синопсис за Tатеми курву

или је наше око слабо и(ли) моћ нашег расуђивања о стварима које гледамо тако малена ...Андрић

Бог је ,по свему судећи окренуо леђа Земљи,али то не значи да је куцнуо час за ђавола , прво што ми напамет паде, moguce i prochitano negde , би, јер тај злодух затајених осетила умела је додуше да ти шареном лаажом дочара очекивано у причама које је непресушно млела из дана удан. докона, само је вребала жртву коју ће кликомпрстују у своје недореке привући сличећи риби Hiboku која једно око има па обавезно у пару живи ради прегледа околиша.овоа пута пар је био Отацми ,

(не биолошки) него уприхватању духовни, једна слуђена протува,а таквима сам од малена склон био јер су ме мамили слободом неучауреног размишљања посве дијаметралног од укалупљене ми сеоске свакидашњице.посве случајан сусрет,пецање је било у питању,река се млитаво вукла сива и смрдљива,рибе ни у сну да тргне пловка,у чамцу домојега двоица, 1 ошамућен од крека а сунце упекло,јел' жив ил' ние, док други нешто вазда ромори уз уздахе.заинтересујем се у чему је заплет ,кад ме речником фантастично везаних појавности коиме засу запатосира умаху за дно чамца-шиље допола наливеног реком што ми угодно хладило табане и листове те бутине ногу све до јаја

- имашли цууге,упита

- непијем

- онда ништа, него јел' те занимају сензоријалне интерференције обзиром да радости оплођују а жалости рађају поготову ако 3 кесе чаура мака самељеш и почнеш спуштање да повредиш себе али и никог око себе.

                                                       Dr. Петровић Снежана . . . . Читач  мисли 

ја, благо нарушен бившим сазнањем о одвојеним световима у глави појединаца, а таквима је очигледно време пријатељ јер им скривене мисли недају сна могућности, прихватих апорију фрагменталног питања му, знајући да нигде није светло ако је негде мрак и да таквима непријатељи уопште не требају,ако ме посрећи да ме сврста у пријатеље, док ми ухом милује мамљива мелодија Акатиста (без могућности да устанем у чамцу љуљавом).

- мааме ме, промрмљах, sub speciae aeternitatis, јер природа човека је таква,рече поодавно Аквински Тома, да се поистовећује спринципима на који се ослања иако се бојим бесмислености наше коначности јер мој esse јесте percipi обзиром да неима егзистенцију изван умишљености којимга слутим.

- сагласан сам,чујемга,јер тренутност,једва ухватљива,ломна,ако залутам анабазом сублунарног магновања,да би причи гарантовала дубину истине,превиди углавном узрочника намере да рекосклопом се дотакнем ароматерапије или источњачке масаже тако благотворне код намере протествовања против смртности,јер ние уреду да живимо неко време а онда,цап се избекељимо намртво

- ето кад разговор крене овако у главиним небулозама неизоштрене перцепције магловитошћу ушушканим обично се потрудим епистоларно прибећи умерености у занимању за необјашњиво зачуђен како наш организам уопште успева да све држи на окупу макар и по минута, данеповерујем, ја ћу тек да не ћутим

- па зар немислиш да је управо то што рече разлог побега од мојег Hiboku пара која ме чарајући просто гура овом билмезу домене дароносних руку пијачом у изобиљу, но кои данас ,урађен ,оману. а ја не пристајем у својој наизглед незаинтересованости да ми се продаје рог за свећу јер све што нуди апсолутно знање до краја систематично,мени је добродошло,па и када појашњење хоће против њега самог. за мене је форма све и зато је свака форма добра, слушао сам давно Константиновића кад је отом зборио,

и баш утом . . . . ја наслутих недорек уусти ухо глувну чунсе љуљно оде санак пусти . . .