Тог дана сам узео послеподневну шихту, да продужим ноћу и намакнем који динар више. Куњао сам пре подне, а у подне очистио кола и слушао преко такси-радија у возилу шта они моји раде. Спремају маркетинг наступ, на некој промоцији! Ма, хајде, мислим се, каква промоција, где су књиге ту нема лове; они што ваљају ђенге више не читају ни јеловнике; људи све знају.
Око четворке се лансирам, да кола мало загрејем. И, хајд’ баш да видим тај наш маркетинг "Код три листа дувана"!
Кад тамо - не може! Разрушено! Као да је било бомбардовање: гомиле цигала и монтажна, искрпљена ограда излепљена рекламама; све нешто на тему звезда. Е, мислим се, јесу нашли где ће да маркетингују: поред рушевина! Видим једног са хрпом књига под мишком, замиче у суседну зграду, други збуњено загледа около, као ја малочас, у кеси му шарениш од часописа.
- Зашто руше? – питам га. – Може им се, или шта?
- Праве паркинг – каже тај збуњени и загледа преко ограде.
- За пошту и скупштину? – хоћу да знам кад је човек обавештен.
- Ма, јок! За коцкарницу! – одсече он и скрозира ме погледом.
- Где је? – осврћем се. – Овде је нема.
- Е, зато и праве што је нема! Биће! Све имамо, само нам још коцкарнице недостају – одмахну он и оде на ту промоцију
Вратим се у кола, забуна ми тамбура кроз главу. Скоцкали се да бог да! Па хајд’ вози, лагано, и тамо, и ‘вамо. Посао никакав, путнике да избројиш на прсте, празни таксији зује около. На раскрсницама плави комбији, пуни оклопника са штитовима и шлемовима, чекају демонстранте. Нема данас посла, мислим се, само харчим бензин, али никако ми се не иде кући. Као да сам предосећао…
Можда и због музике. На радију се начисто откачили: све она права, евергрин музика, најбоље од најбољег. Да се распаметиш. Смирила ме, па кад крену оно DON’T WORRY, BE HAPPY, ја начисто олабавио: избацио лакат кроз прозор, задимио, па полако, где ме саобраћај однесе. DON’TWORRY, певушим помало, а рамена ми већ играју по такту, упијам сваки тон. BE HAPPY… Ауто нечујно клизи, булеваром расуте шарене светлости и меки полумрак, а свуда около светлуца град – стотине, хиљаде треперавих иглица. DON’T WORRY, шапуће ми у уво онај затамњени глас… И тада схватим – па ово је изузетна ноћ! Као да сам одједном прогледао. Заиста лепа. Дивна. BE HAPPY…
Мада се ја, у ствари, плашим лепоте. И неке посебне среће. Све то кратко траје. Зачас пролети, па је оне дане потом, много теже истрпети.
Зато сам се и обрадовао када сам га видео – јесте лепа ноћ и све то, али бар да наплатим бензин. А муштерију одмах осетим, ту не могу да омашим, дође то временом. Излази он из зграде, у руци му мантил, вијоре рукави около. Севнем фаровима, а он диже руку – хоће. Прилази ми, све жури, а још закопчава кошуљу. А то је, мислим се, муж изненада наишао, кладим се да му ни ципеле нису зашниране.
Отворим предња врата, да седне поред мене, хоћу да чујем причу. Уђе он, сложи мантил на колена и ћути, а ја гледам доле – јесам ли добио опкладу? Врага незашниране, тип је из неке професионалне шеме, гиља мокасинке пуне искуства. Кренем полако, укључим таксиметар. Он ни словца, зури у оно што му се до малочас догађало и јури дугмад на кошуљи. На радију траје оно DON’TWORRY, стерео са три звучника па сасвим потихо; створила се нека густа атмосфера, рукама да је разгрћеш… Још је ошамућен, мислим се, тај још увек навлачи… Утом се заврши песма а момак се трже, ваљда и њега омађијала.
- На Плато! Студентски трг – каже он. – Брзо!
Ја легнем на гас, друга, трећа…
- Јесу ли нешто јавили? – пита он и показује на радио. Закопчао се, ваљда, па почео да функционише.
- А шта треба да јаве?
- За студенте. Окупили се да протестују.
- Нису јавили – кажем. – А такве ствари ни не јављају.
А већ видим – друга шема је у игри, није тај гузио, пре ће њега да нагузе. Да је неки фактор, дошао би ауто по њега: извините господине, чекају вас, неопходни сте… А овога су дрмнули телефоном: спаваш, је ли, а овде побуна, где ти је будност, крећи! Још ће и такси да плати. Неки ситан шраф, кладим се ја поново сам са собом, али то је већ насигурно, карте се отвориле.
- Није јуни па да плану за сваку ситницу - провоцирам, бар да нешто чујем кад већ нема голицавих прича. – Мора да се нешто јаче догодило?
- Буне се због резултата избора.
- Изгубили једни, добили други, па шта?
- Добили они што држе пикслу! Додали колико им треба!
- Зато се и држи пиксла, него шта! Неће ваљда против себе?
- Али зашто студенти? – питам ја, а нешто ми заигра у грудима. – Где су сви ти наши политичари, па партије, па синдикати? Зар да нам деца бране демократију?
- Опозиција већ митингује – констатује момак и гледа ме. – То се и очекивало, али студенти!
- Они не гледају телевизију – велим ја. - Имају преча посла. Нису им још препарирали мозгове.
- Подбунили их – каже момак. – То је та лукава работа. Полиција хоће на опозицију, али на омладину…
- Таква су деца – климам и ја главом. – Не дају да их пљују. Ако то сада дозволе, пљуцкаће на њих следећих тридесет година.
Говорим, а нешто ме протреса и стеже се у грудву – хоће ли се истопити, или, можда, распрснути?
- А ти сада идеш – кажем ја узбуђено – пардон, ви сада идете да им се придружите. Да утичете онако потихо, изнутра?
Момак ме збуњено погледа, искоса, испод ока: - Идем да видим ко стоји иза њих. Ко их усмерава. Боље тако да их зауставимо него пендрецима, сузавцем и затворским казнама.
Е, ту се мени све замути у глави. Годинама сам веровао да сам све то одавно преболео, да је шездесет осма ружан крај једне наивне младости, отрежњење, сурово и разочаравајуће, али отрежњење. Кад, још нешто из тих дана тиња у мени и ја угледах подвожњак, осетих оштар задах сузавца и онај брка поново замаха пендреком, па опет и опет, девојка се превија пред њим и ја поново повиках: - Не! Зашто! Кога? Не!!! – и скочих да задржим ту руку што се тако механички, као робот-алатка, диже и спушта. Ово је нека грешка, огромна грешка, зашто… Тада се нешто спустило на мене, тле се нагло подигло, она оштра, дивља трава летела ми је у лице и знао сам да после долази бол и отупелост, тежи од сваког разочарања, а део те тежине се опет наслони на мене и ја нагло закочих насред улице. Момак полете напред и окине главом о шофершајбну, али ништа, задржао се рукама.
- Шта то би? – пита. Уплашено ме гледа и трља чело. – Шта се догодило?
- Н – напоље! – узвикнем и све замуцкујем – н-напоље – а она тежина ме све више притиска и вуче надоле. – Такве ја не возим! Нећете их задржати, мајку вам вашу, нас сте задржали, и изломили, а њих нећете! Напоље!
- Али то је неспоразум – каже момак, а очи му оволике, руку држи на ручици за отварање врата – ту ништа не зависи од мене...
Ја ћутим, она тежина навалила и он се мало охрабри: - Ако ме не одвезете, нећу вам платити! – каже ми злосрећник.
- Море, сад ћу ја т е б и платити! – планем, грудва се коначно распрсла па дивља у мени, ништа више не мислим само хоћу да га избацим и ослободим се оне тежине. Кренем руком под седиште где држим велику металну шипку, да се нађе, злу не требала. Момак отвори врата и излете у мрак, само сам још видео како мантил залепрша.
Стојим ја тако насред друма, она тежина нестаје, мотор се угасио, само радио и даље свира. Шта то би – мислим се – шта ја то радим? Нашао сам кога ћу да избацујем, баш ће он да их заустави, шта је то са мном? Али не могу никако да се смирим.
Најзад упалим мотор и кренем полако, пустим светла да бих ли видео оног невољника. И заиста, ено га, већ одмакао, препознајем га по мантилу. Кренем ја до њега, онако махинално. Вероватно бих стао и отворио му врата, па га одвезао, што да не, шта он може да измени? Он ме угледа па кад штуче у мрак, кроз неко шибље па преко блештаве баре, све шљапка кроз воду.
Видим шта је у ствари, жао ми момка, али готово је, ту више нема исправке.
И тако сам наставих ка Платоу. Возио сам брзо, то је кратак комад пута, али ми се чинило да вожња бесконачно траје и да ћу овако јурити до краја живота, у стрепњи и радости. Стрепео сам да ће и њих стићи сва разочарања, отрежњења и третмани “упознавања са истином”. Времена су се променила, тачно је, али јесу ли се променили чувари? А радовао сам се јер они потврђују мене од пре тридесет година. Да онај наш младалачки занос није био случајни, успутно-ирационални хир једне узалудне генерације. Тада смо погодили у саму мету и зато морали да изгубимо. Синови победника немају своје време. Зато је њихово све остало. Али, испоставило се да је то шупље, звони лажно и празно. А у томе се не може живети.
Ако не јављају државне, јавиће студентске станице, сетим се и кренем да вртим по скали. Кад тамо, мало-мало па иста песма! Свака друга станица раби исту музику, шта је сад па то? Вратим се на почетак скале па, хајд’ пажљиво, једну по једну. Нисам стигао ни до половине а већ сам укопчао шему: све омладинске, студентске и градске станице пуштају исту песму. Нешто познато од Елвиса Прислија. Е, баш су нашли шта ће, мислим, и тада разазнам речи: IT’S NOW OR NEVER!. САД ИЛИ НИКАД! Па то је… загрцнем се и налегнем на гас. Јурио сам ка Студентском тргу као да се за све ове године ништа није догодило и ја, најзад, могу чиста образа да се вратим својој поново нађеној младости.