Прави је трша.
Зато ћемо га овде тако и звати јер у овој причи ни ликови ни догађаји нису измишљени.
Дакле, Трша.
И нико не зна шта би са њим.
Дванаест му је година. Ситан, мршав, али са руменим обрашчићима од оне врсте које сви воле да штипкају у пролазу. Коса тршава, светлосмеђа, као четка. И као код сваког неваљалца, свака длака своју политику води и не да се утерати у ред и у раздељак. Очи тамнозелене, велике, радознале, испитивачке. Интелигентан и врло брзо успева код свакога да примети на лицу, у покретима и у речима каква осећања тај његов саговорник тренутно носи у себи.
Трша је пронађен на улици када је имао четири године. Живео је са групом клошара. Биолошки родитељи су га оставили ту, на улици, онако како је већина нас то видела само у неким тужним филмовима.
И Трша то зна. Никада то нико није ни крио од њега.
Неко време је живео у прихватилишту, неколико месеци, а онда је послат у једну хранитељску породицу у унутрашњости Србије. И тај период Трша и данас памти као најлепши период свога живота. Још увек са усхићењем прича о томе како је деда у тој хранитељској породици, који нажалост више није међу живима, имао обичај да га вози на трактору када иде у њиву. Тај човек је данас једини о којем Трша говори као о неком ко му је драг.
А онда је Трша, не знам због којих разлога, враћен у прихватилиште одакле је дат на усвојење. Нови Тршини родитељи су тата који у том тренутку има 45 година и мама која има 40 година. Трша тада има пет и по година.
Какав је Трша био у тој породици у којој је усвојен до поласка у школу, како се понашао, колико су са њим имали стрпљења, како су га васпитавали, да се само наслутити из онога што се данас може видети из васпитних поступака његовог поочима и помајке. Када се ти поступци виде. Много тога се не види. Само се наслућује.
Време лети и зими и лети, деца расту, па је тако брзо дошло и време за Тршин полазак у школу.
У локалној школи Трша је провео само годину дана. Немиран, омета часове, свађа се са свима, псује учитељицу, прави материјалну штету, изазива другу децу, врло често долази и до насиља међу децом које обично Трша подстакне и...
У тој његовој првој школи после једне школске године, а на захтев осталих родитеља, и вероватно и стручних служби и свих осталих у школи, Тршу његови помајка и поочим исписују из те школе и уписују га у школу која му је даље од куће.
У тој другој школи ситуација је ипак била мало другачија. Барем када је стрпљење у питању. Нова учитељица посвећује Трши много пажње. Он и даље не може да се прилагоди школском животу, и даље га је тешко уклопити у школску средину, али не памтимо узалуд сви ми своје учитељице као друге мајке. А та друга мајка (поштено говорећи, Трши већ четврта мајка по реду) посвећује му много пажње. Од својих свакодневних 4-5 часова са одељењем, она искључиво Трши посвећује 1-2 часа. Разговара много са њим, посвећује му много времена, стално сваки тренутак на одморима проводи са њим, али и сама све време очајно понавља:"Ово је узалудно. Један корак напред, два корака назад." И често се хвата за главу када Трша направи неку нову глупост јер зна да ће опет, по ко зна који пут, морати да га оправдава пред родитељима друге деце. (Колико због свега тога остала деца у одељењу бивају на неки начин оштећена у образовном процесу, посебно је питање.)
Тршини помајка и поочим учествују у свему томе, али изгледа на потпуно погрешан начин. Док је отац превише болећив и попустљив, што Трша обилато користи јер је, рекох већ, изузетно интелигентан, помајка је па превише строга, кажњава га оштро, и између њих двоје се постепено гради однос одбојности и неповерења којег изгледа она није ни свесна. (Није га ни Трша баш свестан, он више то осећа, али њему се барем то не може замерити. Тек му је сада 12 година.)
А онда долази прелазак у пети разред основне школе. То је ионако трауматично искуство за сваког шврћу у том узрасту. Не треба то да нас чуди. Уместо оне поменуте „друге мајке" сада се пред тобом смењује нека гомила људи које памтиш углавном по строгим погледима, рељефу Србије, номинативу као субјекту у реченици, пећинском сликарству, скуповима,...
За Тршу је то земљотрес.
Од првог дана нове школске године Трша у петом разреду на сваком часу прави потпуни хаос. Тражи пажњу тих наставника, исту онакву на какву је навикао и код учитељице, али то је једноставно технички неизводљиво. Списак Тршиних неподопштина је све дужи и дужи, неподопштине све горе и горе. При томе се ништа и не учи, Трша нема никакве радне навике, нема никакав однос према школском часу, правилима понашања...
И свакодневно се у зборници могу чути притужбе предметних наставника:
„Замисли, рекао ми је на часу 'не сери' (или буде неки пут и 'м'рш у пизду материну') када сам тражила од њега да извади свеске и оловке из торбе."
„Замисли, скочио је насред часа и почео да се скида до голе коже."
„Замисли, нагурао је у гаће гомилу папира, као да има велика муда, и онда се тако шеткао по учионици за време часа."
И тако свакодневно. На сваком часу. Мрзи ме да овде правим списак свих Тршиних неподопштина јер је Трша поприлично маштовит, па би се тај списак отегао у недоглед.
У самом свом одељењу Трша има подршку једне групе деце за све што ради. И то деце која, вероватно као и он, на тај начин просто „урличу" захтевајући пажњу одраслих, јер можда они и нису остављени на улици попут Трше, али изгледа да своје мале животе живе баш као да и јесу остављени. Барем што се тиче њихових биолошких родитеља. Када их ставиш поред Трше, не би се ту баш могло прецизно раздвојити ко је ту био на улици, па га усвојили, а ко није.
Његова разредна, попут некада учитељице, посвећује Трши много свог времена, чак и за време часова које има са другим одељењима (!), али упада у исту грешку као и Тршин поочим. Наиме, болећива на његову животну причу (као и многе Тршине предметне наставнице) допушта да Трша уочи то превелико емотивно ангажовање што дечак, интелигентан какав већ јесте, обилато користи и манипулише и њоме и свима око себе. При томе много и лаже, наравно.
Са Тршом много разговарају и покушавају да утичу на њега и остали предметни наставници, психолог, педагог, директор школе,...
Узалуд. Промена у понашању нема па нема.
Ни ситуација у самој породици не даје баш добру подлогу за некакве покушаје да се Трша изведе из тог психо лавиринта у којем се врти јер у истом дворишту живе и Тршина браћа од тетке (сестра помајке), момци од по тридесетак година, који не раде, незапослени су, типична српска омладина данас без циља и смисла у животу које родитељи још увек издржавају као неку своју казну за грехе у животу, а са којима Трша проводи доста времена што се и види по његовом речнику („Братеее, не зови ме братеее!" и слично). Иначе, та двојица Тршине браће су још уз то и бивши ученици школе коју и Трша сада похађа и они ту своју бившу школу памте из оних лудих деведесетих када су ту важила правила Дивљег запада. То такође има значаја када је Тршино понашање у школи у питању.
Оцена из владања му се постепено смањује (што на Тршу не оставља никакав утисак). Тражи се помоћ ван школе стручњака за поремећаје понашања код деце (при чему Тршини родитељи праве нову грешку и одводе дете „преко везе" код свог познаника, вероватно да њихов неуспех као родитеља не би био толико видљив, чиме у самом старту онемогућавају професионалан однос тог стручњака), па се на крају, после неуспеха стручњака, Трша и породица му упућују и у општинско породично саветовалиште што мајка и отац доживљавају као тешку увреду од стране школе.
(Иначе, у том саветовалишту им је речено да је школа крива за Тршино понашање и послали су их кући.)
На крају, пре неких три месеца, родитељи друге деце у том Тршином одељењу у којем је провео време од другог до петог разреда, губе стрпљење и траже да Трша буде измештен у друго одељење да би њихова деца коначно имала неке нормалне часове, а не вечито распредала о Трши и о његовим неподопштинама.
(И не можеш ни замерити тим људима. После Тршиног премештаја то одељење је драстично поправило свој успех у школи што само показује да су ти људи имали право тражећи да се њихова деца заштите.)
Углавном, Трша стиже у ново одељење.
Да само подвучем црту овде (тј. да коначно одемо „испод шешира", надам се, у овој Тршиној партији животног преферанса коју је отпочео са много була) и да кажем, да је Трши ово већ пето измештање из средине у којој живи и расте у свом малом животићу.
И за разлику од претходног одељења, Трша овде не налази подршку ни у коме за своје глупирање на часовима. Он и даље прави неподопштине, свакодневно по неколико, али ова деца у новом одељењу то једноставно игноришу. Као да ништа није урадио. Помажу му око учења, терају га да се и он укључи у какав-такав рад на часу, али на све што он направи да би привукао пажњу других, не реагују.
(Добро, добро, да истина буде потпуна, мало су ти клинци у новом Тршином одељењу и унапред били „препарирани" када се сазнало да ће Трша доћи у то одељење. И за сада се држе договора.)
Трши је ту досадно. Не би баш да се прихвати књиге (а и што би ако може лепо да се зеза са свима, да псује наставнике, да се глупира, па да онда ужива у згражавању друге деце итд?), али га секира то одсуство реакције друге деце на његове 'шоу тајм фоукс' на часовима.
Трша због тога уме често да оде са часова у том новом одељењу. И када га нема, његов разредни зна где ће га наћи. У његовом бившем одељењу, уредно седи у клупи као и да није званично премештен у друго одељење.
Свакодневно, по неколико пута, прилази свом разредном и пита:
- Јесте ви нешто љути на мене?
- Не. Зашто питаш?
- Па тако ми изгледате.
- Ја увек тако изгледам, то је због ових мојих дисциплинских обрва...
Трша онда задовољан оде, али већ на следећем часу направи неку нову глупост због које се тражи од разредног да реагује.
Покушава да манипулише и са тим новим разредним старешином, да изазове сажаљење и код њега, па да онда манипулише тиме, али му то не успева. Они ситни мангупски шибицарски штосови помоћу којих покушава да избегава часове и учење му такође не пролазе.
Што све, наравно, не значи да је тај разредни неосетљив и да не схвата Тршине муке и тешку животну судбину, али се барем човек труди да то не показује и да не дозволи да Трша и њиме манипулише на тај начин.
Онда се у таквим ситуацијама Трша заплаче, меркајући кроз сузе реакцију свог разредног, одмеравајући да ли ће се те „дисциплинске обрве" макар за зерицу померити навише.
Пошто не види то што би желео да види, престаје да плаче и одлази збуњен, али само до прве прилике и до неке нове глупости коју прави да би привукао пажњу на себе.
Јер...
Трша је, што се његовог разредног тиче, заправо дете са којим нико не зна шта да ради. Нису знали ни његови биолошки родитељи, није знало ни друштво, није знала ни хранитељска породица, ни усвојитељска породица, па ето, на крају тог ланца, ни школа не зна шта би са њим, као што не знају ни стручњаци за поремећаје понашања код деце.
Једино што његов разредни може да види у његовим великим и паметним очима јесте страх од неког новог премештања, од неког новог мењања средине, од неког новог остављања... Колико год Трша покушавао да сакрије тај страх, он се види. У очима.
При томе, Тршин разредни не жели да манипулише тим Тршиним страхом, као што су то сви други до сада радили, да би га натерали да промени свој однос према средини у којој живи и према школи у коју ипак пре свега долази да би учио, а не да би имао испред себе велики избор ликова чију ће пажњу покушавати да призове.
И тако...
Докотрљао се Трша у петом разреду некако до краја школске године. Није се променио ни малкице. Оно што је његова учитељица говорила, 'један корак напред, два корака назад', важи и даље код Трше. Такав утисак има и његов разредни током ова три месеца како покушава да нешто уради поводом Тршине неприлагођености средини, школским правилима, обавезама, односом према другим људима у средини у којој живи.
Како ће све то изгледати даље, од јесени?
Ко то зна!
Чиме ће, како ће и да ли ће уопште Трша макар мало попунити те празнине, те црне рупе, у својим емоцијама које су настале онда када су му родитељи и били најпотребнији, после првог остављања на улици, а којих ни он сам није свестан и које јесу основни узрок Тршиног понашања, то нико сада не може поуздано да каже.
Једино о чему сада Тршин разредни размишља када је Трша у питању, јесте да полако али неумитно стиже и пубертет... И ускоро Трша више неће бити дечак. Биће момак. А после тога и одрастао човек.
И размишља разредни још да, у ствари, нема представу о томе како ће се ствари са Тршом даље одвијати. Нити има тај човек неки макар овлашни концепт шта даље да ради са Тршом, сем да се ослони на онај тренутни импулс од ситуације до ситуације који га је и до сада водио кроз његов свакодневни живот са Тршом.
А опет, неку теоријску потпору за то што ради, такав приступ, разредни не може да пронађе ни у каквим педагошким књигама... То је нешто што му долази само од себе... И врло често се после тај човек пита да ли је то баш добро што је урадио са Тршом, да ли је добро то што му је рекао,...
И зна врло добро тај Тршин разредни да су му руке мале, премале да би све те трше на овоме свету загрлио.
Или што би том Тршином разредном својевремено кроз сузе рекла његова добра другарица, најбољи школски психолог (за шта ти је неопходна диплома) којег је тај разредни икада упознао и још бољи васпитач (за шта ти није неопходна никаква диплома, чак можеш да будеш и неписмен):
„Јебига! Не можемо их ни све усвојити!"
Све је то Тршином разредном јасно.
А опет... Не може, а да не размишља о Трши.
И као што не може а да не мисли на њега, тај човек исто тако врло добро зна и да овај посао којим се он бави јесте посао који никада и не може да се заокружи и никада не може човек себи да каже да га је у потпуности завршио и да затим задовољан оде својој кући, својој породици...
Увек тај посао траје и нема му краја...