Tito 2 - Četnici 0

marco_de.manccini

Само примећујем да је на том једном месту било мање него што сам мислио.

3) Пропаганде је било много, али је у том периоду, негде друга половина шездесетих и прва половина седамдесетих, из неког разлога, идеолошка стега ипак мало попустила, док су у времену пре тога (ближе Другом светском рату) и доцније (године око Титове смрти) комесари били предострожнији.

Predrag Brajovic

... је био запакован тек део идеологије. Остатак је био у лектири, програму историје, Титовим сликама у свакој учионици, празницима, па онда даље -- у медијима, синдикатима, Партији, политичким телима, месним заједницама, полицији, партијским активима на факултету, у ОУРу, у болницама, школама...

Свуда.
А ти тражиш на само једном месту.

urbana_gerila

marco_de.manccini

Само примећујем да је на том једном месту било мање него што сам мислио.

oprez, gospodo, neprijateljska emigracija ne prestaje da rovari protiv tekovina antikomunističke borbe i demokratske revolucije!

Srđan Fuchs

urbana_gerila

marco_de.manccini

Само примећујем да је на том једном месту било мање него што сам мислио.

oprez, gospodo, neprijateljska emigracija ne prestaje da rovari protiv tekovina antikomunističke borbe i demokratske revolucije!

još iz Čikaga, ovamo kao, ne ide u četničke kružoke, a stavlja ovde sve pod znak pitanja, žena mu se javlja kao urban lik, a ovamo cela porodica nosi, sigurno, četničke gunjeve ispod svakodnevne garderobe!

raspnimo ga, raspnimo ga!

или "Ко зна какву је то дете чуло око себе реч која га је навела да пође храбро у сусрет Великом Ратнику и Великоме Миротворцу? ... у свим влажним очима читала се иста жеља: Да тај неуморни проповедник и борац мира и сарадње међу народима успе већ једном да, носећи у наручју млади нараштај, заустави и ућутка захукталу неман мржње, зла и смрти у свету -- заувек!" (Вељко Петровић).

marco_de.manccini

još iz Čikaga, ovamo kao, ne ide u četničke kružoke, a stavlja ovde sve pod znak pitanja, žena mu se javlja kao urban lik, a ovamo cela porodica nosi, sigurno, četničke gunjeve ispod svakodnevne garderobe!

Кад идем у Виндзор (Канада, преко пута Детроита) обавезно одседам у згради која се зове "Дража Михајловић" (или тако некако).

urbana_gerila

bro - nisi koncentrisan...

Srđan Fuchs

urbana_gerila

bro - nisi koncentrisan...

sfatio sam zezu se bre, Ju Dži, ša ti je, sprečavam bukvalizam pre nego Emsi otvori post!

Само примећујем да је на том једном месту било мање него што сам мислио.

marco_de.manccini

da li je moguće da je ovo pisao NAŠ Veljko Petrović, Somborac, kaluđersko dete?!

Јесте.

У читанци после једног од његових текстова стоји његов црно-бели портрет и кратак запис:

Вељко Петровић је наш поѕнати савремени приповедаш и песник. Рођен је 1884. године у Сомбору, а умро 1967. у Београду. Објавио је више књига приповедака (Препелица у руци, Изданци из опаљена грма, Дах живота и др.) и песама. Вељко Петровић је песник Војводине, њених људи и пејсажа.

*

Иначе, мали портрет и кратак запис о аутору иде после већине текстова. Како рекох, књига је веома добро уређена и урађена.

oprez, gospodo, neprijateljska emigracija ne prestaje da rovari protiv tekovina antikomunističke borbe i demokratske revolucije!

Кад идем у Виндзор (Канада, преко пута Детроита) обавезно одседам у згради која се зове "Дража Михајловић" (или тако некако).

kaluđersko dete

marco_de.manccini

Бре, што да ми не верујеш, тамо живе људи, исти као и ми, иду ујутру на посао, дођу кући увече, само у простору пред лифтом на приземљу има неколико слика и нису Титове. Приквече ту седну бабе и деде из зграде на клупице и причају.

no oni se sete da "iako sam Zidov, sam i Srbin, i da ne trebaju s takvim prisni biti".

Srđan Fuchs

или "Ко зна какву је то дете чуло око себе реч која га је навела да пође храбро у сусрет Великом Ратнику и Великоме Миротворцу? ... у свим влажним очима читала се иста жеља: Да тај неуморни проповедник и борац мира и сарадње међу народима успе већ једном да, носећи у наручју млади нараштај, заустави и ућутка захукталу неман мржње, зла и смрти у свету -- заувек!" (Вељко Петровић).

da li je moguće da je ovo pisao NAŠ Veljko Petrović, Somborac, kaluđersko dete?! potpuno je očevog Hrista ili Jovana Krstitelja pripisao Starom... sigurno je preminuo razočaran u sebe, kao onaj Pan iz priče Bore Pekića?

Srđan Fuchs

Blogi brate, ne budi Emsi (po bukvalizmu). Predmetnom Veljku Petrovicu majka je bila protina kci i umrla rano, a otac mu se zamonasio i kao jeromonah Gerasim (Petrovic) je predavao potom katehetiku na Karlovackoj bogosloviji, dok je sam Veljko odrastao pod okriljem Patrijarshije u Sremskim Karlovcima. Inace, jedan od kljucnih novosadskih socijaldemokrata i ljudi u borbi za osamostaljenje Vojvodine i prikljuchenije Voshenjke Kraljevini Srbiji. Iz najuzeg kruga Vase Stajica i njegove ekipe. Ko bi rekao da ga je Partija tako nizvrgnula?

Srđan Fuchs

ne brini, ima ovde sns-ovih likova koji veruju da sam gore cak i od Hibrida - da sam sam Antihrist, Srbin a Izraelac!

makemyday

s obzirom da je ukupan broj objavljenih tekstova 110 rezultat je Tito 0,2 : četnici 0.

bte, kada će hrvatske post- generacije stasati više?

rade.radumilo

. .
Nama ovde na Balkanu je tek potrebno da dobijemo preko nosa, pa ćemo tek nakon toga i nakon nekog vremena prestati da pravimo sranja.

Nama ovde na Balkanu je tek potrebno da dobijemo preko nosa, pa ćemo tek nakon toga i nakon nekog vremena prestati da pravimo sranja.

ti bi medj' Srbe jednu atomsku proterao da se najzad dozovu pameti, zar ne? Pa ko prezivi, "i nakon nekog vremena", bice po ukusu boljih

maksa83

Dole je komad Vinetua kog nema u SFRJ izdanjima.

Koga mrzi da čita, radi se o monologu bivšeg komunističkog revolucionara koji se pokajao zbog svoje komunističke revolucionarnosti i da bi okajao komunističke grehe želi Vinetua da prevede u Hrišćanstvo.

Taj deo je SFRJ cenzor izbacio, ovo dole je iz savremenog necenzurisanog izdanja.

----------------------
Ustao je i pošao da bi izbjegao nova pitanja. Pošao sam za njim.

— Sir — rekao sam — dopustite mi da pođem s vama. Obećavam da neću ni reći, ni učiniti nešto što bi vam moglo škoditi. Shvaćam Inču— čuna i Winnetoua.

— Da, pođite sa mnom, sir. Otišao sam od bijelaca i ništa ne želim da znam o njima. Ali vi ste mi se svidjeli i zato prošetajmo malo. Čini mi se da ste vi najrazumniji od svih ovih ljudi. Imam li pravo?

— Ja sam najmlađi, ali nisam prepreden, niti ću to postati.

— Niste prepredeni? Ali takav je gotovo svaki Amerikanac.

— Ja nisam Amerikanac.

— Odakle ste, ako smijem pitati?

— Zašto ne. Nema razloga da zatajim svoju domovinu, koju volim. Ja sam Nijemac.

— Nijemac? — iznenadi se i odmah nastavi na njemačkome: — Tada vam želim dobrodošlicu, zemljače! To je svakako ono što me je kod vas odmah privuklo. Mi Nijemci smo osebujni ljudi. Naša srca odmah osjete pripadnika svog naroda!... Nijemac, koji je postao Apačem! Ne čini vam se to neobičnim?

— Nije neobično. Božji putevi su čudni, ali uvijek naravni.

— Božji putevi! Zašto spominjete Boga, a ne providnost, udes, fatum, kismet, slučaj?

— Zato jer sam kršćanin kojega ne napušta vjera u Boga.

— Upravo tako! Vi ste sretan čovjek! Da, imate pravo: Božji putevi su često neobični, ali uvijek naravni. Najveća čuda su posljedice naravnih zakona, a svakodnevne prirodne pojave velika su čuda. Nijemac, znanstvenik, pa onda pravi Apač. To je doista neobično. Ali put koji me vodio do cilja, posve je prirodan.

Najprije me je sa sobom poveo samo iz pristojnosti. No, sada se radovao što može sa mnom pripovijedati. Ubrzo sam zaključio da je to veoma naobražen i osjećajan čovjek, ali nisam se usudio raspitivati o njegovoj prošlosti. On nije bio tako obazriv i zanimao se za moj život i ja sam opširno odgovarao. Nismo otišli daleko od logora kad smo stigli do nekog stabla. Sada sam mogao pažljivo promatrati njegovo lice. Život je na njemu urezao duboke brazde, brazde nevolje, sumnje, briga, bijede i oskudice. Kako su često njegove oči izražavale mračno raspoloženje, prijetnju, strah, možda i očajanje, a sada bijahu bistre i mirne poput planinskog jezera neuznemiravanog vjetrom, ali tako duboke da nisi mogao znati što počiva na njihovu dnu. Kad je od mene čuo sve što ga je zanimalo, lagano kimne glavom.

— Vi ste na početku bitke kojoj sam ja stigao do kraja. Ali ona će za vas biti samo izvanjska, ne unutarnja. Vi u sebi imate Boga koji vas neće nikada napustiti. Sa mnom je bilo drukčije. Ja sam izgubio Boga kad sam napustio domovinu i umjesto bogatstva koje pruža čvrsta vjera, prihvatio ono najlošije u čovjeku... zlu savjest.

Pri tim riječima pogledao me ispitivački. Kako je moje lice ostalo mirno, upita me:

— Zar niste šokirani?

— Zbog čega?

— Ipak razmislite: zla savjest!

— Pa niste postali lopov ili ubojica. Niste sposobni za takve niskosti. On mi stisne ruku.

— Od srca vam zahvaljujem! Ali ipak se varate. Bio sam lopov koji je mnogo, mnogo ukrao. I to dragocjene dobrote! A bio sam i ubojica. Koliko sam samo duša ubio! Predavao sam na visokoj školi, nije važno gdje, i prihvatio sam ideje racionalizma. Moj bog zvao se razum. Moja najveća oholost kao slobodoumnika bila je u tome što sam odbacio Boga sitničavo dokazujući da je vjera u Boga besmislica. Bio sam dobar govornik, pa sam za sobom povukao svoje slušatelje. Korov, koji sam punim rukama sijao, ubrzo je niknuo ne izgubivši nijedno zrno sjemena. Jer bio sam masovni lopov, masovni razbojnik koji je svojim bližnjima oduzeo vjeru u Boga i pouzdanje. Tada je došlo vrijeme revolucije. Tko ne priznaje Boga, tome nisu sveti ni kralj ni vlast. Otvoreno sam predvodio nezadovoljnike. Upijali su riječi s mojih usana, opijali se otrovom za koji sam, dakako, držao da je spasonosni lijek. Oni su nagrnuli u gomili i latili se oružja. Koliko ih je samo poginulo! Postao sam njihov ubojica, i ne samo ubojica u tim sukobima. Oni koji nisu poginuli, umrli su iza zatvorskih zidina. Čak i njih imam na savjesti. Dakako, za mnom je izdana tjeralica. Ja sam pobjegao i izgubio domovinu i nitko me nije žalio. Nijedna voljena duša nije bila zbog mene u žalosti. Čak ni otac ni majka, ni brat ni sestra, a još manje rođaci. Nijedno oko nije za mnom zaplakalo, ali mnogi su zaplakali zbog mene. Ali tada o tome nisam razmišljao, sve dok me saznanje nije poput udarca toljage gotovo sravnilo sa zemljom.

— Dan prije nego što sam prešao granicu, progonila me policija koja mi je stalno bila za petama. Bilo je to u nekom rudarskom naselju. Slučajno sam se sklonio u neki mali vrt uz siromašnu kućicu i tu su mi se, ne znajući tko sam, povjerile jedna starica i njena kći koje sam zatekao u niskoj sobici. Vjerujući da sam drug njihovih muževa, one su me sklonile. Tada su, sjedeći pored mene u mračnom kutu, gorko plačući ispričale svoju teška tugu. Bile su siromašne, ali zadovoljne. Kći se pred godinu dana udala. Njen muž čuo je jedan moj govor koji ga je zanio. Na idući skup poveo je i tasta, a otrov je djelovao i na njega. Ja sam uništio ta četiri ljudska bića i njihovu sreću. Mladić je stradao na bojnom polju, koje i nije bilo polje časti, a stari otac osuđen je na dugogodišnju tamnicu. To mi je ispričala ta žena koja me, začetnika njene nesreće, spasila. Navela je moje ime kao ime onoga tko ih je zaveo.

Bio je to udarac toljagom koji me pogodio. Božji mlin je počeo mljeti. Bio sam na slobodi, ali u duši trpio sam muke na koje me nijedan sudac nije mogao osuditi. Lutao sam od grada do grada i nigdje se nisam mogao skrasiti. Savjest me je užasno mučila. Koliko god sam često bio nadomak samoubojstva, uvijek me je neka nevidljiva ruka zadržala — Božja ruka. Nakon godina nemira i kajanja ona me je odvela do jednog njemačkog svećenika u Kansasu gdje sam se uz njegovu pomoć uspio primiriti. Nakon dugih nedoumica, kajanja i utjeha pronašao sam čvrstu vjeru i unutarnji mir. Gospode, koliko sam ti zahvalan zbog toga!

Utonuo u dugu šutnju, nehotice je sklopio ruke. Tada je nastavio:

— Da bih iznutra ojačao, pobjegao sam od svijeta i ljudi. Otišao sam u divljinu. Ali ne zbog same vjere, već da pomažem. Stablo vjere mora roditi djelom. Želio sam djelovati, ako je ikako moguće suprotstaviti se mojim ranijim nastojanjima. Vidio sam da se crveni čovjek očajnički opire svom uništenju. Vidio sam ubojicu kako rije po njegovu tijelu i srce mi je planulo gnjevom i sažaljenjem. Njegova sudbina bila je zapečaćena i nisam je mogao izmijeniti. Ali ipak sam mogao nešto učiniti: olakšati mu smrt i njegove posljednje trenutke, obasjati ga ljubavlju da ne klone. Tako sam otišao Apačima prenoseći svoje učenje, prilagodivši svoje djelovanje njihovom potrebama. Stekao sam njihovo povjerenje i postigao uspjeh. Htio bih da bolje upoznate Winnetoua. Upravo je on moje djelo. Taj mladić je nadaren. Da je sin nekog europskog vladara, postao bi veliki vojskovođa i još veći mirovni knez. Ali kao potomak indijanskog poglavice i on će nestati kao i njegova rasa. Hoću li doživjeti dan kad će se on nazvati kršćaninom! Ako to ne doživim, želim barem da do trenutka svoje smrti budem pored njega u svakoj opasnosti i nevolji. On je moje duhovno dijete. Volim ga više od samoga sebe. I ako mi jednom bude suđena sreća da svojim srcem zaustavim zrno namijenjeno njemu, tada ću radosno umrijeti misleći pritom kako će ta smrt biti ujedno i posljednje okajanje mojih ranijih grijeha!

Kleki— petra je zašutio i spustio glavu. Ja sam bio duboko uzbuđen i nisam progovorio ni riječi, jer sam osjećao kako bi svaka napomena nakon takvog priznanja zvučala isprazno. Objeručke sam ga prihvatio za ruku i srdačno je stisnuo. On me je razumio i uzvratio laganim naklonom glave i stiskom. Prošlo je neko vrijeme prije nego stoje upitao:

— Kako je samo došlo do toga da vam sve ispričam? Danas vas prvi put vidim i možda vas više nikada neću vidjeti. Ili je to možda Božja volja da se ovdje sretnemo? Zapamtite, ja, raniji poricatelj Boga, pokušavam se sada na sve načine vratiti toj najvišoj volji. Obuzeo me neobičan, blag osjećaj koji mi steže srce, ali ne boli. Slično raspoloženju kad ujesen pada lišće. Kako će se otkinuti list mog životnog stabla? Tiho, lagano i krotko? Ili će biti otkinuto još prije nego stigne jesen mog života?

Tiho je i s čežnjom gledao u dolinu. Tada sam vidio da stižu Inču— čuna i Winnetou. Jahali su i za sobom vodili Kleki— petrina konja. Ustali smo da bismo se vratili u logor i stigli smo kad i oni. Rattler je stajao naslonjen na kola i zurio je u nas zacrvenjela, podbuhla lica...

dijete makso, počeo sam da čitam ali nemam ja taj kindl kapacitet, pa, ne bilo ti zapoveđeno, reci da li sam dobro shvatio da će nemcu ovdašnjem, herr brajoviću, usnica zadrhtati i oko zasuziti?

maksa83

(sambadi stop mi)...

Rattler je stajao naslonjen na kola i zurio je u nas zacrvenjela, podbuhla lica...

dijete makso, počeo sam da čitam ali nemam ja taj kindl kapacitet

protestant white supremacist crap.

maksa83

Karl Maj ima katolički bekgraund, ako se to može reći za nekog ko je mladost proveo kao ozbiljan delikvent.

premda, mislim da je ovde cenzor nasumično obrisao, zbog pominjanja boga, ne udubljujući se u sadržaj previše. ko će znati?

Koga mrzi da čita, radi se o monologu bivšeg komunističkog revolucionara koji se pokajao zbog svoje komunističke revolucionarnosti i da bi okajao komunističke grehe želi Vinetua da prevede u Hrišćanstvo.

Taj deo je SFRJ cenzor izbacio,

ovo dole je iz savremenog necenzurisanog izdanja.

Kako god, od tih Nemaca koji su se bavili Amerikama meni je omiljen B. Traven, ako zbog nečeg naginjem u levo to je zato što sam ga zgutao u formativnim godinama - Troza, Pobuna Vešanih, Blago Sijera Madre, Bela Ruža. General iz Džungle, Mrtvački Brod...

maksa83

Dole je komad Vinetua kog nema u SFRJ izdanjima.

Koga mrzi da čita, radi se o monologu bivšeg komunističkog revolucionara koji se pokajao zbog svoje komunističke revolucionarnosti i da bi okajao komunističke grehe želi Vinetua da prevede u Hrišćanstvo.

Taj deo je SFRJ cenzor izbacio, ovo dole je iz savremenog necenzurisanog izdanja.

----------------------
Ustao je i pošao da bi izbjegao nova pitanja. Pošao sam za njim.

— Sir — rekao sam — dopustite mi da pođem s vama. Obećavam da neću ni reći, ni učiniti nešto što bi vam moglo škoditi. Shvaćam Inču— čuna i Winnetoua.

— Da, pođite sa mnom, sir. Otišao sam od bijelaca i ništa ne želim da znam o njima. Ali vi ste mi se svidjeli i zato prošetajmo malo. Čini mi se da ste vi najrazumniji od svih ovih ljudi. Imam li pravo?

— Ja sam najmlađi, ali nisam prepreden, niti ću to postati.

— Niste prepredeni? Ali takav je gotovo svaki Amerikanac.

— Ja nisam Amerikanac.

— Odakle ste, ako smijem pitati?

— Zašto ne. Nema razloga da zatajim svoju domovinu, koju volim. Ja sam Nijemac.

— Nijemac? — iznenadi se i odmah nastavi na njemačkome: — Tada vam želim dobrodošlicu, zemljače! To je svakako ono što me je kod vas odmah privuklo. Mi Nijemci smo osebujni ljudi. Naša srca odmah osjete pripadnika svog naroda!... Nijemac, koji je postao Apačem! Ne čini vam se to neobičnim?

— Nije neobično. Božji putevi su čudni, ali uvijek naravni.

— Božji putevi! Zašto spominjete Boga, a ne providnost, udes, fatum, kismet, slučaj?

— Zato jer sam kršćanin kojega ne napušta vjera u Boga.

— Upravo tako! Vi ste sretan čovjek! Da, imate pravo: Božji putevi su često neobični, ali uvijek naravni. Najveća čuda su posljedice naravnih zakona, a svakodnevne prirodne pojave velika su čuda. Nijemac, znanstvenik, pa onda pravi Apač. To je doista neobično. Ali put koji me vodio do cilja, posve je prirodan.

Najprije me je sa sobom poveo samo iz pristojnosti. No, sada se radovao što može sa mnom pripovijedati. Ubrzo sam zaključio da je to veoma naobražen i osjećajan čovjek, ali nisam se usudio raspitivati o njegovoj prošlosti. On nije bio tako obazriv i zanimao se za moj život i ja sam opširno odgovarao. Nismo otišli daleko od logora kad smo stigli do nekog stabla. Sada sam mogao pažljivo promatrati njegovo lice. Život je na njemu urezao duboke brazde, brazde nevolje, sumnje, briga, bijede i oskudice. Kako su često njegove oči izražavale mračno raspoloženje, prijetnju, strah, možda i očajanje, a sada bijahu bistre i mirne poput planinskog jezera neuznemiravanog vjetrom, ali tako duboke da nisi mogao znati što počiva na njihovu dnu. Kad je od mene čuo sve što ga je zanimalo, lagano kimne glavom.

— Vi ste na početku bitke kojoj sam ja stigao do kraja. Ali ona će za vas biti samo izvanjska, ne unutarnja. Vi u sebi imate Boga koji vas neće nikada napustiti. Sa mnom je bilo drukčije. Ja sam izgubio Boga kad sam napustio domovinu i umjesto bogatstva koje pruža čvrsta vjera, prihvatio ono najlošije u čovjeku... zlu savjest.

Pri tim riječima pogledao me ispitivački. Kako je moje lice ostalo mirno, upita me:

— Zar niste šokirani?

— Zbog čega?

— Ipak razmislite: zla savjest!

— Pa niste postali lopov ili ubojica. Niste sposobni za takve niskosti. On mi stisne ruku.

— Od srca vam zahvaljujem! Ali ipak se varate. Bio sam lopov koji je mnogo, mnogo ukrao. I to dragocjene dobrote! A bio sam i ubojica. Koliko sam samo duša ubio! Predavao sam na visokoj školi, nije važno gdje, i prihvatio sam ideje racionalizma. Moj bog zvao se razum. Moja najveća oholost kao slobodoumnika bila je u tome što sam odbacio Boga sitničavo dokazujući da je vjera u Boga besmislica. Bio sam dobar govornik, pa sam za sobom povukao svoje slušatelje. Korov, koji sam punim rukama sijao, ubrzo je niknuo ne izgubivši nijedno zrno sjemena. Jer bio sam masovni lopov, masovni razbojnik koji je svojim bližnjima oduzeo vjeru u Boga i pouzdanje. Tada je došlo vrijeme revolucije. Tko ne priznaje Boga, tome nisu sveti ni kralj ni vlast. Otvoreno sam predvodio nezadovoljnike. Upijali su riječi s mojih usana, opijali se otrovom za koji sam, dakako, držao da je spasonosni lijek. Oni su nagrnuli u gomili i latili se oružja. Koliko ih je samo poginulo! Postao sam njihov ubojica, i ne samo ubojica u tim sukobima. Oni koji nisu poginuli, umrli su iza zatvorskih zidina. Čak i njih imam na savjesti. Dakako, za mnom je izdana tjeralica. Ja sam pobjegao i izgubio domovinu i nitko me nije žalio. Nijedna voljena duša nije bila zbog mene u žalosti. Čak ni otac ni majka, ni brat ni sestra, a još manje rođaci. Nijedno oko nije za mnom zaplakalo, ali mnogi su zaplakali zbog mene. Ali tada o tome nisam razmišljao, sve dok me saznanje nije poput udarca toljage gotovo sravnilo sa zemljom.

— Dan prije nego što sam prešao granicu, progonila me policija koja mi je stalno bila za petama. Bilo je to u nekom rudarskom naselju. Slučajno sam se sklonio u neki mali vrt uz siromašnu kućicu i tu su mi se, ne znajući tko sam, povjerile jedna starica i njena kći koje sam zatekao u niskoj sobici. Vjerujući da sam drug njihovih muževa, one su me sklonile. Tada su, sjedeći pored mene u mračnom kutu, gorko plačući ispričale svoju teška tugu. Bile su siromašne, ali zadovoljne. Kći se pred godinu dana udala. Njen muž čuo je jedan moj govor koji ga je zanio. Na idući skup poveo je i tasta, a otrov je djelovao i na njega. Ja sam uništio ta četiri ljudska bića i njihovu sreću. Mladić je stradao na bojnom polju, koje i nije bilo polje časti, a stari otac osuđen je na dugogodišnju tamnicu. To mi je ispričala ta žena koja me, začetnika njene nesreće, spasila. Navela je moje ime kao ime onoga tko ih je zaveo.

Bio je to udarac toljagom koji me pogodio. Božji mlin je počeo mljeti. Bio sam na slobodi, ali u duši trpio sam muke na koje me nijedan sudac nije mogao osuditi. Lutao sam od grada do grada i nigdje se nisam mogao skrasiti. Savjest me je užasno mučila. Koliko god sam često bio nadomak samoubojstva, uvijek me je neka nevidljiva ruka zadržala — Božja ruka. Nakon godina nemira i kajanja ona me je odvela do jednog njemačkog svećenika u Kansasu gdje sam se uz njegovu pomoć uspio primiriti. Nakon dugih nedoumica, kajanja i utjeha pronašao sam čvrstu vjeru i unutarnji mir. Gospode, koliko sam ti zahvalan zbog toga!

Utonuo u dugu šutnju, nehotice je sklopio ruke. Tada je nastavio:

— Da bih iznutra ojačao, pobjegao sam od svijeta i ljudi. Otišao sam u divljinu. Ali ne zbog same vjere, već da pomažem. Stablo vjere mora roditi djelom. Želio sam djelovati, ako je ikako moguće suprotstaviti se mojim ranijim nastojanjima. Vidio sam da se crveni čovjek očajnički opire svom uništenju. Vidio sam ubojicu kako rije po njegovu tijelu i srce mi je planulo gnjevom i sažaljenjem. Njegova sudbina bila je zapečaćena i nisam je mogao izmijeniti. Ali ipak sam mogao nešto učiniti: olakšati mu smrt i njegove posljednje trenutke, obasjati ga ljubavlju da ne klone. Tako sam otišao Apačima prenoseći svoje učenje, prilagodivši svoje djelovanje njihovom potrebama. Stekao sam njihovo povjerenje i postigao uspjeh. Htio bih da bolje upoznate Winnetoua. Upravo je on moje djelo. Taj mladić je nadaren. Da je sin nekog europskog vladara, postao bi veliki vojskovođa i još veći mirovni knez. Ali kao potomak indijanskog poglavice i on će nestati kao i njegova rasa. Hoću li doživjeti dan kad će se on nazvati kršćaninom! Ako to ne doživim, želim barem da do trenutka svoje smrti budem pored njega u svakoj opasnosti i nevolji. On je moje duhovno dijete. Volim ga više od samoga sebe. I ako mi jednom bude suđena sreća da svojim srcem zaustavim zrno namijenjeno njemu, tada ću radosno umrijeti misleći pritom kako će ta smrt biti ujedno i posljednje okajanje mojih ranijih grijeha!

Kleki— petra je zašutio i spustio glavu. Ja sam bio duboko uzbuđen i nisam progovorio ni riječi, jer sam osjećao kako bi svaka napomena nakon takvog priznanja zvučala isprazno. Objeručke sam ga prihvatio za ruku i srdačno je stisnuo. On me je razumio i uzvratio laganim naklonom glave i stiskom. Prošlo je neko vrijeme prije nego stoje upitao:

— Kako je samo došlo do toga da vam sve ispričam? Danas vas prvi put vidim i možda vas više nikada neću vidjeti. Ili je to možda Božja volja da se ovdje sretnemo? Zapamtite, ja, raniji poricatelj Boga, pokušavam se sada na sve načine vratiti toj najvišoj volji. Obuzeo me neobičan, blag osjećaj koji mi steže srce, ali ne boli. Slično raspoloženju kad ujesen pada lišće. Kako će se otkinuti list mog životnog stabla? Tiho, lagano i krotko? Ili će biti otkinuto još prije nego stigne jesen mog života?

Tiho je i s čežnjom gledao u dolinu. Tada sam vidio da stižu Inču— čuna i Winnetou. Jahali su i za sobom vodili Kleki— petrina konja. Ustali smo da bismo se vratili u logor i stigli smo kad i oni. Rattler je stajao naslonjen na kola i zurio je u nas zacrvenjela, podbuhla lica...

Није ми дало мира, морао сам да проверим. Имам издање Винетуа на чешком из 1976. године. Гле чуда, тамо има овај фрагмент. Интересантно.

Originally written in English in 1923 or 1924, translated into German by B. Traven himself and first published as Das Totenschiff. Die Geschichte eines amerikanischen Seemanns in Berlin, 1926. The first edition in English appeared in 1934

maksa83

protestant white supremacist crap.

Uodafak ti pričaš o?

Karl Maj ima katolički bekgraund, ako se to može reći za nekog ko je mladost proveo kao ozbiljan delikvent.

Kako god, od tih Nemaca koji su se bavili Amerikama meni je omiljen B. Traven, ako zbog nečeg naginjem u levo to je zato što sam ga zgutao u formativnim godinama - Troza, Pobuna Vešanih, Blago Sijera Madre, Bela Ruža. General iz Džungle, Mrtvački Brod...

Još niko sa sigurnošću nije utvrdio ko je, odakle je bio i kako je izgledao čovek upisan u istoriji kao pisac Bruno Traven.
Tako da je dotični bio Nemac taman koliko je bio i Meksikanac ili Papuanac. Jednostavno, ne zna se.

Atomski mrav

Није ми дало мира, морао сам да проверим. Имам издање Винетуа на чешком из 1976. године. Гле чуда, тамо има овај фрагмент. Интересантно.

Evo ga još jedan... izliza mi se točkić na mišu od ovolikog skrolovanja!

Ja ih imam u nekom tvrdom povezu (maslinasto zelene korice) očigledno prevođeno sa nemačkog pošto su naslovi originala navedeni na nemačkom, isto raskupusano pošto sam svaku pročitao bar 3-4 puta,

Jedino ga zajebao Hjuston sa Blagom Sijera Madre koji je uspeo da napravi bolji film nego što je orignalna knjiga, al' za to ti trebaju Hemfri Bogart i Džon Hjuston...

Kažu i da se pojavljivao na snimanju Blaga Sijera Madre gde je pomagao Hjustonu.

Ono kasnije, to da, ali mahom stoga što se tu knjige mnogo i ne sećam, a film da :)

pogotovo Trozu, Generala iz Džungle i Pobunu Vešanih

maksa83

Ono kasnije, to da, ali mahom stoga što se tu knjige mnogo i ne sećam, a film da :)

Pa to ti kažem, ko je pročitao i knjigu i gledao film mnogo se bolje seća filma. Ono što je meni ostalo kao jak utisak je briljantan izbor glumca - Dobsa sam zamišljao u-pra-vo kao Bogarta, baš takvog kakav je u filmu.

Atomski mrav

dijete makso, počeo sam da čitam ali nemam ja taj kindl kapacitet

Al' si uredno citirao ceo tekst? Daj bre...

Dont Fear The Reaper

NB - dok su neki tragali za cenzurisanim delovima Vinetua, mi smo bili u potrazi za cenzurisanim brojevima Alana Forda

urbana_gerila

Dont Fear The Reaper

NB - dok su neki tragali za cenzurisanim delovima Vinetua, mi smo bili u potrazi za cenzurisanim brojevima Alana Forda

bar si ti bio jedan od normalnijih, objasni plural?

Dont Fear The Reaper

urbana_gerila

Dont Fear The Reaper

NB - dok su neki tragali za cenzurisanim delovima Vinetua, mi smo bili u potrazi za cenzurisanim brojevima Alana Forda

bar si ti bio jedan od normalnijih, objasni plural?

Onaj sa Tito-Gebels lukalajkom je bio namerno izbačen, a bio je čini mi se još jedan broj koji je - valjda slučajno ili šta li - bio preskočen u prvom izdanju.

Uodafak ti pričaš o?

urbana_gerila

Dont Fear The Reaper

urbana_gerila

Dont Fear The Reaper

NB - dok su neki tragali za cenzurisanim delovima Vinetua, mi smo bili u potrazi za cenzurisanim brojevima Alana Forda

bar si ti bio jedan od normalnijih, objasni plural?

Onaj sa Tito-Gebels lukalajkom je bio namerno izbačen, a bio je čini mi se još jedan broj koji je - valjda slučajno ili šta li - bio preskočen u prvom izdanju.

jock!
samo taj jedan koji si pomenuo, a i on je objavljen, sa zakašnjenjem ali - za sfrj vakta.

dočim je Alan Ford broj 10 - Formule, u prvom izdanju cenzurisan u totalu. Obajvljen je tek kasnije u trobroju.

Jukie

nailaze na crkvu i slušaju hor kako peva Santa Marija dela Salute od Laze Kostića, da je cela pesma citirana i da veličaju autora.

Kad smo kod Vinetua,

u Nici haos...

tyson

u Nici haos...

Nije u Nici nikakav haos već masovno ubistvo.

Dont Fear The Reaper

Dont Fear The Reaper

Taj "koji si pomenuo" nikada nije ni postojao. Taj Tito-Gebels, to je nepostojeći broj koji je naknadno nacrtan (ne od Magnus Bunkera).

Dont Fear The Reaper

A ako ne znaš šta je "prvo izdanje"

Onaj da se pogromi nad srpskim stanovništvom u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, koji su se desili tokom II sv. rata neće ponoviti zahvaljujući drugu Titu, SFRJ, partiji. Koliko razumem, na primer življu u Hrvatskoj je govoreno ili nagoveštavano da ih u tom novom sistemu niko više neće pitati koje su nacionalnosti i da će u mestima svojih predaka moći mirno da žive.

Можда би са 20-25% у СФРЈу они превагнули на мирну страну живота?

Koliko razumem, na primer življu u Hrvatskoj je govoreno ili nagoveštavano da ih u novom sistemu niko više neće pitati koje su nacionalnosti i da će u mestima svojih predaka moći mirno da žive. Odnosno, da se niko neće pitati koje je nacionalnosti.

Како год било, Југословени, једино право везивно ткиво СФРЈа, никад нису нарасли до довљоног броја. Можда би са 20-25% у СФРЈу они превагнули на мирну страну живота?

Srđan Fuchs

uništio pretnju, na pola veka

ostalo je srpska greška

jinks

Lepo ste rekli - samo na pola veka, do sledeće prilike ... a i pitanje je u kojoj meri ju je stvarno i bio uništio.

Mislim da ovde grešite. Pogledajte kako se na primer ponašalo srpsko republičko rukovodstvo u godinama pre, tokom i nakon Maspoka, na primer, a i inače. Sve su činili što je bilo u njihovoj moći da ne destabilišu Jugoslaviju po nacionalnoj osnovi ... što se za druge, uključujući i najuži vrh SFRJ i ne bi moglo reći.

Takođe, ako neko nije burgijao po SFRJ po nacionalnoj osnovi, to je bio narod koga pominjete.

A, preslušajte, na primer, Brozove govore od 1945. pa sve do 1980. Retko kad nije iskoristio priliku da ne opljune o velikosrpskoj hegemoniji ... u suštini ničim izazvanoj, ni pre 1940. a posebno ne nakon 1945.

moram priznati da sledeću fazu moderne političke istorije države YU (1970-e) najslabije poznajem a da je tu ključ, očito, potonjeg nasilnog raspada.

mogu da razumem emociju g. Broza, kao Hrvata, da je video velikosrpsku hegemoniju, setite se hitaca u Stjepana Radića u Skupštini, i mogu da razumem hrvatsku averziju prema Srbima zbog nastojanja da apsolutno nametnu sebe u visokim vojnim, obaveštajnim i policijskim krugovima.

angie01

Како год било, Југословени, једино право везивно ткиво СФРЈа, никад нису нарасли до довљоног броја. Можда би са 20-25% у СФРЈу они превагнули на мирну страну живота?

kad krenu ovakve opseracije, ja svaki put pomislim kako nismo ziveli u istoj drzavi.

To bi bilo to.

Predrag Brajovic

Кључан податак јесте проценат Југословена у појединим републикама. Знам да ће многе изненадити податак али у Хрватској их је процентуално било скоро дупло више него у Србији. Да, и тачно је оно што се следеће помисли: махом су Срби били конвертити у Југословенство. Прилив из муслиманске или хрватске заједнице био је мањи него онај из српске. Како год било, Југословени, једино право везивно ткиво СФРЈа, никад нису нарасли до довољног броја. Можда би са 15-20% у СФРЈу они превагнули на мирну страну живота?

Jedino što bi razni ustavi i ustavne promene iz 1974. i

ad krenu ovakve opseracije, ja svaki put pomislim kako nismo ziveli u istoj drzavi.

jinks

Ipak nešto tako uzimati kao argument za toliki antagonizam i žrtve je neverovatno. Pa i Kralja Aleksandra su obili oni koji su ga ubili, ne vidim da je igde ikada raspaljivana ikakva mržnja zbog toga.

A i ovo ostalo što ste napisali, mislim da dobrim delom nije tačno, a i da delom i jeste, to je kap u moru ... nema tu ni traga od hegemonije kojom je i Broz između mnogih tumačio svoju politiku.

ne uzimam kao argument, vec pokusavam da nadjem racionalno obrazlozenje za hrvatsku averziju prema Srbima, posto radim sa Hrvatskom, i imam mogucnost da uticem psiholoski na ljude, ako pre toga mogu da razumem motiv za mrznju, razume se.

Puniša Račić je potpuno sam uradio to što je uradio, i osuđen je za to dobrano. Nema smisla kriviti čitav narod za postupak jednog čoveka, i to bukvalno.

stopalo

pa nije bas da ni srbi nisu ucestvovali u tom raspaljivanju

Koliko razumem, dali ste još jedan argument više za priču u kojoj je to bilo delo jednog čoveka, pre svega.

nego su posle hrvati pravili mucenike a srbi osvetnika

Srđan Fuchs

. . .

moram priznati da sledeću fazu moderne političke istorije države YU (1970-e) najslabije poznajem a da je tu ključ, očito, potonjeg nasilnog raspada . . . .

elenold

Mislim da osnovne razloge raspada SFRJ treba traziti u odnosima faktora koji su oblikovali FNRJ tj SFRJ a to su Amerikanci Emglezi i Rusi. A nacionalizam je samo sredstvo da se ostvari zeljeni cilj pre svega Amerike tada jedine globalne velesile.

ne znam, ja bih mogla da kazem nesto sasvim drugo, da smo ziveli u velikoj i lepoj zemlji, imali i more i Triglav, Ohrid i Jahorinu, Ljubljanu i Visegrad,... ostrva ne smem ni da pomenem, svako leto je na gornjoj plaubi Jadrolinije zivela jedna nova mladost, slobodna, bezbrisna i sigurna, ne pitajuci jedna druge za nacionalno i bilo kakvo drugo poreklo, da se tresao pozitivnom energijom i dobrim zvukom Kulusic, jednako kao i SKC, da se leti islo na Pulski festival, pa posle u Rovinj, kao i na Dubrovacke letnje igre, pa posle na Lopud, da se na Mljetu u kampu orila svake noci pesma podgrejana vinom iz iste flase, koju su dodavali maldi iz svih krajeva zamlje, jednako nezainteresovanih za bilo kakva obelezja ruke koja ju je pruzala,...da se posle islo na Bemus, Bitef, a zimi na Fest, opet okupljeni svoj na svome, da su radile fabrike i firme izgradjene posle rata, od plata se zivelo pristojno, da je skolovanje bilo ozbiljno i vazno, a dostupno svima, kao i lecenje, da su se dobijali stanovi, kako bi novi gradjani imali krov nad glavom, kupavale su se farmerke i jakne kao standard i ploce sa liste Slobe Konjovica, umesto danasnjih etradnih krpica i nosaca zvuka grand produkcije, izlazilo se po diskotekama sa ogranicenim vremenom povratka, a ne na splavove u neglizeu sa 14, 15, sa vracanjem ujutro,...nekako smo se uoblicavali po nekom evropskom merilu, a opet zadrzali svoje specificnosti, dok smo sada uruseni u svakom smislu.


cela yuga je navijala za zlatnu kosarkasku petorku, u vremenu kada je sport jos uvek imao svo dignitet...i to bi bilo to.

A nacionalizam je samo sredstvo da se ostvari zeljeni cilj pre svega Amerike tada jedine globalne velesile.

Aha, a onda su Kominterna, Vatikan, CIA i Genšer uvezli 22 milijuna Jugoslovena sa druge planete koji su listom stali iza raspomamljenih nacionalističkih političara u odmah zatim se spremno pohvatali za vratove uz ciku i vrisku.

Srđan

. . ono što je trenutno izuzetno opasno, to je da su te snage opet oživljene, posebno od prošle godine naovamo, podudarno sa konfliktom zapada i rusije na ukrajinskom tlu. . .
povampirenje revizionizma u hrvatskoj poslednjih godinu dana nije nimalo naivno...