Зајебали су се. Ај што су себе, на то су имали право, али зајебали су и многе који то нису заслужили, пре свега оне Европљане који још нису ни рођени. Али, не онолико брзо колико то у овом моменту можда изгледа.
Након ових првих неколико дана кад колективна памет којом се тржиште служи показује да ипак иза ње стоје крв и месо, доћиће нешто бољи дани за Енглеску. То ће бити мало јасније кад се изврте све могуће варијације речи "катастрофа" и "пропаст" у новинским насловима, а то се ипак не деси. Банке ће остати где већ јесу, огромна већина закона и прописа ће остати непромењена, па и ти уговори о слободној трговини ће се поново исковати. Шкотска и Ирска ће вероватно имати своје моменте и Британија, а и Европа ће се тако ресетовати у седамнаести век у слична барокна времена као што су и данас. Европа је слично као и онда богата, развијена и - не зна баш шта ће са собом. Није то ни лако, богатство је незахвална ствар.
Ту сад ову натегнуту паралелу морамо напустити и бацити поглед на неке друге меридијане, јер тамо је ситуација застрашујуће другачија него у 17. веку. Не само да све оне колоније не стављају више све своје највредније ресурсе у службу развоја Европе и нарочито Енглеске, него су и саме веома богате, а славина из које то богатство тече је потпуно отворена. Притом они знају шта хоће, имају функционалније, агилније владе (истина и мање декмократске), имају оптимизам и хероје и огроман потрошачки потенцијал. И неки европски лидери то јасно виде и завиде им, па колико је могуће у оквиру круто устројеног система Европске Уније покушавају да емулирају то исто. На први поглед делује сасвим логично да Енглеска прва укапира тренд, па напусти тај велики робусни систем и оствари за себе више маневарског простора у турбулентним временима која тек долазе, али већ на мало дужи други поглед јасно је да је таква стратегија узалуд и да смо сви на Старом континенту мање или више њоме сјебани.
Европа више не може да расте, бар онај њен богати део. За тако нешто потребан је велики научно-технолошки пробој који сад није на видику, а све и да га има у глобалном свету научно-технолошке тајне не могу се чувати као некад деценијама. Та врста ексклузивности Европе зато мора бити искључена. Европа не може више да расте у висину, бар онај њен богати део, јер су те висине већ досегли, зато се и јављају блесаве идеје реиндустријализације, репољопривредизације и пуштају браде. Европа не може више да се богати, бар онај њен богати део, јер се сада бурек са природним ресурсима дели на много равноправније делове, а и онај други крај батине почиње да боде очи. То је то, нема даље.
Али шта Европа може, тј. шта је могла да Енглеска није направила грешку? Па могла је да расте у ширину као никад нико пре. Могла је да уложи ресурсе и подигне своје источне и јужне крајеве из неизвесности и инкорпорира их у једну нарочито робусну структуру изграђену на моћним културолошким темељима и да је направи јаком и јединственом у сваком свом делу. То би подразумевало да разлика у богатству међу њеним шареним националним државама буде драстично смањена, али би то донело и повећање животног стандарда свима, више прилика и више стабилности. Та мека моћ коју Европа има је била њена најјача карта. То је ас који је могао да освоји и Русију и Турску без испаљеног метка. Сад, је међутим, готово извесно та прилика отишла у ветар. Они који су најмање разлога имали да паниче почели су да паниче први, шта очекивати од осталих? Векови традиције и искуства, добро документованих, али слабо проучених, окренули су се против Европе, а прво против њених најискуснијих. Бојим се да ће сад бити немогуће постићи све оне широке консензусе које је прелазак на Виши Ниво захтевао. Не са свим тим ксенофобичним снагама које се хране туђим сумњама и страховима. Не са свим тим златним зорама и лепенкама. Нарочито не кад се види да се у наредних 5-6 година са Британијом, тј. оним што остане од ње ништа драматично неће десити. То ће додатно да подрије поверење, успори доношење одлука, а са сваким минутом нечињења и са сваком нервозном одлуком, прилика ће бити све даље и даље. У другим деловима света одлуке се доносе брзо, утабаним стазама лакше се иде. Сваки корак напред који они направе значи мање парче бурека за Европу, прво мрвица по мрвица, после све маснија парчад. А и за неопходне квалитативне промене ресурси су битни, не само за давно завршену експанзију. Са сваким минутом неодлучности и неизвесности споразуми који се буду потписивали са другим меридијанима биће све даљи од оптималних, све више изнуђени, а апсолутне бројке ће пост-фестум, дакле прекасно, разоткривати праве размере зајеба.
По свој прилици европска необједињена друштва неће имати довољно капацитета да издискутују пут из спирале пропадања. То је показао сукоб Немачке и Грчке, реакција на прилив избеглица и од Америке наметнута криза са Русијом и Турском, те ова хладна реакција на кинеске дипломатско-економске иницијативе. Превише је емоција, премало је рација, тако бар изгледа из ове жабље перспективе са овог удаљеног меридијана.
Волео бих да грешим и да за неких 30 година данас нерођена генерација живи у мултиполарном свету у којем је моћ равномерније дистрибуирана, а систем одлучивања комплекснији и под већом контролом цивилног друштва и неких јачих интернационалних институција.