Svako je neko ili teror proseka

Vreme, kraj četrdesetih. Mesto događanja US. Najmoćnija svetska mašina za ubijanje, US Air Force, sila koja je brutalno pregazila Nemce potom i Japan, sprema se da svet spasava od još gore pošasti, komunizma. Međutim, usred zahuktavanja hladnog rata, mašina se susreće sa ogromnim problemom. Ginu joj piloti, i to iz potpuno neobjašnjivih razloga. U samo svitanje uvođenja mlaznih aviona, US Air Force se susreće sa misterioznim život ili smrt problemom. U jednom danu, 1950., 17 pilota je hit the dirt (jedan od najboljih filmova svih vremena "Right stuff" upravo priča jednu od priča iz tog vremena. Uzgled, Kauffmanov film sadrži i jednu od najboljih ljubavnih priča ikad ispričanih, sa sve Sam Sheppardom u ulozi života i Barbarom Hershey, highly recommended).

Američki oficiri i političari su bili van sebe. Po ustaljenom običaju birokrate u Vašingtonu su brže bolje za sva rušenja aviona usvojile dva izraza "incidents" i "accidents" i to je pokrivalo sve, od neželjenih iskakanja i prinudnih sletanja pa do padova sa smrtnim ishodom i totalnim uništavanjem letelice. Vojne vlasti su isprva, naravno, okrivljavale pilote, i obično označavale "ljudski faktor" kao osnovni uzrok nesreća. Ovo je bila dosta razumna logika, jer su se avioni vrlo retko zapravo kvarili. Avio-mehaničari su ukazivali na, za ono vreme, besprekornu mehaniku i elektroniku. I sami piloti su bili zbunjeni, jer su i oni sami bili svesni da njihove pilotske veštine svakako nisu uzrok problema. Pa, ako nisu u pitanju bili "ljudski" i "mehanički" faktor, u čemu je onda bio problem?

Posle više istraga i provera, inžinjeri su svoju pažnju usmerili na dizajn kokpita, tj pilotske kabine. 1926., kada je projektovan prvi kokpit, inžinjeri su pažljivo premerili ergonomske dimenzije stotina i stotina muških pilota (mogućnost da će žene nekad biti piloti tada niko ni u snovima nije razmatrao) i ti podaci su korišćeni za standardizaciju mera kokpita. Kroz sledeće 3 decenije, veličina i oblik sedišta, visina prozora pa čak i oblik pilotskog šlema, sve to je bilo raređno tako da se prilagodi merama prosečnog pilota iz 1926.

Prvo logično pitanje je bilo da li je moguće da su se piloti ukrupnjali od 1926. Da bi odgovorili na ovo pitanje, Air Force je sproveo veliku studiju, premerilo više od 4000 pilota. Svakom pilotu je uzeto više od 140 mera, uključujući dužinu palca, visinu prepona, razmak između ušiju i očiju, i ko zna šta je još sve tu mereno... tek, uzete su sve te mere, izračunate prosečne vrednosti i rezultat je bio- nada. Prosečni pilot 1950. je bio do u deliće inča istih dimenzija kao i prosečni pilot 1926. Svi su bili preneraženi. Svi, osim Gilberta S. Danielsa, dvadeset trogodišnjeg naučnika koji je tek počeo da radi za USAF.

Gilbert nije bio uopšte deo te adrenaline junkie, testosterone-drenched, mačo, proletanje ispod mostova, dalekovoda kulture koja se obično vezuje za aerial combat. Vitak i mršav cvikeraš, Gilberta su mnogo više zanimale biljke i cveće (u gimnaziji je bio predsednik lokalno Botanical Garden Cluba). Pre nego što se zaposlio u Aeri Medicinskoj Laboratoriji vojne baze Wright, on, na primer, nikad nije seo u avion. Nije ni morao, kao junior istraživač, njegov jedini posao je bio da meri dužinu pilotskih udova.

Daniels nije slučajno odabran za taj zadatak. Naime, osnovni razlog zašto su ga zaposlili u bazi je bio taj što je Daniels na Harvardu diplomirao iz fizičke antropologije. Tokom prve polovine dvadesetog veka, ova naučna (neki bi rekli i pseudonaučna) grana se fokusirala prevashodno na klasifikaciju ljudi prema prosečnim merama njihovog tela- praksa se zvala "typing". Mnogi fizički antropolozi su, na primer, verovali da je kratko i debelo telo bilo osnovna odlika srećnih ljudi koji vole zabavu, dok su zalisci i mesnate usne, s druge strane, karakterisali "zločinačke tipove". Neki bi rekli, machine learning pre machine learninga.

Elem, Danielsa nisu zanimale ove somnabulije i bulažnjenja (koja nisu bila bez određenog elementa zabavnog u sebi, zgodno, na primer, za cocktail parties). Umesto toga, njegova diplomska teza se bavila totalno banalnim i dosadnim  poređenjem oblika ruku njegovih 250 kolega sa Harvarda. Studenti koje je Daniels ispitivao su pripadali gotovio identičnom etničkom i društveno-kulturnom backgroundu. Ono što je Daniels našao, međutim, je da su njihove ruke bile vrlo različite. Ono što je Danielsa još više prenerazilo je spoznaja da, kad je uprosečio sve podatke, taj prosek nije odgovarao nijednom individualnom merenju. Drugim rečima, nijedan od 250 ispitanih studenata nije bio "prosečan".

I tako, kad mu Air Force dao zadatak da premeri te pilote, Daniels je postavio jednostavno pitanje: Koliko je od svih ovih pilota zaista prosečno? Da bi odgovorio na to jednostavno pitanje Gilbert je uzeo podatke od 4063 pilota, uzeo 10 najbitnijih dimenzija, crunchovao brojeve, gledao, izanalizirao, isproveravao i našao broj. Nula. Nijedan od 4063 pilota nije imao prosečne dimenzije. Od 4063 nijedan jedini pilot nije fitovao u okviru proseka u svih 10 dimenzija. Neki pilot bi imao duže ruke, drugi je imao kraće noge, treći bi opet imao širi obim grudi, ali uže kukove. Ono što je, međutim, još više iznenadilo Danielsa je bilo da ako uzmeš bilo koje samo 3 dimenzije- obim vrata, butine i podlaktice- manje od 3.5% ili svega oko tridesetina pilota bi bila prosečna po sve 3 mere. Danielsovi rezultati su bili nedvosmisleno jasni: prosečan pilot jednostavno ne postoji, i, ako projektuješ kabinu, kokpit za prosečnog pilota, ti je zapravo ne projektuješ ni za koga.

Danielsova otkrića su zapravo bila jako velika ideja koja je mogla zatvoriti čitavu jednu eru shvatanja ljudske individualnosti. Ali čak i najveće ideje zahtevaju korektnu interpretaciju. Mi volimo da mislimo kako činjenice govore same za sebe, ali je istina da one to retko čine, tj da im mi moramo dati pravo značenje. Zašto i kako je nastala era "prosečnog" čoveka i da li se nalazimo na njenom kraju? Koga zanima to pitanje, i ko misli da ima nešto pametno na temu, što kažu, more je than welcome na čašicu razgovora kroz koji ćemo probati da odgovorimo ova i neka druga pitanja.