Pričam ti priču I

Studentski dom Dobrila Stambolić, Gradsko polje bb. Naravno da je bb, ko bi uopšte tražio nekakve brojeve na toj poljani gde je svojevremeno bio hipodrom a kasnije ostala samo ograđena livada kako ne bi lokalni cigani upadali sa svojim zapregama i slabo uhranjenim konjima po svežu travu.

Studenti su već odavno napravili stazu kojom se preče stiže na odredište, u studentski dom. Zašto zaobilaziti i ići preko asfaltirane staze pored Mašinskog i Elektronskog fakulteta, pored studentske menze, kada se može upustiti u avanturu i probijati se kroz šipražje visine dovoljne da se sakrije medved u po bela dana.

Studentski dom je pažljivim i dobro projektovanim urbanističkim planom sagrađen između tri kasarne, iz prostog razloga, naravno, da bi oni, od vojske odbegli studenti, mogli da vide šta ih čeka nebitno na kojoj se strani doma nalaze. Uvek, ako se malo pregneš na neku stranu, preko verande može da se vidi strojev korak, jutarnja gimnastika. Još malo na sever pored kasarne Stevan Sinđelić se nalazi čuveni COP (centar za obuku pasa), a ova slika je time upotpunjujena konstantnim jutarnjim lavežom, bar dok im se ne servira méća*.

Milivoje je baš tog trenutka ustao i onako bunovan krenuvši da skloni zavese sa prozora lupio u svoje čedo od tridest kilograma, kolor TV Ei Ambasador dijagonale pedeset i dva centimetra. Tako mi i treba kad se ne šišam, pomisli, sklanjajući kovrdžavu kosu na stranu. Svake večeri se kod njega u sobi okupljao ceo boks* da gleda program državna tri kanala koje je iskrivljena viljuška zabodena sa zadnje strane mogla da uhvati.

Mora da požuri ne bi li uhvatio u menzi ono što je ostalo iza brucoša sa tehničkih fakulteta. Vreme ručka samo što nije prošlo. Večeras je žurka na Elektronskom pa se nada da će možda i da bude uspešniji kod brucoškinja. Prošlog petka se nije baš pokazao kada je pokušao da prati sa vodkama jednu DIF-ovku zbog koje je na kraju završio na podu. Zbog toga su mu se Dalibor, koga je on konstantno zvao Zlatibor, i Željko, njegovi docimeri peli na glavu cele prošle nedelje. Uzima svoju kariranu košulju i polako izvlači kožni prsluk sa aufingera pazeći pritom da izbegne u svom ormaru dobrih pet centimetara eksera koji je njegov docimer sa druge strane zakucao kada je kačio policu za saksiju. Stavlja maramu oko vrata, nikad se ne zna kada ćeš da upoznaš ženu svog života, i izlazi iz sobe.

Idući polako ka menzi, rešio je da više neće da ostavlja sobu otključanu da ostali mogu da gledaju TV, bar ne više otkako mu je prošle nedelje Uroš ispovraćao krevet. Nije on to namerno uradio, lepo se vratio sa žurke i otišao da spava. Problem je bio što je promašio sprat, iako je pogodio sobu. Kada se Milivoje te noći vratio sa žurke našao je više nepoželjnih stvari u svom krevetu. Urošu je bar laknulo kada je shvatio da se nije uneredio u svojoj sobi. Kako naš narod lepo kaže, dok jednom ne smrkne, drugome ne može da svane. Fleka nezgodnog izgleda a i oblika je još uvek tu, ali je uspeo da je skloni tako što je okrenuo dušek naopako i fleku stavio kod nogu.

Na izlaznim vratima iz doma zagleda novi plakat. Na plakatu "Moli se pošteni nalazač crvene starke broj četrdeset i tri da istu vrati u 8C4* ili bar da svrati po drugu, da se kompletira".  

Opet za ručak pasulj. Ovog puta mu je bar kobasica opasana unutrašnjom gumom od bicikle ostala u tanjiru do kraja ručka, za razliku od prethodnog dana, kada su mu dva crna prstića brknula u tanjir i uz veliki kez je odnela skroz do ulaza menze.  Ipak, jedno od lokalnih cigančića koji čekaju hranu od imućnih studenata tu na ulazu u menzu se kasnije poprilično namučilo da dođe to unutrašnjosti, ovog puta na prevaru zarađenog plena.

U povratku u sobu je naleteo na Žiku znanog kao Žilijen. Žilijen je nadimak zaradio tako što se najmanje nekoliko puta dnevno tuširao i što je koristio neke parfeme sladunjavih aroma od kojih nije mogao da se izluftira nos kasnije čitav dan. Nekom je rekao da su to original francuski parfemi pa je prozvan Žilijen, verovatno da zvuči više francuski. Po boksu a i po sobi se više šetao u bade-mantilu nego normalno obučen a zbog osetljive kože su ga stalno napadale bubuljice i razni osipi, tako da je često po licu imao raznorazne namaze svih mogućih boja.

Žilijen je tu ali je muka da se nađe treći za preferans. Da li da ode do kluba na elektronskom, mada sada tamo već nema nikog. Svi normalni su već otišli kući, ali mu takvi i ne trebaju. Ipak treba nekako da se prekrati vreme do večeras do početka žurke. Da ide u učionu sada, ne ide, ko će da uči sada u petak popodne. Do apsolventskog roka ima još desetak dana, dovoljno da pogleda ispit koji je pao prošlog roka. Može da sačeka još jedan dan, pa onda da krene sa učenjem.

Veče je došlo brže nego što je mislio, malo je dremnuo, dobro malo više je dremnuo i već je bilo vreme da se pojavi na štrafti.  Posle detaljnog sređivanja koje je malo potrajalao u navlačenja kaubojskih čizama od docimera, bio je spreman za pohod. Pogleda po boksu da li ima zainteresovanih ali bilo je pusto. Svi su već tamo pomisli.

Za nekoliko minuta je već bio na ulazu u Elektronski fakultet. Obezbeđenje sa petog sprata ga prepozna i pusti bez zagledanja dok je jedan već pripiti rmpalija pokušavao da uđe na silu. Na drugom punktu obezbeđenja ga dve naočite promoterke spopadoše propagandnim materijalom. Kondomima koje je JAZAS delio u nadi da će da poveća svest mladih o sveprisutnosti ove bolesti. Milivoje pokuša učtivo da odbije besplatne poklone kad ga neko prekide.

"Gde si Milivoje, seksaš li nešto i zašto ne?" čuo se prozukao glas iza. Milivoje se okrenu i vide još jednog "obezbeđivača", mada je taj najviše obezbeđivao sebi besplatno pivo a devojke odstupiše polako uz kikotanje. Polako poče da se penje uz stepenice dok mu je već pripiti glas nešto dobacivao. Uđe u klub na prvom spratu i odmah se zalepi za šank. Uze jedno pivo i krenu u obilazak, da vidi koga od ovih ranoranilaca zna. Zlatibor i Željko su već bili tu naravno u društvu nekih kokerki koje nije mogao baš lepo da odmeri s leđa.

Sa druge strane ga sačeka isto ono lepuškasto lice. Ista ona devojka koju nije mogao da prepozna na kraju prošle žurke, sa očiglednom dozom ruskih gena kao i afinitetu prema vodki. Dvojac iz boksa je već bio pod gasom a devojke na jedan šapat Ruskinje prasnuše u smeh. Video je koliko je sati i na peti se okrenuo nazad i odmah zapucao u dom. Ipak nije klub toliko veliki da se među nekoliko stotina ljudi izbegava toliko sveta.

Možda bi i bio red da propusti jednu žurku i zaputi se polako u dom. Na ulazu ga opet spopadoše aktivistkinje JAZAS-a sa propagandnim materijalom, ali on projuri prekidajući ih u pola rečenice. Na ulazu je onaj rmpalija i dalje pokušavao da uđe dok su ga dvojica verovatno njegovih kolega vukla unazad.

U sobu je stigao, čini mu se pre nego što je i otišao. Zaboravio je na žurku sprat ispod. Obično mu buka nije smetala ali kada je nervozan onda nije mogao da se uspava. Učini mu se da je ovo jedan od onih dana kada je bolje ostati u krevetu. Spremi se za spavanje, stavu čepove u uši i ugasi svetlo.

I dok je Željko terao Zlatibora da odu po burek na autobusku stanicu, neko im dobaci da Cumba pravi diplomsku žurku sprat ispod i da ima i da se krka. Njih dvojica se pogledaše, dokrajčiše pivo poje su držali i uputiše se nazad u bazu. Difovka je već našla interesantnije društvo tako da im nije mnogo izbora ostalo. Posle se možda i vrate.

Kod Cumbe je bila stvarno dobra krka, a i nije bio previše ljudi što je uvek dobro, naročito kad si gladan pa ne moraš da gutaš nesažvakane parčiće hrave. Zato je i Željka pratila priča da su mogli da se vide celi salčići po podu kada je onomad "plašio čučavac"*. On je naravno to negirao, ali bez uspeha. Njegovo ime je bilo u kontekstu svakog pomenutog čučavca u domu.

Dok je Željko izvodio svoj čuveni klizeći na nekim ženskim stvorenjima zaprepašljenim neuspelim pokušajima ovog muškog subjekta da nešto razgovetno izgovori, Zlatibor mu je polako od pozadi sipao pola piva iz čaše u kaubojsku čizmu. Shvativši šta se desilo, sa zakašnjenjem doduše, Željko pojuri Zlatibora iz sobe a ovaj izlete pravo u hodnik pa uza stepenice.

Željko zgrabi protipožarni aparat okačen na zidu i pojuri za Zlatiborom uz stepenice a ovaj ne gledajući ni kuda ide ni na kom je spratu utrča u mračan hol na spratu gde svetlo nije radilo. Ulete u boks najbliži stepenicama. Željko ga je u stopu pratio. Zlatibor pokuša da otvori vrata od prve sobe, zaključano. Druga, isto. Treća je bila otvorena i on šmugnu unutra ali nije uspeo da zatvori vrata. Željko ih je već blokirao nogom, a kroz otvor koji je zjapio je gurnuo crevo protivpožarnog aparata i pritisnuo ručicu. Moglo je da se čuje samo krkljanje aparata i praha koji je u mlazevima sa druge strane krenuo da izlazi. Gurali su vrata jedan prema drugom ali bez uspeha.

Posle dvadesetak sekundi i verovatno dovoljno progutanog praha Zlatibor je izleteo i krenuo da otima Željku aparat iz ruku ali bezuspešno pa se koškanje i vika nastavila po hodniku uz dalje pražnjenje vatrogasnog alata. Na samom kraju kada je aparat počeo da sumnjivo smrče a i kada se novonastala magla u boksu malo slegla, pripiti dvojac je nekako pogodio vrata i uspeo da izađe u hol na spratu i ode u na žurku ispod.

Za to vreme negde u domu, Milivoje bunca u snu. Ne može da spava, pokušava da dođe do daha ali ne uspeva, nešto ga guši. Suvo mu je grlo, sav bunovan ne zna da li je san ili java pokušava da otvori oči i pogleda kroz otvoreni prozor u toplu junsku noć ali ne može da razazna u šta gleda.

Oko njega sve belo i ne samo to, neka para izbija iz poda sobe, neka magla se polako premešta sa kraja na kraj sobe a on i dalje ne zna da li spava ili se probudio.

Pomisli u sebi, da nisam umro. Sve je tiho, ništa ne čujem. Oko mene sve je belo, oblaci su mi ušli u sobu. Da li to ovako izgleda kada čovek umre? Nastavlja da gleda po sobi, dok neki paperjasti beli paulj* polako nastavlja da pada niotkuda na pod prekrivajući sve. Šta li sam ja Bogu zgrešio da me uzme ovako rano k sebi? Ne zna zašto mu je napamet pao naziv filma "Kad budem mrtav i beo". Ovde se sve bar naslov uklapa. Jedno svetlo na Elektronskom fakultetu se ugasi a on se trznu unazad. Ne nisam umro, tu sam još uvek. Glasno kinu a sa glave mu pade u krilo omanja šaka belog praha.

Da nije moje čedo eksplodiralo dok sam ja spavao, pomisli i naglo ustade bauljajući po mraku krenu u pravcu Ambasadora tumarajući po sada već nešto ređoj magli. Nije se razumeo previše u elektroniku ali je viđao cigane kako razbijaju katodne cevi od televizora po kontejnerima i kako je uvek izletao oblak neke bele prašine. Kako mu je mali Ciga onomad reko, svaka mašina radi na mali beli dim, kad vidiš da iz neke mašine izlazi mali beli dim, to znači da je ispustila dušu. Da i Ambasador sad nije dušu ispustio? Televizor je stajao na svom mestu a crvena tačkica je ukazivala na to da je još uvek živ, s tom razlikom što je sada braonkasta boja drveta sa strane bila skroz bela a na ekranu je stajao dobar sloj belog praha. Uključi televizor ali na njemu se samo u uglovima mogla razaznati slika a iz zvučnika poče da izleće bela prašina na prve izgovorene reči. Ugasi televizor i krenu da gleda po sobi, sve je belo. Kakva je ovo prašina?Šta li se ovde kog đavola dešava? I šta je ovo što mi je sad palo sa glave? Protrese malo razbarušenu kosu a oko njega nastade oblak prašine i natera ga da ponovo kine. Ovde nisu čista posla. Sada se već razbudio ali i dalje mu ništa nije bilo jasno.

Znam. Vojska! To su oni slepci tamo izvodili neke vežbe, mora da im je neka njihova skalamerija uletela ovde kod mene u sobu kroz moj otvoren prozor. Sada već sasvim pribran, upali svetlo i krenu da baulja po podu tražeći misterioznu napravu. Posle nekoliko minuta neuspešne potrage više nije imao ideja o čemu se radi i šta bi moglo da bude uzrok novonastale situacije u njegovoj sobi.

Nova ideja, proveriće u boksu da li ima nekog pa da pita da li je neko nešto primetio. Nije ni gledao koje je doba noći ali već je uveliko vreme za spavanje. Sva svetla su pogašena i niko se ne čuje da galami. Pali svetlo u hodniku a po podu beli tragovi kao u snegu. Vide se tačno stope kako je neko išao i gazio preko ovog, sad šta god to bilo. Šta li se desilo ovde? Otvori vrata od hodnika ali tamo ne nađe ništa osim mraka. Vrati se unutra i krenu da lupa na ostala vrata po boksu. Znao je da su tu samo Žilijen i nerazdvojni dvojac koji je verovatno ostao na žurci. Krenu da lupa na Žilijenova vrata, dok se u nekom trenutku sa druge strane ne prikaza neka pojava sva bela po licu i čelu. Obojica vrisnuše i koraknuše po par koraka unazad. Polako nastaviše da se gledaju ne znajući šta se onom drugom desilo.

Milivoje:"Šta se ovde desilo?"

Žilijen, otvara usta i maše rukama ali ništa ne dolazi do Milivoja.

Milivoje još jednom samo glasnije:"Odakle se ovo brašno stvorilo?"

Žilijen i dalje nešto neartikulisano pokazuje i maše rukama čas ka podu čas ka plafonu.

Aaaaaaaaa, čepovi! Nije ni čudo što ništa ne čujem. Nakon što ih je izvadio iz ušiju je počeo da hvata deo Žilijenovog opširnog izlaganja.

Žilijen:"Nemam pojma!"

Milivoje:"Kako nemaš pojma kad si i ti sav beo!"

Žilijen:"Ma to mi je najnovija krema protiv bora i starenja kože. A što si ti takav? Izgledaš kao da si se vratio sa onog sveta."

Milivoje:"Do malopre sam i mislio da sam još tamo."

Milivoje ulete kod njega u sobu zagledajući pod, ali ne nađe ništa belo. Obojica su bili zbunjeni šta se to desilo.

Sutradan u znak prećutne solidarnosti su Zlatibor i Željko džogerisali hodnik ne pominjući nikom svoj ispad od sinoć. Moraju da požure pre nego što se pojavi čistačica ili još gore domar. Testo koje se od protivpožarnog praha napravilo posle čišćenja je bilo do zla Boga nezgodno da se skloni, međutim nije bilo nikog kome bi se požalili.

Milivoje je istu muku mučio sa svojom sobom. Jedino je Žilijen bio spokojan, on je isprobavao svoju novu parisku kremu protiv bubuljica ne interesujući se mnogo ko je prosuo pola džaka brašna u hodnik, ali sasvim siguran u to da će nastaviti da nadalje kao i do sada zaključava vrata kada ode na spavanje.

E, to su bili dani...

*méća - kombinacija kuvanih ostataka hrane, krompira u princpipu svega što se nađe. Za ovu đakoniju ne postoji zvaničan recept. Méća recimo za svinje najčešće sadrži kuvani krompir, jarmu, stari hleb itd.

*boks - stidentiski dom je podeljen na četiri vertikale koje dele isti predsoblje, tuš i wc. U okviru jednog boksa se nalaze dve dvokrevetne i dve trokrevetne sobe.

*8C4 - osmi sprat, boks C, soba četiri

*paulj - lokalni izraz za sitan pepeo koji pada pri velikim požarima kao sneg

plašiti čučavac* - refleksni akt, tokom koga se sadržaj želuca ili početnog dela tankog creva vraća kroz usta i izbacuje u spoljašnju sredinu