki su oni koji hoće i da žive. Pa, kako su rad i zarada skoro isključivi razlog boravka ovde, nema mesta opuštanju, druženju, ne daj Bože teško zaradjenog trošenju novca. Kuća - posao - kuća. Kao banatska krmača.

 

Treba onda i razumeti domaćine koji su pod pritiskom svih nas došljaka skrajnuti, pa samim tim i beže u neke svoje zaklone i lične rezervate. Grad umire oko 6 popodne, sem nekih mikro mestašaca. Ima kafana koje rade do 8 uveče. Ej, bre, do osam uveče! Nedeljom pre podne možete goli da se šetate po sred Ženeve da vas niko ne primeti - nema nikoga na ulici! Ili su u dubini svojih zamračenih stanova, ili jurcaju Hajdi po planinama, sami po pešačkim ili skijaškim stazama.

 

Čak su i moje kolege, Irac i Rumun, koji dolaze iz dvaju veoma društveno povezanih kultura, postali potpuni samotnjaci. Ja sam u poslednjih godinu i po od kada imam iznajmljen stan barem jednom mesečno imao u gostima po makar 5 ljudi (manje se ne računa kod mene u kraju). 

 

Kako bih drugačije? Imam dva brata (puna kuća), veliku rodbinu (sada razbacanu po svetu), ooogroman krug prijatelja (škola, gimnazija, izvidjači, folklor, svaki posao koji sam radio). Da sakupim kumove na jedno mesto, trebala bi mi dva kombija da ih povezem. Ceo život sam proveo u čoporu. Gde god krenemo na put, čude mi se kolege kako imam  sa kim da se vidim, kako se veselimo jedni drugima kao da smo rod najrodjeniji a pričamo sa žarom kao da smo sinoć kasno prekinuli razgovor koji sada nastavljamo.

 

A nisam ni jednom  pozvan kod kolega! Nema gledanja utakmica, igranja karata, svraćanja na pivo i kafu. Svako hita u svoj brlog da nekako preturi noć do narednod dana i narednih radnih izazova.

 

Kažu da u Ženevi treba 5 godina da stekneš prijatelja. Hej, bre, pa to je 1826 ili 1827 dana. Imam li ja vremena za to? Treba li da potrošim preostalih 15-tak godina produktivnog života da nadjem ta tri prijatelja?