Filosofija palanke 4.00
autor: забрањени блогер феликс.кроули
Радомир Константиновић у свом тексту користи реч „дух“ приближно 2158 пута (укључујући и деривате те речи); реч „паланка“ се користи 887 пута, реч „род“ приближно 766 пута, а реч „племе“ 564 пута; речи „зла, зле, зли, зло, злу“ са разним додатним наставцима се појављују 287 пута. Ако узмете да ова књига има 398 страница онда можете израчунати да се реч „дух“ (са дериватима као на пример „злодух“) појављује 5.4 пута по страници. Наравно то је онда већ отрцана реч, али зато она реч која злата вреди се користи много мање пута, као реч „нацизам“ на пример, то се спомиње само 14 пута, од тога чак десет пута у фрази „српски нацизам“, или узмите дијамантску реч „фаланга“ која се користи у тексту само 7 пута. Асоцијације на речи „тамни вилајет“ се користе око 79 пута, без осврта на чињеницу да је то наслов песме „неког“ Божидара Настасијевића, кога неки сматрају за једног од најталентованијих српских песника икада. Реч „смрт“ се појављује 373 пута, у просеку скоро једанпут на свакој страници. (Ове цифре нису апсолутно прецизне, јер неки пут конверзија у ворду не узима у обзир фусноте и пдф заврзламе.)
Зашто спомињем те бројке?
Неко би помислио да се Константиновић бави племенском антропологијом као Клод Леви Штрос, међутим Константиновић 72 пута квалификује то племе као „обоговљено племе“, а фразу „племе у агонији“ понавља чак 79 пута. Мислим да се сигурно не ради о антропологији већ више о циничном садизму. Немам речи за те подметнуте гадости, за те импланте самомржње. Обоговљено! Такав термин би могао сковати само Гебелс. А управо та гадост је она гадост на коју се ослањају другосрбијанци када желе да дисквалификују српске дискусије подмећући нам речи „небеска Србија“ или „бројање крвних зрнаца“.
Могу да замислим како су се смејали удбаши и интелектуални чланови СКЈ кад су слушали јавну радио денунцијацију Радомирову или читали ту књигу уваљени у удобне буржујске (паланчке) фотеље које су се случајно нашле у салонцима одузетих од великосрпских паланчана. „Србија – тамни вилајет!!!“ Хихихиха. (Србистан, што би данас рекли другосрбијанци. хехехе) „Срби – обоговљено племе“, хохохохохо. „Срби – племе у агонији“!! ЈУХАХАХАХАХА! „Радомир је цар! А Тито је геније кад га је нашао и поставио у уредништво београдског радија“. Немојмо заборавити да се све то дешава у држави у којој је доживотни председник професионални обавештајац који се усавршио у совјетском НКВД-у пре него што је оформио ОЗНУ и УДБУ и био на челу тих служби као врховни Маршал.
Са друге стране, ако је реч „дух“ (енг. spirit) најприсутнија реч у Философији паланке, како да се односимо према тој књизи? Ако призовем у сећање значајније књиге писане у 19 и 20 веку, које сам прочитао, не могу се сетити ни једне у којој је „реч“ дух тако присутна, чак се ни у „Догматици православне цркве“ од Др Јустина Поповића не спомиње Свети Дух толико пута, што ме наводи на закључак да се овде ради о комунистичкој обфускацији, подметачини и кодираном језику.
Али зашто нас „друг“ Константиновић бомбардује са „духом“ ? Дух се највише користи у наративима који се баве смрћу и загробним животом. Дух је оно што остаје после смрти субјекта. Ако је субјект у овој књизи српска буржоазија, онда је дух те буржоазије оно чиме се бавимо после смрти те паланке. Константиновић „прикладно“ каже:
„Ако се, неизбежно, човек њему [духу паланке] указује као чудовиште које он, дотле никад није видео (он је дух „открића човека), то чудовиште је чудовиште ванредности; оно је рођено у смрти једнообразног племенског духа, као чисти облик ове смрти. Једини облик племенске смрти јесте овај чудовишни човек. Без реда, и ван њега, без менталне технике за свој нови положај у свету и према њему, али и према самом себи, он је (дотле склоњен у „роду“) овај човек који се родио у смрти апсолутног племенског јединства или у смрти рода као бога, један дијаболичан човек, само оличење зла, утолико више човек уколико је мање род.“
„Малака“ што би рекли Грци. Не покушавајте да ухватите укупан смисао овог Радомировог цитата. То само могу схватити посвећеници којима је тајна шифра дата на партијском састанку. Само посвећени чланови партије могу разумети зашто је Константиновић написао овај текст 1966 године. Двадесет година после завршетка другог Светског рата и Југословенске комунистичке револуције, Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“ чврсто поставља српску паланачку класу у извориште нацизма. Константиновић је написао:
"Српски нацизам није ,,импорт“ из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке...“
Другим речима, Адолф Хитлер је био рођен у Аустрији али нацизам је рођен у Србији. Сада ћете се ви побунити и рећи, "нацизам је могућ свуда, није он (Константиновић) мислио само на Србију". Наравно, наравно. Али у Философији паланке се не спомињу други становници ове планете већ само Срби – Милан Ракић, Ђуро Јакшић, Вук Караџић, Сима Пандуровић, Јован Скерлић, Владимир Велмар Јанковић, Димитрије Љотић, Милош Ђурић, Божидар Настасијевић и још пар њих. Такав поступак Радомир Константиновић примењује и деведесетих година у току распада Југославије, наиме он само окривљује Србе за рат, јер Константиновићев животни задатак није био да гледа изван задате паланачке матрице. За њега не постоји други свет са својим интересима – хрватским, албанским, америчким, муслиманским, буњевачким и другим. За Константиновића не постоји свет изван српске паланке, сав његов паланачки „бес“ је усмерен ка Србима, то му је био задатак. То је визура (задатак) југословенског естаблишмента и дан данас. Србе, који су без икакве сумње најбројније жртве Другог светског рата на Балкану, Константиновић приказује као нацисте. Константиновић је задужен да обогаљену нацистичку жртву придржава (ако неки капо) док екстремисти са друге биполарне стране политичког спектра, комунисти, свршавају своје задатке.
После Комунистичке револуције Тито и његови сарадници преузимају власт над средствима за производњу, над школством и медијима, али преузимају контролу у области језика, над филологијом. После револуције створен је нов језик кодиран комунистичким терминима. Уведене су нове речи, а неке старе речи су добила нова значења.
Дакле, сви путеви су нам (Србима) наизглед затворени. Сваки покушај да своју нацију и државу уздигнемо је унапред осуђен. Тито, СКЈ, СКХ, УДБА и Радомир Константиновић су се побринилу за то. Непринципијелна коалиција коју су сачинили: Друга Србија (бивши комунисти и неки залутали наивни грађани и гомила опортуниста), америчка Фондација за отворено друштво, амерички Конгрес, Ђорђ Сорош, Соња Лихт, Латинка Перовић.... су обновили ту „забрану“ у 21 веку штампањем Философије паланке и стављањем свог атеста на издање из 2004. године:
„Књига ужива подршку Фонда за отворено друштво“.
МАТИЦА СРПСКА
Најважнији потез у културној сфери хрватске државе који је повукао бивши југословенски генерал Фрањо Туђман после доласка на власт је да оформи институт и катедре за кроатистику и кроатологију (Croatian Studies) то већ Тито није могао да уради без реципроцитета. У културној сфери Србије ствари стоје другојачије, предмет „Serbian Studies” што би се стручно назвало „србистика“ попут англистике или полонистике, није могућ јер нам забрањује југословенски титоистички естаблишмент који је чврсто афирмиран у сфери културе и едукације. Професор Радмило Маровић је у једном тренутку створио Катедру за србистику на БУ која је била експресно банована, заједно са њим, пошто су сорошевске невладине организације подигле међународну дреку и денунцирале потез БиБиСију, Тонију Блеру и Билу Клинтону!
Могу вам споменути случај „Матице српске“ која је по завршетку комунистичке револуције примила 4971 махом непознатих нових чланова са правом гласа на сазивима, а пре аграрне реформе и другог светског рата их је имала нешто преко 2000 (с. 164, Ж.Милисавац, „Матица српска“, 1964). Паметнима је то довољно да закључе да Матица српска отада, па ни данас, није српска национална институција већ нешто сасвим друго. Не очекује се да члановима Матице српске „броје крвна зрнца“, али се очекује да они буду добронамерни креатори у српској културној сфери.
Дакле, 1954 та обогаљена Матица српска сазива филолошку конференцију у згради покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, резултат те конференције је био познати „Новосадски договор“ о српскохрватском и хрватскосрпском језику. Шта је Тито хтео да постигне овим сценариом? Нема никакве сумње да се овакве ствари не могу одвијати без Титове воље јер како би се нашли Иво Андрић, Александар Бјелић, и још 40так југословенских књижевника у комунистичком центру...
Филолог Петар Милосављевић нам објашњава: „Промена назива али и третмана српског језика извршена је, дакле, на терену Србије где се тај језик традиционално одувек знао као српски. На Новосадском договору тај језик је од једнонационалног постао двонационални српскохрватски/хрватскосрпски. А каква је промена била у питању најбоље се може видети по два правописа, оба објављена 1960: по Правопису српскохрватског језика који је објављен екавицом и ћирилицом у Матици српској у Новом Саду и по Pravopisu hrvatskosrpskog jezika који је објављен латиницом и ијекавицом у Матици хрватској у Загребу. Имплицитно је онај „један и јединствен језик“ већ на Новосадском договору био подељен: ијекавица и латиница су (разуме се имплицитно) испале хрватске, а екавица и ћирилица српске.“ (Милосављевић, Историја и филологија, Матица српска у Дубровнику, 2014)
Три године после новосадског филолошког састанка у српским школама Социјалистичке републике Србије се укида предмет „српски“ и уводи предмет „српскохрватски“. Дакле Савез комуниста Југославије тј. Тито прво реституира српски језик у српским школама после револуције, али га поново одузима 1957.
Дакле пошто смо имали Новосадски договор (1954) и промену назива српског језика у едукативном систему (1957), имамо и јавно емитовану радио поруку тј. УПОЗОРЕЊЕ Радомира Константиновића преживелој и обогаљеној паланци да неке нове српске језичке реформе нема нити може бити (1966).
А већ 1967 читавих 18 хрватских институција одбацује Новосадски договор, као да сви раде по нечијем налогу.
Потом, само пет година касније имамо Хрватско пролеће (1971) у којем се Хрвати и њихова Матица опет одричу договара о српскохрватском-хрватскосрпском језику! Мислим да ни Ејзенштајн ни Хичкок, ни Троцки ни Берија, нису имали овакву способност манипулације и режирања догађаја. Али о чему ја говорим!? Наравно да је Тито био већи режисер од Ејзенштајна и Хичкока!
Зар је могуће да Тито, чија се власт базирала на контроли обавештајних служби, није знао да ће се десити Хрватско пролеће и да већ није имао спреман одговор на њега. Треба се питати да ли је велики обавештајац Тито написао сценарио за Хрватско пролеће? Наравно да јесте.
Тај одговор је већ спреман у виду Константиновиће поруке српској паланци и високо рангираним југословенским интелектуалцима. Последњи наслов у овој књизи је: „СРПСКИ НАЦИЗАМ И ЈЕЗИК“. Поднаслов је „Тоталитаризам и реформа језика“. Већ су ови наслови довољне поруке сваком паметном човеку који жели да преживи да се српским језиком не треба бавити.
Да сте гледали одличан документарац Миле Турајлић „Cinema Komunisto” видели би је Тито створио шест филмских академија, неколико филмских кућа на чија чела је постављао брилијантне (буквално) удбашке продуценте, и створио је барем два филмска правца – партизански филм који је величао Тита и његове ратне подвиге, и црни талас у којем је преувеличана и пренаглашена наказност (доминантно српске) обогаљене паланке и ружноћа (српског) паланачког живота. Али да не улазим у те теме. Тито је један од оних диктатора који не само да је имао прилику да режира Бој на Сутјесци уживо за свог госта, посматрача из Британије, Рандолфа Черчила и да притом жртвује велики број људских бића (како је приметио Петар Милосављевић), а већ касније је могао и да режира из сенке и стварни филм о боју на Сутјесци. Наравно да је овај интелиџенс геније препознао таленат младог Радомира Константиновића и његов педигре.
Колико сам схватио, боксер Мухамед Али је 12 година режирао своју сахрану, чак је Бил Клинтон долазио на пробу. Зато ништа људско не треба да нам буде страно, чак ни могућност да је врхунски обавештајац, интелиџенс геније и филмејкер Јосип Броз Тито режирао дешавања у Југославији после своје смрти – и то не као комунистички дух већ кроз обећање „после Тита, Тито“, не треба ништа да вас чуди. Питање за нас, сада, је колики је махер Ђорђ Сорош? Шта ли нам је он смислио? Сигуран сам да смо „јебали чворка“ кад нам опет дођу Клинтонови на власт да заврше своје започете послове, ако у међувремену не забранимо сорошевско мешетарење по „ослобођеним“ деловима Србије. Свака паметна држава попут Израела и Кине не дозвољава сорошевску контаминацију на својим територијама.
Не треба заборавити да је још увек жива једна комунисткиња, коју ја зовем српска Маргот Хонекер, и која би могла да најбоље објасни везу између Тита, филологије, и Радомира Константиновића. Али њу данас чува господин Сорош.
Да је Константиновић имао наруџбу да напише универзалну критику буржоазије он би своје дело назвао „Филозофија буржоазије“ и као такво оно би било примењиво и на друге културе. Међутим његов задатак је био да само притисне Србе док Маршал обавља неке послове на другом крају Југославије – креирање будуће самосталне Хрватске, њеног језика и културе. Управо је на новосадском универзитету створена прва катедра за босанскохрцеговачку књижевност и покашало се са стварањем катедре за црногорску књижевност.
Претпостављам да сте већ схватили да није потребно бити висококвалификонани филозоф да би се разумела Философија паланке. Важно је уведети које су кључне речи и шта оне означавају у комунистички кодираном метанаративу, али важно је питати се шта ова књига значи сорошевцима и какав јој они метанаратив приписују данас. Мултикултуралност по сваку цену? Што се мене тиче мултикултуларизам је опис реалности, а не идеологија коју треба градити. Толеранција оно што се мора гајити и неговати, а свако има право на своју културу, па и обогаљени Срби.
У следећем параграфу и пратећој фусноти са којом се завршава Философија паланке, обратите пажњу на речи „реформа језика“, „фалангисти“, „београдски стил“, „Оскар Давичо“,“Душан Матић“, и „Александар Вучо“ – комунистички песници новог постреволуционарног доба.
„Као субјект по себи, и као апсолутизован, језик је не-говорећ, један звук без бића, нека звучна стварност која се одвојила од нашега делања, поништавајући смисао дела, али поништавајући тако и самог себе,у овој својој одвојености од живо-творачке егзистенције: ништавило је коб сваке над-воље која хоће своју апсолутност. Овакав језик је само једно обећање субјекта окренутог свом непрестаном порицању, окренутог пароксистичкој вољи за само-уништењем на путу ка племенској над-вољи, против самог себе, у пуној свести о својој ,,туђости“ овој вољи, када она остаје тим нужније оно што је већ и била: оно-страност у дубокој својој непрожимости, тамна оно-страност као јемство продора таме у субјект говора, ка (тиме неизбежној) тами језика, ка сили ван-језичности у самом језику као ка сили ћутања. Само изузетни мистички фанатизам, идеално спреман на само-поништење појединачности, може да ,,прихвати“овај језик као језик ћутања и да се, у свом гашењу, ту објави, што не може бити, никако, пракса на коју би позивао овај дух насиља, дух који се, међутим, управо ту као дух насиља и остварује, расцепљен између тамно-вилајетског ирационалног и рационализма његове идеологије, незамисливе у ствамом прихватању ирационалности. Немогућност измирења између ирационално-тамно-вилајетског и рационалног ове фалангистичке идеологије која се позива на ову ирационалност, и слави је (као „унутрашњи глас“) тим више што је, сама, пресудно њој противна, јесте могућност језика зла: фалангиста није миситичар, и мистичар, ма како себе могао да ,,види“ није фалангиста. Ако српски нацизам није нашао свог песника (него само стихотворце), то је и зато што је једини његов језик могао да буде овај језик зла, нађен у овом противречју између ирационално-мистичког ,,расног над-ја племена и рационализма његове идеологије, које је противречје са сваким језиком јер је противречје са сваком субјективношћу и сваком слободом која није друго него стварање творачко-субјективног, стварање ,,светскога“.“*32
Фуснота *32, страна 398: „Taman sjaj srеdnjovekovnog pravoslavlja, na koji je on (srpski nacizam) pozivao pozivajući na „reformu“ jezika, ostao je prepušten propagandi: nema pesnika, ni jednoga jedinog, koji bi nacistički makar pokušao da se ostvari njime. Utoliko je nostalgija za Momčilom Nastasijevićem, kroz pokušaj svojatanja njegovog mističkog dela, nužnija (dr Dimitrije Najdanović je u listu Srpski narod od 13. februara 1943. zbog toga njega prikazivao kao žrtvu „jevrejsko-masonsko-komunističkog trougla“, naglašavajući: ,,On postaje član pokreta čije je osnovne misli na svom umetničkom planu uglavnom već anticipirao. Prerana smrt omela ga je da i tu kaže svoju veliku reč“), ali utoliko je nužnija i konfuzija u samom stavu prema jeziku: propovednik „reforme“, jezika, pravcem vraćanja srednjovekovlju, nacizam je istovremeno i samozvani branilac „beogradskog stila“, savršeno protivrečnog i težnjama Momčila Nastasijevića i same ove obećavane ,,reforme“. Nesumnjivo-propagandistički smisao ove ,,odbrane“ beogradskog stila (kao u članku Prava slika za priliku, Naša borba od 31. maja 1942, u kome se kaže za pesme Zarni vlač i Pojas nevinosti Dušana Matića i Aleksandra Vuča i za Dijapazon noći Oskara Daviča da su primeri napada na ,,srpski književni jezik, beogradski stil, koji su decenijama stvarali i usavršavali naši najbolji duhovi od pera“) kao da je, ipak, i izraz ove pomеtnjе, između ćutanja i zla.“ (подвукао феликс)
Константиновић завршава књигу циркуларно повезивајући задњу фусноту, преко речи „стил“, са првим поднасловом књиге „СТИЛ, НАЈВИШЕ НАЧЕЛО ПАЛАНКЕ“. Тако коначно разумемо о којем се СТИЛУ ради. Ради се, по мом мишљењу, о БЕОГРАДСКОМ књижевном стилу којим су писали између осталих и Хрвати Тин Ујевић и Антон Густав Матош. Дакле ту је садржано и упозорење хрватским, црногорским, босанскохерцеговачким и другим књижевницима – одреците се вашег београдског књижевног стила којим су дотад сви писали.
(А кад већ споменух Крлежу и Андрића, сетимо се рећи које је рекао Тито при сусрету са Папом: „Ја сам Хрват и католик.“ Дакле, светски човек по свим европским стандардима.)
Номенклатура дошљака и натуршчика скупљених са Титових холивудских сетова Козаре и Сутјеске, насељена у станове српске буржоазије и Новог Београда је требала да уништи „београдски стил“, то је било планирано језичко и филмско уништење и „филолошки геноцид“. Јер не сме се дозволити да српска књижевна елита настави да гради језичке стилове хрватске, босанске, и црногорске књижевника.
Шта Србе кочи да се већ једном осамостале и јавно одбаце Новосадски договор? Можда мислите да треба ћутати и не таласати да се не би неки духови пробудили? Само да вас подсетим: САНУ још увек издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика! Изгледа да данашње српске књижевне апаратчике, који су почели да добијају књижевне награде и станове у време Тита, највише брине што би негирањем Новосадског договора морали да се суоче на националном традицијом. „А то значи да би и оне [српске националне институције] морале да прихвате један од кључних ставова Покрета за обнову србистике, онај о потреби обнове српске и европске филолошке традиције.“ (Милосављевић, Историја и филологија, с. 41, Матица српска у Дубровнику, 2014).
-----------------------------------
Н.Б. Захваљујем професору Петру Милосављевићу за многе увиде које користим у својим текстовима, а којих има превише да би их индивидуално означавао у овом неформалном блогерском контексту.
-----------------------------------
ПС „У време социјализма најгоре је било онима који су из било којих разлога добили неку негативну квалификацију. Ако неки од руководилаца, у борби за власт, изгуби битку па буде назван стаљинистом или националистом, онда је он покопан за цео живот. Они који су му дали етикету, ликвидирали су га најпре језички, па после и на све друге начине“. (Петар Милосављевић, „Титаник“, 2012)
У ово даншње време сорошевског мултикултурализма његови активисти лепе етикете „фашиста“, „фашистоид“ и „џукела“ кад год се на овом блогу појави метанаратив који се не уклапа у њихову тренутну политичку консталацију. Постреволуционарне левице су освојиле област језика и створиле су своје кодиране језике, историјски продужетци те левице – сорошеви комесари и екстремисти (екстремно богати и друштвено привилеговани) – још увек не дозвољавају да се јавно и отворено говори о српском језику, јер Србе треба држати под контролом и још наставити геноцид над Србима – све до неког будућег историјског тренутка када опет буде требало мењати границе на Балкану. (Геноцид није само убијање већ и затирање културе).