Borac za demokratiju

            - То ће се демократски одлучити! – завршио је спикер.

            Устао је и искључио ТВ. Ручно, на самом апарату. Није употребио даљински јер је то посредник, желео је да се лично обрачуна.

            До тада је мислио да је даљински у његовој служби. Као миксер, усисивач, вентилатор. Да му олакша живот, учини га пријатнијим и здравијим. Међутим, добијао је речи и слике које су га узнемиравале, затим збуњивале. На крају чак и вређале његов осећај правде и здравог разума.

            Променио би станицу и добио рекламе. Лакиране до надземаљског сјаја среће и весеља. Следећа станица је приказивала бесомучну тучњаву где учесници падају и дижу се. Неуништиви, стално испеглани и сређене фризуре, да би на крају победнику, лепом, чистом и дотераном као лутка у излогу поцурио трачак крви из носа.

            Туча као животно усмерење? Што већа, то боља, уз минималну жртву?

            Ту антилогику није могао да поднесе. Притиснуо би дугме на даљинском и опет добио рекламе. Следећа станица: пуцњава из десетак аутоматских пушака док мета - главни јунак само што не прескаче метке и хвата их зубима.  Сетио се комшије који се још лечи од залуталог метка за Нову годину – један, једини, и то из пиштоља, и право у месо.

            Поново је зграбио даљински и тада налетео на спикера који је сонорним, равним гласом човека који је на све навикао, објаснио случај:

            - То ће се демократски одлучити!

            Е, то је већ било превише. Млаз који је шикнуо преко пуног пехара његовог стрпљења. Атак на разум и памћење.

            У речи демократија први део – оно „демо“ – одавно се осушило, скврчило и отпало. Преостало је могло да означи сваку од „кратија“ које је памтио и осетио на својој кожи. Свака испражњена од садржаја, шупља и звонка као велика шкољка из које је одавно извучен бисер.

            Осмотрио је ТВ апарат који га је нетремице посматрао оним једним, великим и сивим оком. Ни да трепне, помислио је.

            Поред њега је стајао даљински, неугледан и коцкаст, подмигујући му десетинама малих, лукаво притворених очију, као макрои на Пигалу.

            Па ти си главни портпарол свих „кратија“, схватио је. Дајеш ми безброј могућности избора али са истог на слично, са лакираног на целофанско, са испражњеног на гнусно, брутално, сурово и сирово. Приказао си ми све о гламуру, злочинима, светским сензацијама, а ништа о мени, демосу, преживљавању у свету обиља. Ти си главни штрумф манипулације, режисер такве слике света, првосвештеник лажних демократија и великих обмана.

            То је било довољно за осуду. И превише. Жалба је, у демократској процедури, одмах одбачена, одлагање извршења такође. Казна се извршава одмах.

            Осврнуо се – ничег згодног. Однео је даљински у кухињу, на ивицу изнад ноге стола наместио даску за хлеб и нацентрирао даљински. Малим чекићем је разлупао прво притворено и подмукло око.

            Даљински је јекнуо и хладним гласом запретио:

-          Пази шта радиш! Ломиш стандарде!

Застао је са чекићем у ваздуху,

-          Сви они вештачки рајеви? То су демократски стандарди?

-          Сви рајеви су вештачки – обавестио га је даљински.

-          Је ли? А зашто су лажни, улицкани, лакирани? Па сто метака у секунди и туча од пет минута а ником не отпадне ни дугме?

-          Добро, дугме, то може – невољно је пристао даљински.

-          И све оне демократије о којима си ми испевао химне и оде док су се претварале у „кратије“?

-          Ти не схваташ развој – суморно уздахну даљински. – То су процеси, а не „кратије“.

-          Процеси, кажеш? Е, па, и ово је процес.

-          Чекај! – узбуди се даљински. – Заборавио си да ти ниси Енглез!

Али чекић се већ самозадовољно спуштао и дизао уз његове коментаре:

- Ово ти је за партијску кратију! А ово за народну! Па за самоуправну! Ово за месијанску кратију! Онда за инквизиторску! Па за позерску! И ово за суперменску кратију!

Застаде за тренутак и разлупа преостале дугмиће за кратије које ће тек доћи.

Одмах се осети боље.

Бодро је изручио комадиће у канту за ђубре и са чекићем у руци отишао у собу и загледао се у ТВ.

Апарат га је запрепашћено посматрао својим јединим, великим и отвореним оком.

- Трепни! – наредио је.

Апарат је брзо трепнуо. Два-три пута, за сваки случај.

Он му припрети и однесе чекић у кутију за алат.

Из собе до њега допре велики уздах олакшања.

Тако, то је најзад сређено, помисли задовољно. У овој кући демократија је спасена.